ALT: kako su mi nemačke mame pomogle da vaspitam decu
Ime mi je Mirna i meni su nemačke mame pomogle da bolje vaspitam svoju decu. Od 2004. živim u Nemačkoj, što je jedna od retkih stvari koju ni u snu nisam sanjala ni planirala. Da ljubav ne poznaje granice u mom se slučaju pokazalo tačnim. Za mene je 2004. bila godina najvećih životnih preokreta – napustila sam roditeljski dom, zemlju, zanimanje iz snova, udala se i u 8. mesecu iste godine saznala da ću prvi puta postati mama!

 

U aprilu sledeće godine rođeno je moje maleno čudo, moje nebo i zemlja, sunce i mesec, moje sve. Samo godinu kasnije, opet u aprilu, obradovao nas je još jedan maleni smotuljak. Tu počinje moja priča o vaspitanju i brigama koje su često bile sve, samo ne slatke! Ali, zahvaljujući odvažnosti i smelosti nemačkih mama da mi ukažu da može i drugačije, shvatila sam u međuvremenu da mama može bezuslovno voleti i dete, ali i sebe u isto vreme.

 

Drage mame, pokušajte se prisetiti šta ste sve pričale pre nego ste ostale trudne – vaša deca će biti ovakva ili onakva, nikada nećete podići glas, ovo ćete dozvoliti, ono nikako, kazne vaša deca neće upoznati… Kratko pre odlaska radila sam kao učiteljica razredne nastave. U razredu je bila uvek tišina, nije bilo teško zainteresovati i smiriti tridesetak dečice. Pa zašto ne bih onda mogla svoje jedno ili dvoje, često sam glasno razmišljala!

 

Jedan od prvih koraka svake mlade mame ovde je prijava deteta u vrtić. Prijavljuju još bebe ne bi li sebi osigurali mesto na vreme. Tu je već počela moja muka. Odlazak u vrtić? Odvajanje? Živela sam u Hrvatskoj, nisam nikada išla u vrtić i preživela sam. Tim sam se mislima bavila prvih dana.

 

A onda su u moj život polako počele ulaziti mame koje sam upoznavala na dečjim igralištima. Mame Nemice. I jedan od prvih razgovora bio je upravo prijava deteta u vrtić. Dok su njihovi mališani trčkarali slobodno oko njih, mame bi pričale sa mnom, gotovo se ne obazirući na njih. Ta su deca već dugo išla u vrtić, a ponekad su ostajala kod kuće, da uživaju sa mamama.

group-609640_1920
Pišem vam danas o svojim najvećim greškama. Sad kad je sve iza mene, vidim da nisam baš najbolje postupila. Napravila sam medveđu uslugu i sebi i deci. Evo što sam iz razgovora i promatranja naučila.

 

4 lekcije koje su mi pomogle da pomognem najpre sebi

 

Lekcija br.1: Poslati dete u vrtić (kasnije na logorovanja, izlete od par dana) ne znači da ga manje volite i da ste loša mama. Moja su deca ostajala u vrtiću od sat i po do dva sata dnevno (obično od pola 10 do pola 12). U to vreme je u istom vrtiću radila njihova baka. Da pazi na njih. Velika greška! Baka je nametnula svoja pravila, nikada se unučad nije morala sama obući, presvući, baka je sklanjala tanjir ako unuče nije poslednji zalogaj htelo pojesti. Zamerili smo se tetama do dana današnjeg.

 

Šta sam ja time dobila? Vodila sam dete u vrtić na dva sata, da ga drugi ne bi previše maltretirali tamo, a ono niti je steklo prijatelje niti se uspelo socijalizovati za to vreme. Danas zato moram ispravljati veliku grešku, učiti decu da se bore za sebe i izbore među vršnjacima. Sada su već veći, sve im to pada mnogo teže i ostaje urezano u sećanje. Da su to sve prošli sa godinu, dve, bezbolnije bi naučili. Osim toga, ja sam za vreme dok su oni bili u vrtiću kao luda trčala u prodavnicu, čistila stan, u isto vrijeme kuvala ručak (jer na ručku nisu ostajali u vrtiću) i morala juriti po njih. Za sebe nisam imala ni minut. Verujem da bih mnogo lakše izdržala njihove svađe, loša raspoloženja, inate popodne, da sam ih ostavljala duže u vrtiću i krala po malo vremena za sebe, da sam punila baterije i pripremala se psihički za nove izazove. No, to sam sebi, na žalost, uskratila.

 

Lekcija br. 2: Dete mnogo toga može samo. Da, sa godinu i po dete može samo jesti, pospremiti svoj tanjir nakon jela, izuti cipele; da, sa tri godine već mogu sami obuti cipele i obući jaknu, nakon jela otići oprati ruke, još u predškolskom dobu pospremiti krevet kad se ujutro probude, kad krenu u školu sami otići u pekaru, u obližnju prodavnicu. Sve to vršnjaci moje dece rade odavno. Moji, priznajem, odnedavno.

 

Imate li tinejdžera u kući? Da vas pitam, jeste ga pitali da li planira selidbu u svoj stan? Na Balkanu je normalno da deca (barem) do udaje žive s roditeljima. I ne, nije to jer nemaju gde, ili zato što su finansije “kratke”. To je zato što je teško napustiti zonu komfora koju nude mama i tata, a i u familiji nema baš puno primera da je neko to uradio. Nemačke mame isto vole svoju decu, rastanak im sigurno ne pada lako, ali oni će svoju mladunčad pustiti da se rano osamostali, da nauče da organizuju život, da planiraju finansije, da kuvaju i čiste.

 

Znam da su barem dve, tri među vama pomislile – pa nije mi teško nahraniti ga, pospremiti za njim, otići po pecivo umesto njega! Eh, i sama sam tako razmišljala. Ali šta će dete dobiti time, osim dodatnog slobodnog vremena (kojega ionako ima na pretek) i komfora? Ljubav mu na taj način ne morate iskazivati, za to ima mnogo drugih načina.

 

Poslušajte savet onih koje vole svoju decu, ali i sebe – sve što mogu uraditi sami, neka urade; što ranije, to za njih bolje!

 

Lekcija br. 3: Mame ne moraju voditi bitke umesto dece. Sasvim je prirodno i normalno da vam je vaše maleno svake sekunde u mislima, da ga volite i želite zaštititi od svega i svih. No, verujte mi, ono će se razviti u samouvereno, sposobno, hrabro dete i ako ne bude svih 24 sata pod vašom zaštitom. Ako se u parku budete svađali umesto njega, ako ga ne budete vodili među decu da biste izbegli probleme, učinićete mu medveđu uslugu. Sve ono što će ga čekati kasnije u životu, dete može već u najranijem uzrastu naučiti: kako se posvađati i pomiriti, kako pronaći rešenje za neugodnu situaciju, izboriti se za igračku (a kasnije radno mjesto, položaj u društvu), kako prihvatiti kritiku ili pohvalu.

 

Lekcija br. 4: Svaka mama mora pronaći vreme za sebe. Ovo je možda i najvažnija lekcija koju je najteže bilo prihvatiti. Danas vreme za sebe i te kako pronalazim, no u početku nisam. Sada znam zašto sam onda bila toliko napeta, zašto sam često plakala. Osećala sam da nešto fali, a nisam mogla odgonetnuti šta. Bila sam blagoslovljena s dvoje predivne, zdrave dece i najdivnijim mužem, a opet je nešto nedostajalo.

 

Vreme za sebe ne mora uopšte značiti da ću trošiti mnogo novca na kojekakve tretmane, plaćati masaže, odlaziti na skupe izlete. Pronađite ono u čemu samo vi uživate, pronađite mesto gde ćete se tome u miru moći posvetiti i napunite baterije.

 

Zaključak

 

Vaspitanje ima veliku ulogu u tome kako ćemo razmišljati. Ja sam vaspitana na Balkanu i sasvim mi je logično bilo da ću, kad postanem mama, misliti samo na decu, pomagati im svugde i u svemu, bditi nad njima 24 sata na dan.

 

No, ovde sam upoznala mame koje su drugačije odgajane, pa skladno tome i razmišljaju drugačije od mene.

 

Nisam ni ja od početka prihvatala njihove savete (tvrdoglava kakva jesam), nego sam radila po svome, ali pomalo su mi stizali dokazi da su u mnogo stvari nemačke mame u pravu.

 

Tek kad sam posložila u glavi činjenicu da mogu u isto vreme podjednako voleti i dete i sebe, počela sam menjati i pristup vaspitanju. Naravno da bi bilo bolje da je odmah od početka bilo tako, ali odlučila sam – za prošlošću neću plakati, a budućnost ću pokušati ispisati na, za nas, najbolji način.

 

 

Autorka teksta je Mirna Bašić, mama dvoje dece koja je završila Učiteljske studije i odlučila reći ne “zanimanju iz snova”. Piše na svom blogu Lova do krova.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: