Letovanje

AUTOR Centar za Mame | U Glas mama

ALT: „Letovanje”

 

Svake godine letujemo zajedno – moje dve ćerke, sin, suprug i ja. Uživamo u porodičnom vremenu, radujemo se jedni drugima, ponekad bude i poneka rasprava, ali nam je zajednička uživancija uvek na prvom mestu. Sve do sada.

 

Ove godine, ćerke su išle na more, svaka sa svojim prijateljima. Dobro smo se organizovali, skupili novac da svaka može da putuje, obezbedili zdravstveno osiguranje, spakovali lekove za sve moguće i nemoguće situacije, kupili svakoj još po jedan kupaći… Bili smo na nivou zadatka; i suprug i ja, a i ćerke. Sve smo se lepo dogovorili i na vreme kupili autobuske karte i uplatili prvu ratu u turističkim agencijama.

 

Samo je meni neki magloviti, neugodan osećaj titrao u duši, danima, a da mi nije bilo baš sasvim jasno šta se događa.

 

I onda, usred pakovanja sa mlađom ćerkom, shvatila sam – ove godine idemo suprug, sin i ja sami na odmor, a kroz koju godinu i on će da ide sa društvom. Dakle, ostajemo suprug i ja. Kao mladenci. Što je divno. Ali… Šta je sa našim porodičnim vremenom? Sa zajedništvom?

 

Spoznala sam, u deliću trenutka, da više nikada stvari neće izgledati isto. Da deca odrastaju, imaju svoje potrebe i želje i da se mi, kao roditelji, trudimo da ih ispratimo u tome. Da je to normalno, zdravo i da pokazuje da smo odradili dobar posao u odgajanju dece. Samo, u ovom trenutku mi je bilo bolno…

 

Uhvatila sam sebe u osećanju tuge. Sela sam na ivicu kauča i krišom pustila nekoliko suza. Ipak, nedovoljno krišom. Moj sin, koji je sedeo u susednoj sobi i igrao igricu na kompjuteru, video me je, slučajno, kroz otvorena vrata.

 

„Mama, šta ti je?“- pitao je zabrinuto. Objasnila sam mu da sam samo malo tužna, jer sam shvatila da ko zna kada ćemo, sledeći put, ići sa njima zajedno na letovanje. Da je to lepo i u redu, ali da sam malo tužna zbog toga i da će mi nedostajati naši zajednički porodični trenuci.

 

„Ne brini, mama“ – rekao je samouvereno – „ja ću da letujem sa tobom bar do dvadesete godine!“

 

Od srca sam se nasmejala. To divno biće, koje je već uveliko u periodu adolescencije, pokazalo je toliko razumevanja za mene. Čak i spremnost na žrtvu! Koji dečak, srednjoškolac, želi da letuje sa mamom i tatom? To nije kul. Ćerke su čule moj smeh i došle iz sobe da vide šta se dešava. Sin im je, ukratko, objasnio, na svoj način, šta se desilo. Prišli su svo troje i zagrlili me. „Gde god da smo, uvek smo u mislima zajedno“ – rekla je najstarija ćerka.

 

U tom trenutku sam znala, da smo suprug i ja zaista odradili sjajan posao. Dali smo deci sigurnost i stabilnost doma, osećaj zajedništva, saznanje da nikada nisu sami, da imamo jedni druge, ali smo im i omogućili  da slobodno polete.

 

Danas je letovanje, sutra će možda biti školovanje, zaposlenje i život negde daleko od nas.

 

Ali, kao što moja ćerka reče: „Gde god da smo, uvek smo u mislima zajedno”.

 

Autorka teksta je Tamara Vujnović, trenerica ličnog razvoja

 Želiš da podržiš objavljivanje ovakvih i sličnih korisnih tekstova? Postani članica ili član našeg Kluba mama.

 

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: