Dnevnik jedne mame predstavlja crtice iz života mame dvoje dece koja živi u Beogradu, u Srbiji, ali koja bi isto tako mogla da živi bilo gde drugde u svetu. Mama je mama, jedinstveno ljudsko biće hiljadama niti povezano sa svim drugim mamama na svetu. Mame se prepoznaju, osećaju i razumeju. Sigurni smo da će neke crtice iz ovog dnevnika opisati delove i vaše svakodnevice.

 

15.jul 2016.

 

Dnevnik jedne mame: Mama na moru

 

Ovog leta – Italija. Oblast Kalabrija, grad Tropea. Muž, dvoje dece i ja. Uplatili smo last minit i za pet dana bili u avionu bez ikakvih očekivanja, osim da steknemo, svi zajedno, jedno novo iskustvo. Naša porodica o letovanju obično odlučuje početkom godine, tada počinje i štednja i uz popuste za rane uplate letovanje je često jeftinije.

 

Dnevnik jedne mame: Letovanje, finansije i odrastanje

 

Ove godine nije bilo tako jer je termin mog drugog porođaja bio u martu i nisam mogla da razmišljam o moru dok porođaj ne prođe. Postojala je dilema da li ići na put sa trogodišnjakom i petomesečnom bebom, ali je ona brzo rešena onako kako je opisano u prvoj rečenici.

 

Muž i ja putujemo otkako smo se upoznali. Volimo da menjamo destinacije. Posebno smo ponosni na samostalnu organizaciju našeg medenog meseca na relaciji Venecija-Nica, ali o tome nekom drugom prilikom. Vremena provedenog na moru bih se teško odrekla. More me vraća sebi, podseća da se opustim, prepustim i uživam. Svako putovanje je neko novo iskustvo posle kojeg sam hrabrija i imam više samopouzdanja.

 

Pakovanje

 

Spisak potrebnih stvari koji se ažurira iz godine u godinu je korisna stvar.  Naša porodica svoje stvari pakuje u jednu veliku zajedničku torbu od 100 litara i dva identična ranca za muža i mene u kojima se nalaze stvari koje su potrebne da nam budu pri ruci dok putujemo (podloga za presvlačenje, pelene, vlažne maramice, nešto od garderobe ako zahladni, voda, pasoši i sl.). Pakovanje se obavlja veče pred put, tako da ja sve što se nosi stavljam na jedno mesto, a muž pakuje u torbu, jer ja znam šta je sve potrebno za deset dana odmora, a on ume bolje da iskoristi prostor u torbi. To je stvar podele posla prema ličnim sposobnostima.

 

Ishrana na moru

 

Iz mog iskustva, za letovanje sa porodicom najbolje je pronaći smeštaj u blizini plaže koji ima obezbeđenu hranu ili se hraniti u restoranima na samoj plaži. Ovoga puta mi smo preživeli odmor bez jela na kašiku: lazanje, pica, kebab, parmiđana. Inače, uvek jedemo lokalnu hranu mesta u kojem boravimo. Bebu dojim.

 

Dnevnik jedne mame: Letovanje, finansije i odrastanje

 

Boravak na plaži

 

Od prošle godine, uz suncobran boravimo ceo dan na plaži. Deca su zaštićena i spavaju na plaži. Trogodišnjak na prostirci i jastuku na naduvavanje, a beba u kolicima.

 

Kupanje

 

Bebu nisam kupala u moru; brčkala je samo nožice. Muž i ja uspevali smo da po dva puta dnevno na smenu samostalno boravimo u vodi, za deset dana jednom čak i zajedno u vodi.

 

Dnevnik jedne mame: Letovanje, finansije i odrastanje

 

Bilo je trenutaka kad sam pomišljala da letovanje sa malom decom više ne bih ponovila. Bilo je trenutaka kada sam baš uživala. Inače, roditeljstvo se i sastoji od trenutaka sreće, nervoze, premora, uživanja. To treba prihvatiti. Na kraju, vratili smo se zdravi, srećniji, bogatiji za jedno iskustvo, hrabriji. Taksista nam je u povratku rekao da je jednom bio na moru sa malom decom i nikad više. Ja bih svoje iskustvo ponovila i želim da ohrabrim svaku mamu da bez očekivanja, ali uz dobru organizaciju, krene na put sa svojom porodicom i prepusti se trenucima uživanja. Rođene smo da uživamo i da tome naučimo i našu decu. Srećne i smirene bolje smo i sebi i našoj deci.

 

24. avgust 2016.

 

Dnevnik jedne mame: Budžetiranje

 

Muž i ja planiramo finansije slično kao što to čini država. Imamo Gugl tabelu u koju se upisuju svi naši prihodi i rashodi sa datumom kada su nastali. To traje već pune četiri godine. U svakom trenutku možemo da izračunamo koliko naših prihoda odlazi na hranu, garderobu, odmore i sl.

 

Oboje smo zaposleni. Ja sam pravnica sa prosečnim prihodom u Srbiji, trenutno na porodiljskom, pa su ti prihodi ispod proseka. Muž je programer sa iznadprosečnim prihodom u Srbiji. Živimo od naših zarada, a u braku su zarade zajednička imovina. Podstanari smo u Beogradu i stanarina nam je značajan mesečni rashod. Ne koristimo dozvoljeni minus ili čekove, a kamoli kreditne kartice. Odupiremo se kupovini stana na kredit. Oboje imamo vozačke dozvole ali nemamo automobil na sopstveni izbor. Volimo da putujemo i izdvajamo novac i za letovanja i za zimovanja. Jednom se živi. Putujemo autobusom, avionom ili kolima sa prijateljima. Starijeg sina smo upisali u privatni vrtić što će uz subvenciju grada biti značajan mesečni trošak. Onoliko koliko bi koštala brendirana garderoba i skuplje igračke. Mišljenja smo da je edukacija važna.

 

Jednom sam koleginici na poslu rekla da Veneciju može da poseti za istu cenu koliko košta jedna prosečna ženska tašna, ukoliko odluči da istu nosi bar dve sezone. Stvar je izbora na šta ćemo potrošiti novac. Moj muž vodi računa o cenama u prodavnici i čita deklaracije. Ja povremeno imam kupoholičarske izlete. Uspevamo da štedimo.

 

Kako?

 

Planiramo prihode i rashode u kontinuitetu. Zarađujemo i ne trošimo više nego što zaradimo. Imamo sličan sistem vrednosti i lako nam je da odredimo prioritete. Odeću i igračke za prvog sina smo većim delom pozajmili. Nismo trošili novac na stvari bez kojih možemo. Ne kukamo što nemamo stan i što nemamo hiljadu drugih svari. Zahvalni smo na onome što imamo.

 

25. septembar 2016.

 

Dnevnik jedne mame: Kad savršeni baba i deda nisu i savršeni roditelji

 

Svojim roditeljima bih imala mnogo toga da zamerim. Opisaću ih kao babu i dedu. Kao takvi, moji roditelji su doživeli „duhovni preporod”. Čuvali su mog starijeg sina više od jedne, a manje od dve godine. Teško je precizno izračunati. Hvala im što su ga sačuvali.

 

Mojim roditeljima je neprihvatljivo da njihov unuk zaplače, ne daj Bože da ga fizički kažnjavamo. Istog momenta bismo muž i ja bili etiketirani kao nasilnici. Moj autoritet kao roditelja se ne priznaje, jer zaboga, ja sam njihovo dete od 36 godina i kao takva ne mogu biti pametnija od njih. Ne treba da pominjem da su upravo oni koristili batine i razne druge metode u disciplinovanju svoje dece. I tako, nesavršeni roditelji postaju „savršeni” baba i deda.

 

Sve to navodi me na zaključak da postoje dve vrste roditelja – oni koji se trude da ih deca prevaziđu i to smatraju uspešnim roditeljstvom i oni koji prevazilaženje od strane svoje dece doživljavaju kao neuspeh i to im budi neke demone iz prošlosti koji ih stalno navode na takmičenje, pa i sa sopstvenom decom. Ova druga grupa nekim čudom postaju „savršeni” baba i deda.

 

Nastaviće se.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: