Kada dete postaje – opsesija

AUTOR Centar za Mame | U Glas mama

ALT: "kada dete postaje - opsesija"

Svi mi volimo svoje dete, svoju decu. Volimo i decu naših prijatelja, radujemo se kada postanemo tetke, stričevi ili kumovi i trudimo se da se najmlađima što više posvetimo.

 

Ima li života posle dobijanja deteta ili se život svodi na dete?

 

Neke mame se maltene odmah po rođenju deteta vraćaju svojim obavezama. Mnogo puta sam čula kako dete treba da se uključi u život roditelja, a ne obrnuto. Tako je moja dobra prijateljica svoju tromesečnu bebu vodila na Mikonos, jer tamo ide svake godine i uživa u odmoru i provodu. Poznanica se posle dva meseca od porođaja vratila na posao. Kaže, možda je mogla još malo da radi od kuće, ali joj je nedostajala sva ta vreva kancelarije.

 

Neke mame zauvek ostaju – mame. Namerno ne kažem „samo mame“, jer je uloga majke ogromna i odgovorna. Posvećene su svome detetu i odgajaju ga sa ili bez pomoći, onako kako najbolje znaju. Neretko usamljene, zaboravljene od nekada najboljih prijatelja koji nemaju dece, bez razumevanja bližnjih.

 

Nakon 4 godine provedene sa svojim sinom, moja drugarica, student generacije na Pravnom fakultetu, poželela je da ponovo – radi. Pre nego što je rodila sina, radila je za jednu advokatsku kancelariju. Kada su imali previše posla, ona je radila za njih od kuće. Nekoliko sati nedeljno.

 

U početku je sinu bila potrebnija mnogo više nego sada. Kao i svaki „veliki dečko“, on ide u obdanište, a zatim na glumu, atletiku ili se jednostavno igra sa svojim vršnjcima.

 

Mami je počelo da postaje dosadno. Bila mu je sve manje potrebna. Mesecima je govorila da želi pronađe pravi posao.

 

Šansa se ukazala – njena koleginica sa fakulteta preporučila je u firmi u kojoj radi. Iako istovremeno radi još dva posla, sve svoje slobodno vreme posvetila joj je, ne bi li je pripremila za ozbiljan intervju koji je morala da prođe. Mama se vredno spremala kod kuće i nakon intervjua saznala da je – primljena.

 

Otišla je prvi dan na posao. Izašla da pokupi sina. Radila od kuće, ne bi li sve završila.

 

Isto se ponovilo i drugi dan.

 

Trećeg dana, dala je otkaz.

 

Razlog – ne može da provodi vreme sa svojim sinom kao ranije. A on joj je najvažniji na svetu i želi da stalno bude sa njim.

 

Drugarica koja je preporučila za posao je razočarana i maltene ne razgovara sa njom. Porodica je s jedne strane podržava, ali i ne razume, jer od njih ima svu potrebnu pomoć da uskoče kad god treba da pričuvaju dečaka.

 

Strah? Lenjost? Ili zavisnost od detata, koje će sutra da ima svoj život, a njoj u poznim četrdesetim niko neće da pruži novu šansu za zaposlenje koje je toliko želela?

 

Nije lako biti rastrzan na dve strane – imati posao i graditi karijeru s jedne, i biti na raspolaganju porodici, sa druge. To mame koje rade najbolje znaju. Kao što nije lako u svim tim obavezama koje roditeljstvo nosi imati samo svoje vreme isto tako nije lako ostaviti dete s dekom i bakom i otići sa mužem na romantično putovanje, posvetiti se svom hobiju i tri puta nedeljno ići na časove crtanja, pevanja ili u teretanu jer ti je, kao mami, stalo da budeš srećna, radiš ono što voliš i vodiš računa o sebi. Bez griže savesti, za to vreme si mogla da pereš, kuvaš, čistiš, sređuješ igračke. Ili će baš ta dva sata ili tri dana biti izgubljeno vreme, koje će te učiniti srećnom, ali možda bolje da si ga provela sa svojom decom.

 

 

Ako je mama srećna, srećno je i dete. Ako mama žrtvuje ono što želi i čini je srećnom, ne može da bude srećna.

 

 

Autorka teksta je Ivana, koja piše na svom blogu Bebina mama

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: