ALT: Mame u poverenju

 

Draga mama,

 

Ne možeš i ne treba sve obaveze da završavaš sama, sve vreme. Nemoj ni sve nedoumice ni probleme koje imaš rešavati sama. Piši našem psihološkom savetovalištu „Mame u poverenju” na upoverenju@centarzamame.rs. Naše psihološkinje odgovoriće na tvoja pitanja i nedoumice, kao i pitanja tvog partnera u najkraćem mogućem roku.

 

Pitanja se u anonimnoj formi dostavljaju uredništvu sajta Centra za mame, kako bismo mogli da ih postavimo na našu stranicu. Pitanja i odgovori su tako predstavljeni da u potpunosti štite privatnost osobe koja postavlja pitanje.

 

***

 

Ove nedelje na adresu našeg savetovališta stigao je mejl od mame čiji se jednogodišnji sin sve više okreće drugim ljudima i koja je, s tim u vezi, preplavljena osećanjima i prolazi kroz separacionu krizu.

 

Pitanje:

 

Mama sam predivnog dečaka koji ima 14 meseci. Otkako se rodio, trudim se da ga okružim drugim ljudima i decom i da želi kod svih da ide, kako bi prihvatio različite ljude i ne bi bio vezan samo sa mene, svoju mamu, sa kojom provodi najviše vremena. Naš odnos je blizak i pun ljubavi, a on je jedan srećan i zadovoljan dečak koji super napreduje.

 

Pre par meseci je imao fazu da se rasplače svaki put kada ja izlazim iz kuće, a sada je to prešlo u to da se rasplače skoro svaki put kada moj suprug ide na posao, kada svekrva, koja ga povremeno čuva, kreće kući, kada neka moja drugarica koja nam je bila u poseti odlazi, itd. Meni  je naučio da maše kada idem bilo gde, ili kada njega neko izvodi napolje. Srećna sam što je uspeo da formira dobar i snažan odnos i sa drugim ljudima, a ne samo sa mnom. Ali, u poslednje vreme uhvatim sebe da sam malo ljubomorna.

 

Kognitivno mi je jako drago da je plan koji smo sprovodili od početka, da bude otvoren za druge, uspeo. Emotivno, svaki put mi pređe senka preko srca, na nekoliko sekundi, pa pomišljam kako ja nisam dobra majka kada meni maše, a za ostalima plače. Znam da to nema smisla i da treba da sam srećna, te uvek sebe umirim posle toga tim razumevanjem… ali ipak ne mogu da kontrolišem te pomisli i osećanja svaki put kada se desi konkretna situacija. Da li će taj osećaj prestati ako nastavim sebe da podsećam da je sve onako kako treba da bude i da li mogu još nešto da uradim da se tih par sekundi ne osećam kako se osećam? Unapred hvala.

 

ALT: Mame u poverenju: Kad mama prolazi kroz separacionu krizu

 

Odgovor:

 

Vaše pitanje je samo naizgled  jednostavno i „suvišno“. Mnoge majke u odrastanju svoje dece prolaze kroz sličan proces samopreispitivanja, ali ga ne osvešćuju dovoljno ili ga se stide iz straha da ne ispadnu smešne ili sebične. Pitanje je slojevito i pokriva kako rani odnos majka – dete, tako i menjanje uloge majke u životu deteta i socijalni razvoj deteta. Ovaj problem odnosi se na pitanje atačmenta iliti emocionalnog vezivanja deteta za majku.

 

Razvojna psihologija se bavi proučavanjem emocionalnog vezivanja deteta za majku , pre svega u prvoj godini života deteta. To je period u kojem je dete psihofizički potpuno zavisno od drugih, odnosno od majke koja ima ulogu da pravovremeno i tačno prepoznaje i zadovoljava njegove razvojne potrebe – za hranom, presvlačenjem, telesnim kontaktom, zagrljajem, snom, ublažavanjem bola, komunikacijom (posebno kontaktom očima), i sl.  Ako majka uspešno i sa puno ljubavi i nežnosti zadoboljava potrebe deteta, ono formira stabilan i čvrst emocionalni odnos sa njom i stiče poverenje u nju,  i ne samo to – dete stiče poverenje u svet, jer odnos koji izgradi sa majkom modeluje njegove  druge odnose sa ljudima.

 

Voljeno, prihvaćeno i negovano dete je zadovoljno, staloženo. Ono lakše prevazilazi tzv. separacionu krizu – strah od odvajanja od majke, jer je sigurno da će se majka vratiti. Ono je, takođe, radoznalo, lakše sklapa kontakte sa drugim osobama i ne mora stalno „da drži majku na oku“ kako bi okupiralo njenu pažnju. S druge strane, dete koje je raslo uz nestabilnu, anksioznu (uznemirenu), nepouzdanu ili hladnu majku, ima veoma izražen strah od odvajanja, razdražljivo je i može da razvije razne oblike neprilagođenog ponašanja kako bi okupiralo pažnju majke.

 

Kada dete navrši godinu dana, njegov simbiotski odnos sa majkom prirodno slabi i u njegov život, u većoj meri nego do tada, ulaze i druge osobe – od članova najuže porodice, pa do bliskih prijatelja. Dete širi svoje vidike, stiče socijalne veštine. Nema ništa loše u tome da dete raste u porodici čiji je dom otvoren za druge ljude, pod uslovom da te posete ne narušavaju privatnost porodice. Osim što mogu da odmene majku, ti bliski posetioci porodice unose u detetov život nove sadržaje – nove zvukove, mirise, nove igre i slične stimuluse. Družeći se sa njima, dete uči da se postepeno odvaja od majke u njenom prisustvu, da se zaigra i na momenat zaboravi na majku, što je vrlo korisno iskustvo za kasniji period realnog odvajanja, kada pođe u vrtić. Ako dete plače za posetiocima kada odlaze, a mami samo mahne u znak pozdrava, zar to znači da ih više voli nego majku? Ne. Dete od 14 meseci je prevazišlo separacioni strah od majke, ali ne i od drugih bliskih ljudi – to je proces koji će se  sigurno uspešno okončati, s obzirom na kvalitetan odnos sa majkom.

 

Važno je napomenuti da pored deteta i majka prolazi kroz separacionu krizu . To se često zanemaruje. Kao što joj je ponekad potrebno pomoći da uđe u ulogu majke, potrebno joj je pomoći i da prihvati raskid simbiotskog odnosa sa detetom kada ono navrši godinu dana i da shvati da se detetov Univerzum širi.

 

Veoma je važno da mama bude smirena i da ovakva i slična pitanja, koja bi mogla da je poremete, podeli sa nekim, najbolje sa stručnjakom, jer „u strahu su velike oči”. Strah parališe, oduzima spontanost, a mala nežna bića to vrlo dobro osećaju, pa nekad i zbog toga plaču.

 

Vi ste zaista udarili dobar bazičan emocionalan temelj svom sinu. Dozvolite mu da se vezuje i razdvaja od drugih važnih osoba, počev od oca i bake – plač je samo prolazna manifestacija. Vremenom će naučiti da na manje dramatičan način reaguje na razdvajanje od njih. To će se dogoditi onda kada zasluže njegovo poverenje, kao što ste ga vi već zaslužili.

 

Odgovor dala Svetlana Prodanović, diplomirana psihološkinja i porodična psihoterapeutkinja

 

Želiš da podržiš rad Centra za mame? Postani članica ili član našeg Kluba mama.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: