ALT: „Biti mama negde drugde - Ujedinjeni Arapski Emirati”

 

Žene čine 49.3 % populacije u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i danas predstavljaju veliki deo radne snage u toj zemlji, kako u državnom sektoru, tako i u privatnom. Država osnažuje žene i obezbeđuje im jednake mogućnosti za zapošljavanje i napredovanje kao i muškarcima, tako da je status žene neuporedivo bolji u odnosu na prošlost. S druge strane, Ujedinjeni Arapski Emirati su prva država u kojoj su mame zakonom obavezne da doje. Ujedinjeni Arapski Emirati su 2014. godine uveli član zakona koji muževima omogućava da tuže svoje supruge ukoliko one ne doje svoju decu, a u mogućnosti su, tj. ako one to ne žele.

 

Moje putovanje mame počelo je mnogo pre nego što je Mrvica započela svoju pulsirajuću tačku duboko u meni.

 

Odlazak iz Beograda

 

Naše putovanje je pored ovog duhovnog i emotivnog bilo i fizičko i potrajalo je skoro 5 godina pre nego smo se moj suprug i ja našli u istoj državi, u istom gradu, napokon zajedno da svijemo gnezdo. Negde u sred ciče beogradske zime, između svakodnevnog putovanja od oko 2 sata na posao i sa njega i večernjeg šmirglanja stolarije, te nanošenja boje na istu, shvatila sam da mučninu nemam samo od umora, mirisa boje, niti svakodnevnevnog truckanja. Još neko nam se pridružio.

Kako naša priča nikada nije bila jednostavna, samo što sam otkrila da sam trudna, lekari su mi rekli da je u pitanju rizična trudnoća i da ću morati da mirujem. Nešto malo pre toga, moj dragi je saznao da mu poslodavac neće produžiti ugovor. Moja firma je, sa druge strane, bila poznata po tome što nijednu trudnicu nije sačekalo radno mesto po povratku sa porodiljskog bolovanja, a ja sam zbog rizika već morala na trudničko bolovanje i strogo mirovanje.

Sreća u svemu ovome jeste bila naša Mrvica koja se nije dala, te je rasla i polako počela da me podseća na njeno prisustvo. Istovremeno sa svim ovim desavanjima, njen tata je dobio neobičan imejl – pisali su mu iz Dubaija i nudili mu posao. Intervju je prošao odlično, posao ga je čekao i trebalo je krene odmah.

 

Dubai – emirat velikih klasnih razlika

 

U Dubai smo stigli jedne julske večeri kada je Ramadan bio u punom jeku. Po izlasku iz aerodromske zgrade me je zapahnuo vruć vetar, najvreliji i najsparniji koji sam ikada osetila. Nešto kao kada biste iznad lonca proključale vode uključili fen na najjače, tako da duva sva vodena isparenja u vas.

Naš život u Dubaiju nije bio ni nalik savršenstvu, ali to nismo ni očekivali. Zajedno smo i to je bilo najbitnije. Zbog toga smo bili presrećni. Međutim, smeštaj nam je bio u sred pustinje, vreme dešavanja sredina leta, što je za rezultat imalo da sam jedno jutro izašla da prošetam bebu u 8 ujutru, shvatila da sam jedina osoba na ulici i jedva našla put nazad do zgrade koliko mi je sunce udarilo u glavu.

Moja slika Dubaija je drugačija od one koju, pretpostavljam, većina ima. To je zemlja u kojoj se lokalno stanovništvo dodatno bogati na račun izuzetno jeftine radne snage iz pretežno azijskih zemalja – Pakistana, Indije, Filipina. Zemlja velikih klasnih razlika i licemerja. Svi koji dolaze iz zapadne Evrope, Amerike, Australije i sl. su automatski povlašćeni u odnosu na ostale. Tako je prilikom zapošljavanja, platnih razreda, dobijanja beneficija i sl.

Poslodavac mog supruga mu je obećao da će nam obezbediti vize i zdravstveno osiguranje. Vize jeste, ali zdravstveno osiguranje nije. I tako ostade do dana današnjeg. Svake godine mu obećavaju da ćemo ga dobiti naredne godine. A mi čekamo, jer nam za sada nema druge. Moj poslodavac, pošto sam u međuvremenu počela da radim, ne daje mi zdravstveno osiguranje za Mrvicu, niti ponudom obećanu (visoku) kategoriju za mene, već mi nudi nižu. Da smo vlasnici američkog pasoša npr. tako nešto ne bi se dešavalo.

 

Zdravstvena nega u Dubaiju

 

Mi našu Mrvicu bez problema vodimo u državni Dom zdravlja koji je pristojan i čist, ima stručno osoblje i ni po čemu se ne razlikuje niti zaostaje za našim. Štaviše, rekla bih da je mnogo bolje. Ovde za dete, posle svake vakcinacije koja je obavezna i besplatna, dobijete lek u slučaju da se pojavi temperatura, kao i uputstvo kako da je skinete bez upotrebe lekova, oblogama i sl.

Lekar dolazi samo jednom nedeljno u Dom zdravlja i kod njega se posebno zakazuje poseta ukoliko je potrebno, a besplatno je moguće pregledati dete kod lekara jednom godišnje – na redovnoj kontroli. Pretpostavljam da se svi dodatni pregledi plaćaju simbolično. Ne znam za sigurno, jer nam za sada nisu bili potrebni.

Medicinske sestre su veoma stručne, ljubazne i predusretljive; one obavljaju sve one preglede koje kod nas obavlja pedijatar. Dakle, sve ono što u srpskom Domu zdravlja na dečjem odeljenju obavlja pedijatar kada uđete kod njega u ordinaciju, ovde radi medicinska sestra. Nikada nismo imali nikakve primedbe na njihov rad.

U Dubaiju je i sistem vakcinacija nešto drugačiji nego kod nas, te postoje dve vrste vakcina koje se ovde dodatno daju i koje je naše dete primilo. Jedna od njih je ona protiv ovčjih boginja za koju bih volela da sam je i sama dobila umesto što sam se mučila sa prokletnicama 9 nedelja u svojoj 27. godini.

Privatno zdravstveno osiguranje je uobičajena, i od jula ove godine, po zakonu UAE-a, obavezna kategorija koju svi rezidenti (stanovnici sa stalnim prebivalištem) moraju imati.

Koji su prednosti privatnih bolnica i kakve su one zaista, ne znam tačno. Vodili smo par puta Mrvicu kod privatnog pedijatra u blizini (jer smo se uspaničili oko nekog osipa), platili ogromnu sumu novca za pregled i dobili isti nivo usluge kao i u ovdašnjoj državnoj instituciji.

 

ALT: „Biti mama negde drugde - u Dubaiju”

 

Povratak na posao i dojenje

 

U Dubaiju porodiljsko, tačnije odsustvo radi nege deteta traje 60 dana. Na to očajne žene dodaju 30 dana odmora i tako budu sa svojom novorođenom bebom čitava tri meseca. Ako ste srećni, možda dobijete i mesec dana neplaćenog. Užas i beda luksuza ove zemlje. Rezultat je da majke decu ne doje. Mnoge se trude, ali posle nekog vremena mleko jednostavno nestane, posebno ako rade po 10 i više sati dnevno (52 sata nedeljno je maksimum koliko po ovdašnjem zakonu poslodavac može da traži da radite a da vas dodatno ne plati). Ta praksa nedojenja dece dovela je do toga da je usvojen zakon prema kojem je dojenje obavezno u prve dve godine života deteta i prema kojem je mužu dozvoljeno da tuži suprugu ukoliko ona ne doji, a u mogućnosti je, tj. ako ona to ne želi.

Ja sam bila srećnica koja je sa svojom bebom provela čitave 2 godine pre nego što je počela da radi i poslala je u vrtić. To je u stvari pravi luksuz, ali kada ga imate, niste toga svesni.

Ko proceni da je tako jednostavnije, unajmi kućnu pomoćnicu koja brine i o bebi i o domaćinstvu – od nabavke hrane, preko čišćenja i kuvanja, u zavisnosti od dogovora. Koliko sam uspela da primetim, mnogi biraju ovu opciju.

Kućne pomoćnice su uglavnom Filipinke, tako da za njih treba obezbediti smeštaj (soba u kući/stanu), hranu, platu i vizu, što je najskuplje. Ovo sve važi ukoliko odaberete mogućnost da kućna pomoćnica živi sa vama. Ukoliko odaberete drugu mogućnost – da dolazi sa strane, onda vas na duže staze to i više košta, jer agencija koja je iznajmljuje uzima procenat.

 

Briga o deci u vrtićima

 

Jaslice su sledeća mogućnost i ima ih različitih, uglavnom prilagođenih prema dubini džepa i afinitetima. Naravno, tu postoje i razni programi po kojima oni rade, uglavnom britanski, američki i kanadski kurikulumi koji su meni smešni, ali kako sam ja laik po tom pitanju, ne mogu davati neko stručno mišljenje.U svakom slučaju, sigurna sam da bebi od recimo 6 meseci nije bitno da li su joj jaslice u skladu sa britanskim kurikulomom, već da li je nahranjena i čista, npr.

Kako sam napomenula da je ovo zemlja velikih razlika, posebno po nacionalnoj osnovi, jasno je da postoje jaslice i vrtići, kao i škole samo za decu indijske, filipinske i sl.nacija, te da su ona jeftinija u odnosu na ona druga koja pohađaju deca uglavnom evropskih i zapadnih nacija. Cena je prava sitnica – za jedno pristojno obdanište sa hranom, cena odgovara trećini primanja, uglavnom oko 1000 evra. Većina obdaništa i jaslica nema svoju hranu, već roditelji moraju da je spremaju i šalju od kuće. Mi smo bili srećni da nam je u komšiluku sjajan vrtić, u kome postoji kuhinja, te imam luksuz da ne moram da šaljem hranu svaki dan, što i te kako znači kada žonglirate između oblačenja, obuvanja i češljanja ujutru, a to da kasnite se podrazumeva.

Veliki problem ovdašnjih vrtića je nemar. Kada pročitate kako je dete samo izašlo iz vrtića, ušlo u autobus i vozalo se par stanica, oblije vas hladan znoj i okrene vam se prostorija u kojoj ste. Ipak znate da će neko za to odgovarati. Ovde je dvogodišnja devojčica naših prijatelja u vrtiću pala sa stola (pored vaspitačice koja je nije gledala), polomila ključnu kost, plakala pola dana, a da je nije niko pogledao i na kraju zaspala od umora i bola. Kada su je roditelji odveli u Hitnu pomoć, ortoped samo što se nije onesvestio, jer je sila neophodna da se detetu polomi klučna kost ogromna. Niko iz vrtića nije odgovarao do danas za ovo, niti je sankcionisan, iako je podneta prijava. Policija je izjavila da u to ne može da se meša. Međutim, kada je počeo upis u narednu školsku godinu, otac pomenute devojčice je na Fejzbuk stranici vrtića postavio komentar o „divnom mestu za poveravanje dece” sa rentgentskim snimkom preloma klučne kosti njegovog deteta. Pola sata kasnije, policija ga je uhapsila. U to su očigledno mogli da se mešaju.

Prošle nedelje je trogodišnje dete upalo u bazen. Vaspitačice nisu ni primetile da je nestao. U vodi je bio 45 min i, koliko znam, trenutno je u komi.

Vrtić koji naša ćerka pohađa ima kamere u svim prostorijama, tako da sam u početku mogla da posmatram kako se članovi osoblja ponašaju prema njoj, da li joj poklanjaju pažnju, kako ona reaguje na nepoznate ljude i decu i sl. Sve ono oko čega roditelji i posebno majke posebno paniče. Smatram da je ovo odlična ideja koja je meni kao roditelju ulila dosta sigurnosti. U njenoj grupi je osmoro dece, a imaju vaspitacicu i asistentkinju koje vode računa o njima. Hrana je odlična, stalno prave neke zabave, ona je presrećna što je među decom, svako jutro jedva čeka da ide. Ono što je izuzetno jeste da za svako dete vode dnevnik u koji se svakodnevno upisuje šta je bilo na meniju za sve obroke, koliko je dete pojelo, koliko je puta išlo u toalet, a za bebe kada im je menjana pelena (da li je bila suva, mokra ili natopljena). Takođe se upisuje kada je dete zaspalo, kada se probudilo, koliko je tečnosti unelo i koje vrste (voda, mleko). Fascinantno mi je koliko detaljno vode brigu o deci, kao i kada uopste sve to stižu da upišu. Na kraju svake nedelje nam šalju veliku fasciklu u koju ubacuju sve crteže, kolaže i sl. projekte koje je dete radilo tokom boravka u vrtiću, što će nam kasnije biti i uspomena na taj period njenog života.

Jaslice primaju bebe od 3 meseca. Ono što je meni čudno je da se u predškolsko kreće sa 2 – 4 godine, u zavisnosti od doba godine kada je dete rođeno. Naša ćerka će u septembru imati 2 godine i 8 meseci i tada će krenuti u predškolsko, a dve godine kasnije i u školu. U vrtiću imaju redovne procene – koliko su šta naučili, koje oblasti savladali i roditeljima se šalju izveštaji o njihovom napretku. Škole, kao i obdaništa, funkcionišu po istom principu – koliko para, toliko muzike, i tu nema neke velike mudrosti.

 

ALT: „Biti mama negde drugde - u Dubaiju”

 

Umreženost mama

 

Umreženost mama u Dubaiju postoji. Na Fejzbuku je oformljena grupa mama iz bivše Jugoslavije koje jedne drugima pomažu, a mnoge se i druže. S obzirom na to da mi živimo dosta udaljeni od tih mama, a ja nemam auto (niti ovdašnju vozačku dozvolu, jer, gle čuda, srpska ovde ne važi), ne družimo se mnogo. Imam prijatelje iz Srbije, ali to nisu nužno mame.

Najviše se družim sa mamama u obližnjem parku -nazvaćemo to tako – u stvarnosti je to zelena površina sa teretanom na otvorenom gde svi iz kraja vodimo decu da se igraju, jer pravog parka blizu nemamo. Mame sa kojima se družim su uglavnom iz svih krajeva sveta i uživam u deljenju priča sa njima o običajima gajenja dece na različitim meridijanima.

Ja sam počela da radim pre tri meseca. Dobila sam sjajan posao u sred pustinje koji sam prihvatila prvenstveno kako bismo mogli da priuštimo vrtić i neku vrstu socijalizacije za našu Mrvicu, a kao drugo, jer je meni bilo neophodno da izađem iz kuće i osetim se korisnom. Firma za koju radim je vlasnik najveceg vertikalnog tunela na svetu u koji dolaze padobranci sa svih strana sveta kako bi leteli u zatvorenom, ali i mnoge vojne grupe, kampovi i rekreativci. Tim je sačinjen od izuzetno mladih instruktora i prodavaca – recepcionara koji dolaze sa svih strana sveta. Ima ih iz Indije, Filipina, Maroka, Engleske, Australije, Amerike. Uživam u radu sa njima i beskrajno se zabavljam. Među kolegama ima dosta žena – dve su žene među instruktorima, a u prodaji ih ima 5. Nas 5 smo mame.

Njihova iskustva su veoma šarenolika. Jedna koleginica je morala da ostavi sina od 5 godina na Filipinima kako bi došla sa suprugom u Dubai da zaradi novac za bolju budućnost. On sada ima 7 godina i sakupili su dovoljno novca da im sin raspust provede u Dubaiju.

Druga je morala da se porodi na Filipinima, jer porođaj u Dubaiju nije mogla da priušti, a onda je bebu tamo morala da ostavi, jer joj plata ne omogućava da dobije vizu za nju i ostavila je sa svojom mamom koja je gaji. Beba je imala 2 meseca kada se ona vratila praznog naručja za Dubai. Svaki put kada moja Mrvica dođe u tunel, srce mi se cepa i ne smem da je pogledam, jer znam da u njoj vidi svoju devojčicu koja raste negde daleko bez nje.

Koleginica iz Indije se tamo i porodila, ali se vratila u Dubai sa bebom, radila još 4 meseca i upravo je dala otkaz. Mučila se da usaglasi majčinstvo sa karijerom i odlučila se za majčinstvo.

Sa druge strane, takođe koleginica iz Indije, porodila se u Dubaiju, ali se odlučila za karijeru i njeno dete čuvaju baka i deka.

 

Dostupnost mesta

 

Dubai ima mnogo divno uređenih parkova u kojima provodimo prijatne zimske dane, ali nažalost, svi su udaljeni od kraja u kome živimo i neophodno je imati auto da bi se tamo stiglo. Zato u parkove te vrste idemo samo vikendima.

Zanimljivo je da je u jednom od najelitnijih i najskupljih delova Dubaija, baš uz obalu mora, do skoro postojalo samo jedno dečje igralište (skoro je izgrađeno drugo). Ono što ga čini interesantnim jeste da je prvobitno to trebalo da bude park za pse, a ne za decu. Dakle i zivotinje su imale deo namenjen njima, ali deca nisu. Kasnije je ovaj park preimenovan i promenjena mu je prvobitna namena.

Vrela i preduga leta ceo Dubai provodi ili na odmoru, kada se svi gastarbajteri vraćaju kućama kako bi tamo preživeli ovdašnje vrućine, ili u brojnim tržnim centrima. Nema te plaže ili bazena koji može da vas ohladi ili na koji se može otići kada počne leto. Prvo što nas je prijatelj, lokalni Arapin, naučio, jeste da leti kupanja u moru i bazenu nema, posebno ako želite da živite što duže i zdravije. Temperature leti idu preko 50C, a UV faktor je preko 11. U Srbiji je alarm za neizlaženje iz kuće kada je UV veći od 4. Zbog svega ovoga smo primorani da letnje vrućine provodimo u klimatizovanim prostorijama, a kako druge zabave sem tržnih centara ni nema, to je jedina opcija koja se nameće. Naravno, u zemlji u kojoj je sve podređeno zaradi, pretpostavljate da je i u tržnim centrima osmišljen prostor u kome možete da ostavite decu za određenu sumu novca. Plaća se po satu, a u nekim igraonicama koje su kao naši zabavni parkovi, za svaku spravu – zanimaciju plaća se posebno.

Srbi kao Srbi, uvek ćemo naći neku rupu u sistemu, te mi često dete vodimo u Ikeu. Tamo, pored parenja očiju i pristojnog ručka koji možemo da priuštimo, a da nam se sadržaj istog ne vrati pri pogledu na račun, je i dečje odeljenje kao jedna velika igraonica za manju decu, dok u samoj radnji postoji i besplatna igraonica sa vaspitačicama i za stariju decu.

Moj se život mnogo promenio od kada sam počela da radim, ali na bolje. Radim posao koji mi je zanimljiv, okružena sam ljudima što mi je neophodno, i pre svega sam srećna, jer mogu svojoj Mrvici da priuštim da raste okružena vršnjacima i da uči sa njima, uz njih i od njih. Sada vreme posle posla, odnosno njenog vrtića, provodimo kvalitetnije, mnogo se više igramo i razgovaramo, jer sada svi imamo neka nova iskustva i dogodovštine za prepričavanje.

 

Veliki pozdrav iz pustinje od Marije

 

Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava Najbolja mama na svetu.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: