ALT:„Biti mama negde drugde - u Italiji”

 

U želji da objavi što više iskustava mama koje žive u različitim državama sveta, Centar za mame objavljuje tekst još jedne mame koja živi u Italiji. Iskustva majčinstva mogu biti različita i ako mame žive u istoj zemlji. Ovde možete pročitati tekst mame koja takođe živi u Italiji, a čije smo iskustvo ranije objavili.

 

Sada nam o svom iskustvu majčinstva u Italiji piše Branka.

 

***

 

U Italiju sam došla već uveliko gazeći četvrtu deceniju života vođenja ljubavlju i verom u sebe i u svog izabranika. Iako mi je suprug stranac, u Italiji smo oboje stranci, pa još i studenti. Odlučiti se za postdiplomske studije, ponovno učenje i nova iskustva u mojim godinama nije bila baš svakidašnja odluka, ali sam se vodila mišlju da se kući uvek mogu vratiti, pa još i sa jednom diplomom i stranim jezikom u džepu. Možda bih za te dve godine međunarodnih postdiplomskih studija čak i uspela da mužu dokažem da se u zemlji koju sam ostavila iza sebe može živeti mnogo lepo i ispunjeno i zasigurno LAKŠE. U ovom poslednjem, ni za 8 godina braka nisam uspela…

 

Potraga za poslom u Italiji i trudnoća

 

Posle završenih postdiplomskih studija i dve godine provedene u Italiji, jezikom sam prilično dobro vladala, te sam sa onom istom sigurnošću sa starta krenula u potragu za zaposlenjem. Bilo je daleko od onog što sam očekivala. Od posla snova koji sam ostavila, našla sam se u potpuno drugačijem sistemu vrednosti i očekivanja. Svaki intervju se završavao potpunim krahom, i tako mesec za mesecom. Pitaju vas: „Udati? Nemate dece? Tražimo nekog drugog.” Iako po zakonu ne smeju da vam postavljaju takva pitanja, to svesrdno čine i ništa im ne možete. U Italiji je radnik koji ima ugovor za stalno zaštićen kao nekad kod nas, ali je jako teško dobiti tu poziciju. Cak su i zakon prošle godine izmenili jer je radnika bilo skoro nemoguće otpustiti. Čak i kad kompanija propadne i zatvori se, ranije je bilo da radnik prima punu platu još 3 godine „dok se ne snađe”. Toga više nema, makar ne toliko dugo. Godina jeste zagarantovana, ali nakon toga – ništa.

 

Posle nešto više od pola godine mog bezuzpešnog traganja za poslom, pozvala me je drugarica sa fakulteta i predložila mi „idealan posao za mene” u jednoj multinacionalnoj kompaniji. Pošla sam bez mnogo vere i posao sam dobila na period od 6 meseci – pripravnički. Međutim, u međuvremenu sam saznala da sam ostala u drugom stanju. Kompaniji sam odmah pisala, izražavajuci i dalje želju da kod njih odradim pripravnički jer je trudnoća „na samom početku”. Zahvaljujući pukoj sreći da naiđem na tim fantastičnih, pametnih i razumnih kolega, prihvatili su predlog, te su mi tokom trudnoće pružali apsolutnu podršku, kako moralnu i psihičku, tako i poslovno „pokrivanje” za silna odsustva, jer sam imala blizanačku, visoko rizičnu trudnoću.

 

Biti mama negde drugde - u Italiji

 

Trudnoća i porođaj u Italiji

 

Na žalost, takvu podršku nisam našla po bolnicama. Obišla sam makar 3 bolnice koje jednostavno nisu htele da mi prate trudnoću. Kad sam, već isfrustrirana, odbijena iz treće, pitala sam ih gde da idem. Dali su mi imena tri bolnice, specijalizovane i opremljene za rizične, blizanačke trudnoće. Pošla sam u prvu u decembru i dobila prvu vizitu za 30. mart naredne godine!!! Naravno, da kontrolišem prvi put rizičnu trudnoću u petom mesecu nije bila opcija za mene, te sam ponovo pokušala i konačno uspela u malo daljoj, ali vrlo opremljenoj bolnici. Trudnoću nikad ne prati jedan lekar već tim lekara, tako da sam se svaku vizitu (koja je od šestog meseca postala dva puta mesecno) morala jovo nanovo objašnjavati i pričati šta su prethodnici dijagnostifikovali i predložili, te pod kojom sam terapijom. Da budem najiskrenija, nimalo se nisam uzdala u njihovu „stručnost” i nikako mi nisu ulivali poverenje.

 

U petak su mi napravili divan oproštaj na poslu, ja tek 32. nedelja trudnoće, pred sobom još dva dobra meseca da kupim sve stvari potrebne za bolnicu/bebe, za opremanje, sad već pomanjeg jednosobnog stana koji smo tada iznajmljivali, te za zasluženu skitnju po Milanu sa najboljom drugaricom koja je tog ponedeljka dolazila. U četvrtak pođem na kontrolu, da ne bude iznenađenja i budem vrlo površno pregledana kao i obično, te „sve odlično, vidimo se za dve nedelje”.

 

Pretpostavljate, u subotu ujutru je pukao jedan vodenjak te smo završili u hitnoj. Porođaj je već bio neminovan. Dali su mi injekciju da bi se deci razvila pluća. Legla sam u sobu sa 6 kreveta – 4 puna, na kojima leže žene koje su po ko zna koji put pobacile, jedna na održavanju već  4 meseca sa iglama svuda po telu koja vrišti od bola, što fizičkog, to i psihičkog. Nijedna da mi bude svetli primer da će sve biti u redu, nijedna sa bebom u naručju…  Ja potpuno nespremna… Muž zbunjen, uplašen, pošao da kupi garderobicu za dečicu, kao i sve ostalo sa liste koju vam bolnica da. Mi sami, pa sami. U Italiji svi mogu da vam dođu u sobu, vreme posete je dugo, bebe su sve iza velikog prozora, te ih sestre koje se o njima brinu prinesu na prozor da ih vidite. Ne znam kako i koliko ih vode na podoj jer su moja deca bila na posebnom odeljenju. Muževi mogu, i najčešće prisustvuju samom porođaju. Međutim, kako sam ja operisana po hitnom postupku, muža su izbacili u čekaonicu, a ja pod punom anestezijom. Mama naslućuje da nešto nije u redu, zove bez prestanka, mene, muža. A šta drugo moze da uradi kilometrima daleko! Da ne zaboravim da napomenem da sam operisana u 8.30 ujutro iako je bio rizik, jer lekar koji je bio u noćnoj smeni nije hteo da me operiše. Italijani generalno, ako ikako mogu da izbegnu odgovornost, isto i urade. Treba samo da mu se zahvalim jer sam naišla na najhumaniju sestru koja je celo veče presedela pored mog kreveta ispred monitora za srce moje dece. Tako su rođene, teške jedva 1,700gr, te ponesene odmah u inkubator. Drugarica je došla po planu, noseći pun kofer garderobice za nedonoščad. Sve što je potrebno za prvih 6 meseci njihovog života je donela, i sredila i opremila sobicu iz snova još pre mog izlaska iz bolnice.

 

Boravak u bolnici je bio jako težak. Ne pomaže vam niko. U 3 sobe sa inkubatorima (od najtežih do najlakših slučajeva) može ući samo jedan roditelj i SAMO roditelj. Sestre su različite, ima ih od najgorih do najboljih, deca se hrane na satnicu a ne po zahtevu, ma koliko plakali ili bili gladni, niko ih ne gleda dok, ne daj Bože nekom ne stane srce te zapište mašine, a dešavalo se. Dešavalo se drugima, ali su šok i stres zajednički. Te dve nedelje su bile strašne. Tu, u bolnici, sestre su pokazale kako da ih presvlačimo i hranimo, kako meni tako i mom mužu. Boravak u bolnici se ne plaća i potpuno je pokriven, iako sam ja tada imala samo osnovno zdravstveno osiguranje koje košta 90€ za godinu dana.

 

Srećom, moja su deca jako lepo napredovala, te su već posle dve nedelje došli kući. Patronažnih sestara nema. Mogu da se nađu i plate dodatno, ali u suštini smo prepuštene same sebi. Moje devojčice su kući došle sa već uhodanim ritmom hranjenja, te smo isti zadržali. Hranili smo se veštakom, jer mleko nikako nije dolazilo, ma koliko pokušavali. Kompanije su davale popust od 50% za vestacko mlijeko za blizance, ali se po isto moralo poći u fabriku. Tako nekako je bilo i za pelene.

 

Kad je reč o trudničkom bolovanju u Italiji, ono zavisi od tipa ugovora koji imate. Ugovori „za stalno” imaju prava, skoro koliko i naši. Naime, na trudničko se može poći čak i od drugog meseca trudnoće ukoliko vam lekar da potvrdu da ste rizična trudnoća; imate zagarantovanu punu platu do četvrtog meseca deteta, a ukoliko pedijatar smatra da je potrebno, taj period se može i produžiti; nakon toga možete uzeti i „dodatno” porodiljsko bolovanje koje može koristiti kako majka, tako i otac u ukupnom trajanju od 11 meseci. Nakon povratka na posao, do navršene godine dana starosti deteta, majka ima pravo na dva sata dnevno za podoj. Moje koleginice bi najčešće radile 6 sati i posle kući. Ta dva sata „odsustva” su plaćena kao da je majka radila. Nakon svih odsustava, majka može uzeti i fakultativno odsustvo, ali se prima samo 30% plate. Ja sam odradila pripravnički i više nisam imala nikakav ugovor. Čula sam da je mogla da se traži neka pomoć od države Italije do navršenih godinu dana deteta, ali ja nisam tražila niti znam kako to sve ide. Ostali ugovori nemaju nikakva prava na trudničko.

 

Biti mama negde drugde - u Italiji

 

Umrežavanje i druženje sa drugim mamama

 

Za informacije koje su mi bile potrebne uglavnom sam koristila internet i Fejzbuk. Razgovarala sam sa mamama druge dece u vrticu, komšinicama koje sam upoznala, kao i sa mamama koje sam upoznala na kursu jezika koji sam pohađala kad god sam to uspevala. Sada se već sve poznajemo. Mame u sadašnjoj školici su jako organizovane i koriste svaku priliku da pozovu na picu. Organizuju se u nekoj od igraonica, kako bi bile slobodnije da razgovaramo. Svaki razred ima svoju grupu na WhatsApp-u pa je lako dogovoriti se – kaze se cena, mesto i datum i ko hoće – dođe. Vode računa da bude vikend i da bude razumno vreme za malene.

 

Jaslice, vrtići i škole u Italiji

 

U Italiji se dete može poslati u jaslice od trećeg meseca do treće godine starosti, kako u privatne, tako i državne. I jedni i drugi koštaju podosta. Državni koštaju neku trećinu dobre plate, a privatni makar polovinu. Međutim, kako sam ja imala blizance, te u državnim vrtićima nikakav popust, decu sam upisala u privatne konvencionirane jaslice. Konvencionirano je podrazumevalo da država pokriva koliko bi koštao državni vrtić, a mi smo pokrivali razliku. Tako je cena jaslica od cene cele moje plate mesecno na početku, spala na nešto više od pola, jer je druga devojčica imala čak 50% popusta u istom. Jaslice su bile više nego savršene. Deca odvojena u tri grupe: do godine, od godinu do dve i od dve do tri. Po petoro dece ide po vaspitačici, prilagođen ambijent, dvorište, leti gumeni bazenčići raznih veličina, sve čisto i maleno, prilagođeno najmlađima. Vaspitačice vrlo požrtvovane i vrlo obučene za kreativan rad sa decom. U vrtiću je jednom nedeljno dolazila specijalistkinja za motorički razvoj, hrana je dolazila iz keteringa specijalizovanog za vrtiće po jelovnicima pripremlljenim od strane nutricioniste, a i često je vrtić organizovao večeri za nas, roditelje, sa lekarima specijalistima (pedijatri, nutricionisti, logopedi, psiholozi…).

 

Biti mama negde drugde - u Italiji

 

Sa navršene tri godine, deca polaze u vrtic (scuola materna) gdje je potpuno drugačiji sistem. U državnim vrtićima se ne plaća ništa osim hrane (nekih 100€ mesecno po detetu), a privatni su baš svi pod Crkvom, vođeni od strane časnih sestara koje zapošljavaju profesionalne vaspitačice. Razredi su svi mešani. Ima po 27, 28 dece po vaspitačici (kako u privatnim, tako i u državnim), i zajedno su sva deca od 3 do 6 godina, pa oni od 6 vode one od tri u WC, čuvaju ih i uče da crtaju, pišu i slično, dok su zajedno. Tokom dana imaju plan i program koji prate, te u zavisnosti od broja dece određenog uzrasta (najčešće ujutro) podele djecu po starosti iz svih razreda i sa njima rade aktivnosti prilagođene za taj uzrast (čitanje bajki, crtanje, kolaž i seckanje, pravljenje maski za maskenbal ili lepljenje iscepkanih delova tela na papir, sastavljanje slika, puzzle i sl); kad je lepo vrijeme, deca su u dvorištu koje je zaista lepo ograđeno, zaštićeno i opremljeno. Jednom nedeljno imaju fizičko vaspitanje sa specijalistom za psiho-motoriku. Ono što se meni nikako nije dopalo je što deca spavaju popodne samo do četvrte godine života, nakon čega ih, onako umorne, uključe u razne aktivnosti. Naročito mi je bilo žao dece koja, kao moja, pohađaju i pre i post školu, tj. dolaze sat i po ranije od sve dece i izlaze iz škole sat kasnije od sve druge dece. U našoj školici imaju 3 moguća „izlaza”: možete doći po svoje dete u 13 sati, u 16 sati, ili kao mi, u 17.45. Neki vrtići dobijaju ketering za ručak, dok užinu donose roditelji za decu koja ostaju do kasno, dok naš ima internu kuhinju i kuvaricu, te se dešavalo da su deca sama pravila pice koje su kasnije pojeli (naravno, to se radilo u manjim grupama i deca su bila odusevljena).

 

Biti mama negde drugde - u Italiji

 

U školu se kreće od 6 godina. Državne škole se ne plaćaju (plaća se obrok), dok privatne koštaju cirka 3.000€ godisnje za „normalno vreme” plus još 1.000€ godišnje za pre i post školu. U to je uračunat i ručak i dve užine – jedna izjutra, druga uveče za decu koja imaju post školu. Te privatne škole su isto najčešće pod crkvom, ali cena koju sam navela je najniža. Bilingvalne škole koštaju i po 10.000€ godišnje, a ima ih i po 20.000. Osnovna škola traje pet godina, nakon čega se ide u “scuola media” još tri godine, a zatim i “scuola superiore” četiri ili pet godina, u zavisnosti da li odaberete neki zanat ili neku gimnaziju.

 

Slobodno vreme u Italiji

 

Parkova ima raznih. Imate čak i parkova koji su na kruznom toku!!! Zona Milana u kojoj ja živim je okružena najlepšim i najvećim parkovima u MIlanu. Parko Nord, na primer, pokriva čak 6 opština i ima 640 hektara terena. Iako je dečji park u istom dosta prostran i lepo opremljen, nije moj omiljeni park jer je taj do za decu jedini u pravoj šumi. Ostali deo parka je sav livada sa malo drveća, ali bez daljnjeg, jako čist i održavan. To je jedini park koji se ne zaključava. Parkovi su uglavnom ograđeni i zimi vas iz istog oteraju u 4 popodne, a leti u 7 uveče.

 

Ono što je meni izuzetno smetalo u Italiji je nedostatak pravih prostranih trotoara. Njihovim trotoarima jedva da se možete mimoići, a prilagođeni su više automobilima nego pešacima. Naime, svaki ćošak, izlaz i ulaz (kako za garaže, tako i za ulaze) je spušten trotoar, ali ne kao što činimo mi sa malo betona na ivici, nego je trotoar sav u talasima, i verujte, voziti teška kolica (19 kg su imala samo dupla kolica koja sam imala) je bio pravi rizik! Svako spuštanje trotoara je imalo nagib i bukvalno je guralo kolica na ulicu. Primetila sam nakon svoje ordile da invalidi voze ulicom jer je trotoar zaista problematičan.

 

Biti mama negde drugde - u Italiji

 

Ako radite u kancelariji, imate slobodne vikende i sve nacionalne praznike, kojih, moram da priznam, uopšte nije mnogo u Italiji. Ne radi se samo 1. januara (2. januara se radi), 6. januara, zatim imate samo jedan dan za Uskrs, a za Božić samo dva dana. Vrlo često vam kompanija u kojoj radite određuje kad ćete na odmor, tj. zatvore firmu po dve nedelje u decembru i dve u avgustu, pa vama, koji imate samo 19 radnih dana odmora godišnje, ne ostaje mnogo izbora. Jako puno izbora, doduše ima kad treba da smislite šta da radite za to veme dok ste slobodni. Na svakom koraku ima po neki agriturizam prilagođen najmlađima i porodicama, sa raznim životinjama i organizovanim jednosatnim didaktičkim šetnjama za najmlađe; zatim u radijusu od dva sata autom imamo fantastican akvarijum u Đenovi, zatim makar tri zoološka vrta (jedan safari u koji se ulazi autom u kojem još nismo bili), oaze koje su kao zoološki vrtovi ali sa velikim prostorom i za igru, piknik, u šumi, Zabavni parkovi Leolandia, Gardaland, tematski parkovi, kao npr. Cowboy land i sl.

 

Zahvalnost mamama

 

Na kraju, želim da se zahvalim svim divnim mamama koje smo upoznali. One su mi pomogle, pružile podršku, razumevanje i pravo prijateljstvo. Onda kad ste u panici jer je prevoz stao, muž u inostranstvu a decu nema ko da pokupi iz vrtića, kad nemate baš nikog svog –  imate Njih. Mame su te koje razumeju, koje priskoče, pomognu, potrče, te vas izvuku iz sličnih kriticnih situacija. Mame su te koje vam pomognu da u tuđoj zemlji stvorite ispunjen Dom.

 

Tekst je napisala mama Branka.

O tome kako je biti mama i u drugim državama sveta, čitajte ovde.

Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava Najbolja mama na svetu.

Želiš da podržiš objavljivanje ovakvih i sličnih korisnih tekstova? Postani članica ili član našeg Kluba mama.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: