ALT: „Biti mama negde drugde - u Rusiji”

 

Porodica u današnjoj Rusiji izgleda dosta drugačije od one u Sovjetskom Savezu. Istraživanje Ruske akademije nauka pokazuje da 28% dece rađaju nevenčane majke, što nije ništa neobično za zapadnoevropske standarde, ali u Rusiji je ovakva situacija poslednji put bila zabeležena posle Drugog svetskog rata. Oko 45 – 65% brakova u Rusiji završi se razvodom, a majka je uglavnom ta, kao uostalom svuda, koja ostaje da vodi domaćinstvo kao jedini roditelj. Dok su porodice sa oba roditelja i dalje najpoželjnije u ruskom društvu, mnogi opet veruju da je samohrano majčinstvo u Rusiji neizbežna posledica dva problema. Prvi problem je veliki broj muškaraca koji nisu uspeli da se izbore sa zahtevima kapitalističke ekonomije, kao i veliki broj muškaraca koji je pronašao utehu u alkoholu. Drugi problem predstavljaju socijalne službe. Žene u Rusiji uspevaju da odgoje decu same ili uz pomoć nekog ženskog člana svoje porodice – obično bake, sestre ili tetke, tako da deca i dalje imaju dva roditelja – ženska, u društvu kojim i dalje dominiraju muškarci.

 

O svom iskustvu majčinstva u Rusiji piše nam Jelena.

 

Svoje iskustvo majčinstva započela sam u Rusiji, pošto smo suprug i ja u to vreme živeli i radili u Moskvi. Sada, sa distance od 20 godina, sa smeškom na usnama ispisujem ove redove, ali kada smo stigli u Rusiju, sve je bilo ozbiljan izazov. Izazov je bila i sama odluka da Beograd zamenimo Moskvom, pa bilo to i privremeno. Izazov je bio jezik, koji ni suprug ni ja nismo govorili, a velika neizvesnost bio je i posao, jer je moj muž imao potpisan ugovor o radu samo na godinu dana. Međutim, izazovi i postoje da bi se prevazilazili, te se tako naša prva godina u inostranstvu neprimetno pretvorila u drugu, druga u treću, a još kada smo postali srećni roditelji jedne predivne devojčice, naša mala porodica dobila je novi smisao života, pa smo sve prepreke i izazove koje je život pred nas postavljao, mnogo lakše rešavali.

 

Muž i ja smo uživali u  svakom novom danu, svakoj zajedničkoj šetnji, odlasku na koncert ili u bioskop, pravili planove o uređenju dečje sobe, osluškivali našu bebu i pratili njene prve pokrete u stomaku. Pamtim još i pomorandže u svom krilu koje sam bez prestanka jela.

 

ALT: „Biti mama negde drugde - u Rusiji”

 

Zdravstveni sistem, porođaj i nega u Rusiji

 

Pošto sam se osećala odlično i nisam imala nikakve probleme, bilo je dovoljno da idemo na redovne kontrole u polikliniku kod divne žene i iskusnog ginekologa, Oljge Vasiljevne. Da li nekim čudom ili sasvim slučajno, dospela sam do nje, odgovorne, strpljive i nežne žene koja voli svoj posao. Svojim stavom, znanjem, spremnošću za razgovor, svojom smirenošću, ulivala je poverenje. Moji odlasci kod nje nisu bili samo pregledi, već i razgovori o svemu što me je interesovalo u vezi sa trudnoćom i životom uopšte. Bile su to prave male seanse ili ženske konsultacije (kako su se pregledi nazivali u Rusiji), koje sam ja sa nestrpljenjem iščekivala.

 

Organizacija prijema u poliklinici je posebna priča. Ništa od ulaska u kaputu ili jakni, sa kišobranom ili rancem. Ne, na ulazu vas sačeka obavezna garderoba, kao uostalom i svuda po Rusiji. Zime su tamo duge i hladne, pa je garderoba nezaobilazna gde god da uđete. Moram da priznam da mi je to pravilo u početku malo smetalo, nisam navikla da se kod nas jakna ostavlja gde god da uđete, ali vremenom je postalo tako neophodno i prirodno da o tome više nisam ni razmišljala.

 

Kada smo se rešili debelih jakni, kaputa i bundi, onda vas pitaju kod kog lekara idete i upute u čekaonicu. Čekanje reda u Rusiji je posebna institucija sa svojim pravilima kojih, hteli-ne hteli, morate da se pridržavate. Svako ko ima nameru da stane u neki red, prvo pita ko je poslednji, a kada mu kažu, glasno potvrdi za kim stoji i još pita prethodnika za kim on stoji (za svaki slučaj). Rusi su vrlo disciplinovan i strpljiv narod, naučen da čeka još u sovjetsko vreme, kada u radnjama ničega ili skoro ničega nije bilo, pa su siroti ljudi čak i za svakodnevne namirnice morali dobrano da odstoje u redu pre nego što ih dobiju (ako bi imali sreće da namirnica još ima kada oni stignu na red). Tako je bilo nekada, a danas je situacija drugačija; postoje elektronski redovi i zakazivanja, koja umnogome skraćuju vreme čekanja.

 

U mojoj poliklinici nije bilo dugih čekanja, jer su budućim mama kontrole zakazivali, a raspored se strogo poštovao, pa maksimalan boravak u čekaonici nije prelazio 15-20 minuta. U našim domovima zdravlja ste osuđeni na dugo čekanje, ono se nekako podrazumeva, čak i kada imate zakazan pregled. Šta je tačan uzrok tome – ne znam, ali sam sigurna da je za bolju organizaciju potrebno malо: da svako radi samo svoj posao, da se ne koristi pauza svakih 15 minuta i da ne postoji, kod nas tako uobičajen, ulazak „preko veze”.

 

Kako se termin mog porođaja približavao, doktorka i ja smo počele da razgovaramo o detaljima vezanim za izbor porodilišta, vrstu anestezije koja će biti korišćena, itd. Suprug i ja smo se dogovorili da „ćemo se porađati” samo tamo, gde bude dozvoljenо prisustvo budućem tati.

 

Kada sada razmišljam o tome, beskrajno sam srećna što je moj muž imao želju da prisustvuje porođaju, smatrajući da pružanje podrške meni znači lakši, opušteniji i manje stresan porođaj, a samim tim i zadovoljnije, srećnije i sigurnije dete. Moj Đura se nije uplašio padanja u nesvest u kritičnom trenutku, niti je o tome razmišljao. Mislim da mu je samo bilo važno da ništa ne propusti i da me drži za ruku. Kada bi muškarci samo znali koliko taj postupak znači njihovim partnerkama, a budućim mama, bili bi uvek pored njih.

 

Porodilište koje nam je preporučila Oljga Vasiljevna radilo je tek par godina, ali je bilo jedno od retkih u Moskvi u kojem je budući otac mogao da prisustvuje porođaju. Kao i u većini naših porodilišta, ni tamo to nije bila praksa, ali su pojedini centri polako počeli da prepoznaju značaj podrške supruga pri porođaju.

 

Ne zaboravimo da je to bilo pre 17 godina (1999. god.), a u našim porodilištima i dan danas problem je da tata prisustvuje rođenju svog deteta. Pretpostavljam da je to zbog toga što su naša porodilišta prepuna i što bi boravak tate dodatno usložio rad osoblja i zahtevao svakako bolju organizaciju. Da, malo više posla, ali nije neizvodljivo.

 

Posle porodilišta na red je došao i lekar koji će voditi moj porođaj. On je izabran tako što je Oljga Vasiljevna na parčetu papira napisala ime i prezime njene koleginice Natalije Aleksejevne Novikove, za koju je rekla da je odličan ginekolog-akušer i da ništa ne brinemo. Na papir je dodala njen broj telefona na klinici, ali i njen privatni broj, što je mene prvo iznenadilo, a kasnije jako obradovalo, jer sam shvatila da to znači da će za mene i moju buduću bebu biti „odgovoran” lekar sa imenom i prezimenom, a ne bilo ko.

 

Njen privatni telefon je trebao da posluži da najavimo svoj dolazak u porodilište, u slučaju da ona nije tamo. Na kraju se tako i desilo. U trenutku kada smo hitali ka centru, Natalija tek što je završila svoju smenu i krenula kući. Na naš poziv ona se vratila na posao i dočekala nas raspoložena i nasmejana.

 

Kada je reč o pripremama za porođaj, prema ruskom zakonu, svaka poliklinika je dužna da organizuje vežbe i predavanja za trudnice. To postoji na papiru, ali mnogi domovi zdravlja nisu imali te pripreme ili su one održavane u neadekvatnim prostorima i bez neophodne opreme. Znajući sve to, ja sam se odlučila za pripreme koje se plaćaju i zaista je vredelo svake uložene rublje, jer sam na vežbama naučila mnogo toga. Pored fizičkih vežbi i tehnika disanja, sećam se posebnih lutaka na kojima smo vežbali držanje, povijanje i sve ono što nas je čekalo nakon porođaja. Meni lično su te pripreme mnogo značile u smislu da sam se od prvog dana sa svojom bebom osećala sigurno, pokreti su mi bili sigurni, pa smo obe uživale u kupanju, prepovijanju, hranjenju i druženju.

 

A onda je došao 2. decembar. Moj muž je tog dana, kao i svakog drugog, otišao na posao, a ja sam prepodne provela uglavnom na nogama, obavljajući razne poslove. Nikakvih specijalnih nagoveštaja nije bilo da će upravo taj dan biti onaj pravi, iako smo mi svakog dana priželjkivali znak da krenemo put porodilišta. Prve kontrakcije su počele tog popodneva. Na početku slabije, kasnije sve jače i češće. Brojala sam i disala, disala i brojala (onako kako su nas učili na vežbama), želeći da dočekam nekako šest popodne i dolazak muža sa posla. Ipak, naša beba je imala drugačiji plan; žurila nam je u zagrljaj.

 

Od tog trenutka, pa nadalje, sve je bilo kao na filmskoj traci, brzo i uzbudljivo. Muž „doleće” sa posla, ja u poslednjem momentu pakujem neophodne stvari, neseser i spavaćicu (to baš liči na mene, a znam mnoge mame koje su imale spremne torbe u uglu i po mesec dana pre porođaja), moja mama, koja, tek što je doputovala iz Beograda, da se nađe i pomogne u prvim danima, kontroliše da nisam nešto zaboravila, svi sedamo u auto i krećemo u avanturu. Tu mislim na avanturu zvanu ‘Moskva u 4 popodne’, jer ko se nije vozio moskovskim ulicama u špicu, taj ne zna šta je gužva u saobraćaju. Bio je to pravi haos, upotpunjen pahuljama snega koje počinju da zasipaju Moskvu.

 

Dok smo se vozili, nije bilo panike, svako je sedeo sa svojim mislima i željom da što pre stignemo. Ja na prednjem sedištu, povremeno „poskakujem”, brojeći, ne više razmake među kontrakcijama, nego rupe na putu, mama na zadnjem sedištu, zabrinutog pogleda, ali pozitivnog stava, sa rečima da će sve biti u redu, a muž, koncentrisan na put i u želji da me poštedi truckanja, vozi mekano i pažljivo, ali odlučno. On se prvi setio da treba pozvati doktorku Nataliju i obavestiti je o našem dolasku. Ona samo što je došla kući sa posla, ali se na naš poziv brzo vratila nazad.

 

Do prijemnog odeljenja stigli smo posle sat vremena vožnje i pripreme za porođaj mogle su da počnu. Mama je ostala u čekaonici, a ja sam dospela u ruke uigranoj ekipi. Od sestre na prijemu koja je brzo i nenametljivo zapisala sve moje podatke, preko lekara koji me je pregledao, sestre koja mi je pomogla da se presvučem u čistu bolničku spavaćicu, sve je bilo kao na traci.

 

U jednom trenutku sam muža izgubila iz vida, a kada sam ga sledećeg trenutka videla, nisam mogla da ga prepoznam. Stajao ispred mene obučen od glave do pete u belu uniformu, pa sam za sekund pomislila da je doktor. Spremili su ga za porođaj baš kao i mene. Od tog momenta, pa dok me nisu odvezli u sobu, nismo se razdvajali.

 

Beba sada ozbiljno gura, želi da što pre izađe, osećam njen napor. Onako mala i nežna krenula je i povratka nema. U boksu sam jedina porodilja. Sa moje desne strane sedi anesteziolog. Objašnjava mi da uvodi epiduralnu anesteziju i da u toku porođaja, na moj znak ruke, može da pojača dozu ako bude potrebno. Tu je još babica i moja doktorka, divna Natalija. Njen umirujući glas miluje moju dušu, lebdim i osećam se sigurno u njenim rukama. Ona je raspoložena, osmehuje se, kao da nije odradila celu smenu. Sa moje leve strane je moja najdraža osoba, moj muž koji ne ispušta moju ruku iz svoje. Ništa mi ne govori, ali njegovo prisustvo mi daje snagu, daje mi krila, ne za jedan, nego za pet porođaja. Vreme sada nema nikakvo značenje, znam da sam svakim minutom bliža tom momentu kada ću prigrliti našu ćerku.

 

Sve teče kao na usporenom snimku, osluškujem oko sebe, ponajviše tišinu, mogu jasno da je čujem, baš kao što čujem glas Natalije koja mi govori, daje uputstva, mada osećam da telo samo zna šta treba da radi. Petoro ljudi u prostoriji diše kao jedan.

 

Pokreti mog tela se sve više ubrzavaju, Natalija bodri, podržava, dok se novi život pojavljuje, prvo polako, zatim snažnije i sigurno. Bol je u tom trenutku zanemarljiv, sasvim je prigušen radošću i ushićenjem. Onda se čuje bebin plač, njeni prvi udisaji vazduha i naša devojčica, samo savršenstvo prirode, leži na mojim grudima.

 

Bila je već noć, ležale smo u hodniku još neko vreme, a potom su me odvezli u sobu. Ćerku su odneli da bih mogla da se naspavam. Novopečeni tata je sišao u prizemlje da mojoj mami, a sada baki, prenese lepu vest.

 

Sutradan, čarolija nije prestala. Sestre su mi donele doručak, presvukle spavaćicu i pomogle da odem do kupatila. Ljudi su zaista ono što je bilo najbolje oko mene. Svi se se trudili da dobro odrade svoj posao. Redovno nas je obilazio pedijatar koji je odgovarao na sva moja pitanja i  razvejavao sve sumnje i nedoumice, koje samo mama može da ima. Sestre su uvek bile tu, ljubazne da pomognu i daju savet. Pratile su moje i stanje moje bebe, proces dojenja, koji je tekao prirodno, lišen ikakvih teškoća.

 

I bez posebne preporuke (preporuka ministarstva zdravlja Rusije je da se beba doji najmanje šest meseci, a ukoliko mama ima dovoljno mleka iduže), ja sam svoju ćerku dojila godinu dana. Najbolje od svega bilo je kada su mi doneli moju devojčicu i ostavili je sa mnom u sobi. Mogla sam sada da posmatram i grlim to malo stvorenje. Celog dana – zajedno. Ja se navikavam na nju, a ona na mene. Ona me uči da budem što bolja mama. Ima divne, krupne oči i pući usta dok spava. Ja ne spavam. Gledam je i neverovatno sam srećna. Moja beba je sisala halapljivo, zvučno i obe smo bile zadovoljne. Noću su je odnosili kod ostalih beba, ali je zato dan bio rezervisan samo za naše druženje.

 

U bolnici su nas hranili dobro, obroci nisu bili veliki, ali su zato bili začuđujuće ukusni. Rusi u ishrani dosta insistiraju na kašama (pšenična, ražana, heljdina) i one su obavezne na svim jelovnicima, od dečjih vrtića, škola, bolnica, pa do radničkih menzi i restorana; hranljiv, kvalitetan i pre sve zdrav obrok. Ja sam je tada zavolela, a kasnije i moje dete, pa je kaša i dan danas u našoj porodici nezaobilazna za doručak. Pošto su svi dobro brinuli i o meni i bebi, nas dve smo, posle par dana, bile spremne za odlazak kući. Zahvaljujući požrtvovanim i pozitivnim ljudima, ja se i danas sećam svih onih koji su mi pomogli da se u najvažnijim i rekla bih, najranjivim trenucima svog života, osećam odlično. Za lepu reč, osmeh i dobronamernost nisu potrebni milioni ulaganja, potrebno je samo malo dobre volje.

 

Patronažna sestra je dolazila kod nas svakog drugog dana u toku prvog meseca i uredno beležila sve svoje zaključke u Sofijin karton.

Prvi zapisi koje je ona unela u karton bili su:

– prva trudnoća, prvi porođaj, devojčica, 3300 teška, 52 dugačka,

– uslovi u kojima živi-zadovoljavajući,

– roditelji zaključili brak (važan podatak u Rusiji),

– mama doji bebu, laktacija obilna, beba sisa aktivno, podriguje retko,

– hranjenje na zahtev deteta, kupanje svakodnevno,

– dala savete u vezi nege i hranjenja.

 

ALT: „Biti mama negde drugde - u Rusiji”

 

Kako se gradi imunitet u Rusiji

 

Po dolasku kući, nastavili su se bezbrižni dani uživanja sa novim članom, našom Sofiom Elenom. Svi smo brzo ušli u rutinu zvanu hranjenje, spavanje, šetanja, pa opet spavanje, hranjenje, šetnja i tako u krug. Iako je bio mesec decembar, preporuka patronažne sestre i opšte prihvaćena norma, bila je svakodnevna šetnja sa bebom, sve dok se temperatura ne spusti ispod -25C,-30C i ne počne jak vetar. U svim ostalim slučajevima, šetnja na svežem vazduhu je ne samo korisna, nego i obavezna. Meni je to bilo nekako logično, mislila sam: ako će moje dete živeti u tako surovim zimama, onda je red da se na njih navikne što ranije, dok je moja mama bila prilično skeptična prema takvim preporukama i nastojala je na sve načine da nas zadrži kod kuće, onda kada bi ona procenila da je napolju veoma hladno.

 

I zaista, te šetnje imaju smisla, jer se deca tako od najranijeg uzrasta „čeliče”, a njihov imuni sistem postaje efikasniji, pa se ređe prehlađuju i razboljevaju. Koliko Rusi smatraju važnim te izlaske napolje u najranijem uzrastu, govori i činjenica, da čak i kada su roditelji sprečeni da prošetaju dete, oni ga dobro obuku i jednostavno iznesu na terasu. Dete napolju najčešće odspava sat ili dva, a mami se ukaže slobodno vreme da uradi nešto po kući.

 

Sa tim, tzv. zakaljivanjem, Rusi ne prestaju do kraja života. Ono je deo redovnih aktivnosti u vrtićima i školama, a mislim da su svima poznata čuvena kupanja Rusa (i većine Skandinavaca) zimi, u zaleđenim rekama. To baš nisam probala, ali kažu da je vrhunsko zadovoljstvo kada iz tople saune (tzv.banje) uskočite u ledenu vodu – tradicija potvrđena vekovima kojoj su i danas verni. Elem, benefiti takvog vaspitanja danas se ogledaju u tome da naša ćerka, za ovih 17 godina, nikada nije bila bolesna, što podrazumeva da nije bila kod lekara (sem da primi vakcinu i proveri vid kod oftalmologa) i da nikada nije morala da proba antibiotike. Na poslednje sam posebno ponosna; zato hvala Rusima za ono što sam od njih naučila.

 

Ono što takođe smatram veoma značajnim za pravilan razvoj deteta, jeste masaža bebe, koju me je patronažna sestra naučila u prvim mesecima

Sofijinog života. To sada, sa protokom vremena, mogu mirno i uvereno da tvrdim, ali kada sam prvi put prisustvovala masaži svog deteta, izgledala mi je kao pravo mučenje i malo je falilo da se onesvestim ili da onesvestim sestru, dok je moja mama morala da izađe iz sobe, jer više nije mogla da podnese „torturu” nad svojom unukom. Masaža je izgledala tako što je naše dete „letelo” po ogromnoj lopti napred-nazad, prvo na stomaku, a onda i na leđima. Spretne ruke sestre bacale su je tamo-amo, ali sam ja hrabro izdržala, tešeći se da je to za njeno dobro. Sofiji se izgleda dopalo ovo „letenje”, tako da smo već posle par dana i ja i baka prihvatile novu tehniku, te je masaža na lopti zaživela u našoj kući. Sada, sa smeškom na usnama ispisujem ove redove, ali tada, verujte da nije bilo lako.

 

Mlečne kuhinje za mame i bebe

 

Još jedna specifičnost  materinstva u Rusiji, koju ne mogu da ne spomenem, je postojanje tzv. mlečnih kuhinja. I one su ostaci sovjetskih vremena, kada je bilo dosta dece bez roditelja o kojima je država trebalo da brine, mnogo samohranih majki i slaba snabdevenost radnji. Suština tih mlečnih kuhinja u Rusiji je da svaka porodilja, svako novorođeno dete (do 3. godine), deca iz mnogočlanih porodica i deca invalidi (do15 godine) imaju prava na besplatne produkte. To su: mleko, kefir, sok, kaše, sir, mlečne smese, zamene za majčino mleko. Država ni dan danas nije ukinula ove kuhinje (očigledno da potreba za njima i dalje postoji), pa tako, svako ko ima prava po zakonu na produkte, može da ih dobije na recept lekara. Kada smo registrovali rođenje ćerke kod matičara i ja sam dobila potvrdu za korišćenje mlečne kuhinje, ali je nikada nisam iskoristila. Svoje dete sam dojila godinu dana i za tim nije bilo potrebe. Ipak, lepo je znati da država vodi računa o najmlađima i njihovim mamama.

 

ALT: „Biti mama negde drugde - u Rusiji”

 

 

Naša Sofia je sada već devojka, živi i školuje se u Beogradu i samo još ponekad usred rečenice ume da ubaci pokoju rusku reč. Od njenog rođenja u Rusiji prošlo je skoro punih 17 godina, od kojih je 15, veoma uspešnih i ispunjenih godina života u inostranstvu, proletelo za tren. Zbog toga je i odluka da se vratimo kući bila, u neku ruku, ne manji izazov nego ona da se ode iz svoje zemlje. Ipak, razlozi za naš, „ničim izazvan” povratak u Beograd, neka su druga priča.

 

Autorka teksta je Jelena Pavlović Šišić

 

O tome kako je biti mama i u drugim državama sveta, čitajte ovde.

 

Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava Najbolja mama na svetu.

 

 Želiš da podržiš objavljivanje ovakvih i sličnih korisnih tekstova? Postani članica ili član našeg Kluba mama.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: