Mame školaraca, opustite se

 

Već je ceo mesec prošao od početka nove školske godine. Dečica se polako opuštaju, privikavaju se na novonastale obaveze, upoznali su nove drugare, dok mame sve više strahuju kako će se njihovo dete snaći. Brinu mame školaraca, mame prvaka, ali i onih starijih. Nekako je to već postalo normalno. Kada se približava početak školske godine, sa svih strana dopiru iste rečenice: „Joj opet sve ispočetka. Već me hvata panika!”

 

Da, ja sam jedna od tih mama, tj. bila sam. Sve mi je jasno, sve razumem. Svi mi znamo ko su i kakva su naša deca, verujemo u njih i imamo puno poverenje. No,  uvek ima ono ali… To ali nas uvek bocka i ne da nam mira. Pitamo se hoće li dete sve moći postići, sve savladati što se od njega traži, uklopiti se u društvo… Zatim razmišljamo koliko ćemo mi tu biti važni, da li ćemo pogrešiti u nečemu, biti previše ili premalo tu. Da previše ne stisnemo ili previše ne popustimo. Sve je to nekako „normalno”. No, drage mame, kao neko ko je prosvetni radnik, neko čije starije dete ide u peti razred i neko ko već ima neko iskustvo na tu temu, moram vam reći – opustite se! Ali zaista.

 

Kao i u svemu u životu, i ovde je potreban balans. Nemojte biti „kišni oblak” nad detetom, ali nemojte ni dići ruke kao da nemate dete.

 

Šta to znači?

 

Pođite od toga da je svako dete jedno divno biće, sposobno da se nosi sa svim zadacima koje škola nosi. Verujte da je tako. Ako dete vidi da mu verujete, i ono samo će osećati želju da se pokaže u još boljem svetlu.

 

Mislite da su vaši prvaci mali, da ne znaju spakovati torbu po rasporedu, da će nešto zaboraviti? Grešite. Oni sve to mogu i bez vas. Ako i pogreše, naučiće nešto iz te greške. Ništa strašno, zar ne? Pustite ih da sami budu odgovorni za svoje obaveze, za svoj domaći zadatak, opremu za fizičko, pribor za likovno.

 

Pokušajte da budete posmatrač, a ne neko ko rešava dečje „probleme”. Ako zatraži pomoć, budite tu. No, ni tada nemojte rešavati zadatke umesto njih. Usmeravajte ih, budite im zvezda vodilja. Oni su mudri, doći će do rešenja.

 

Mislite da vaše dete nema radne navike? Rekli su vam da se one stiču u prvom razredu i strepite šta će biti ako ne uspete da ih formirate na vreme? I tu se opustite. Nisu sva deca ista. Bila sam ta mama koja je svim silama pokušavala svoje dete da ukalupi u ovaj sistem školstva i da ono jednostavno nešto uvek MOOOORA da uči. Nije hteo, otimao se, nije mu bilo jasno zašto nešto mora da uči ako ga ne zanima. Razne metode i tehnike sam pokušala, sve što bih i sama savetovala roditeljima svojih đaka. Nije išlo. Što sam ga više pritiskala, više kalupila i pokušavala uvesti strog red i raspored obaveza, sve je bilo gore. Imao je odlične ocene, ali sve je to bilo pod nadzorom. Onda sam se preispitala i rešila da pokušam popustiti uzde, lelujala između „da” i „ne”, i na kraju ga pustila da sam pronađe najbolji i najlakši način da sve uskladi. Nas odnos je počeo više da se bazira na dogovoru, a ne na naredbi. Više sam razgovarala sa njim i objašnjavala. Tada je sve krenulo u drugom smeru. Moj sin je jedno sjajno i veoma inteligentno dete. Veoma brzo kapira i lako uči. Ranije sam se pitala kako tako pametno dete može sebi da dozvoli da kampanjski uči. Danas to gledam kao prednost. Treba mu manje vremena. Jedino je važno napraviti dogovor da se gradivo ne gomila.

 

Kako sazrevaju te male glavice, tako se mnoge stvari menjaju. Mi smo tu da naučimo da se nosimo sa tim. Veoma je važno ne držati se slepo nečega, jer neće ista metoda dati iste rezultate kod dva različita deteta. Upoznajte vaše dete.

 

Drage mame školaraca, opustite se

 

Verujte svojoj deci. Sposobnija su nego što mislite.

 

Neka sami pakuju svoju torbu za školu. Vi je posle slobodno pregledajte, i ako vidite da nešto nije spakovano, samo ukažite da nešto nedostaje, a detetu ostavite da pronađe šta. Ponekad ih i pustite da nešto zaborave, jer ako naviknu da ih vi podsećate, to ćete raditi i kada se udaju i ožene. 😀

 

Zajedno napravite raspored dnevnih aktivnosti. Neka ne bude strogo zacrtan u minut, malo fleksibilnosti nije na odmet. No držite se dogovora da se domaći radi pre gledanja televizije, sporta, druženja, igranja igrica i sl.

 

Domaće zadatke neka rade sami. Kao što sam već napomenula, ako im nešto nije jasno – pokažite, objasnite, ali nikako ne radite umesto njih. To je medveđa usluga. Tako će oni osetiti da nisu dovoljno dobri i da ćete vi uvek uskočiti umesto njih. Na kraju se opuste i uljuljkaju u tu svoju ulogu „nisam dovoljno dobar” i trajno vam prepuste ulogu njihovog spasitelja.

 

Ne gušite decu vanškolskim obavezama. Ne mora svako dete ići u muzičku školu, školu jezika, školu glume i neki sport. Ako dete samo izrazi veliku želju, dozvolite mu. No, ne insistirajte. Deca moraju imati „ventil” vreme, vreme za najobičniju igru, vreme za porodicu.

 

Ako dete ima neki problem u školi, ne trčite odmah u školu da delite pravdu. Prvo ispitajte situaciju, jer medalja uvek ima dve strane. Ako se i ispostavi da vaše dete nije krivo, dobro odmerite situacije kada treba reagovati, a kada pustiti dete da samo reši problem. Često roditelji skaču u odbranu u situacijama kada je sve moglo da se reši uz mnogo manje drame i time dete dobija sliku da će uvek i za sve biti zaštićeno od strane roditelja. Ko će ga braniti kad bude student, odrastao čovek? Mora naučiti samo da rešava određene situacije. Naravno, postoje i momenti kada je neophodno da se roditelj obrati učitelju ili nastavniku za pomoć.

 

Ne upoređujte svoje dete sa drugom decom. Vaše dete je unikatno i posebno. Savršeno je baš takvo kakvo je.

 

Ne plašite ga školom i učiteljicom. Ono se u školi mora osećati prijatno i motivisano.

 

Učite ih samostalnosti – da se sami oblače, vežu pertle, peru ruke pre i posle jela…

 

Ne kritikujte dete, već ponašanje. Kad god možete, kritiku i ne koristite. Samo pohvalu. Što više hvalite detetove dobre postupke.

 

Volite vašu decu, mnogo razgovarate sa njima i pokušavajte da razumete sve te periode u odrastanju i školovanju. Dete koje ima podršku porodice, razumevanje i odnos pun poverenja, lakše će savladati sve prepreke i izazove, i kao dete a i kasnije u životu.

 

Zato, drage mame školaraca, duboko udahnite, izdahnite. Opustite se. Pratite tempo vašeg deteta, njegova interesovanja. Naučite ga da neke stvari sad mora da uči čak i ako mu se ne dopadaju da bi u životu mogao raditi ono što voli. Razvijajte kreativnost, empatiju i samopoštovanje kod svoje dece i ona će stasati u emotivno zdrave i srećne ljude. Mislim da nam je upravo to svima nama cilj. Pa makar se ponekad zalomila i neka loša ocena. 🙂

 

 

Autorka teksta je Tijana Mihajlović, mama, učiteljica i blogerka. Čitajte je na Maminoj školici.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: