Mama – reč koja je unela spokojstvo i mir u moj život

 

Dugo sam tražila načine da budem srećna. Ali, stvarno srećna. Da završim svaki svoj dan s mirnom zahvalnošću što sam nešto uradila, što imam ili nemam, što mogu u miru da provedem noć. Jer, detinjstvo mi nije bilo niti trunka od onoga što bi trebalo biti…

 

Kada živite u kući alkoholičara, na detinjstvo morate da zaboravite.

 

Takođe, morate da zaboravite i na sve srećne porodične momente, na spokojne zagrljaje, porodična putovanja, i sve ono što nam puni spomenare i albume sa slikama.

 

Nisam imala te momente, ali sam uvek imala želju za njima.

 

Godine jesu prolazile, ali ta želja nikada.

 

I godine i sve željice sam ređala sa rukom podrške, s ljubavlju velikom kao sunce i velikim razumevanjem mog dragog. Samo ga je nebo poslalo da mi bude oslonac.

 

Ređali su se obični, dosadni događaji koji čine svakodnevicu. Škola, posao, brak, kuća, deca.

 

Sve po rasporedu, kao u knjigama. Dani su prolazili, a želje s mog davno zamišljenog spiska su se polako ispunjavale.

 

Na njemu već godinama sija i reč MAMA, ispisana najvećim slovima. Najveća, najdraža, najljubavnija, najčešća, najslađa, najteža i najlakša reč u mom životu. Čujem je svakoga dana, nebrojeno puta. I vi, zar ne?

 

Jednom sam probala izbrojati – koliko me puta u toku dana moja deca nazovu mamom?

 

Na svaki pomen,  ja bih na papiru dodavala jednu crticu. Odustala sam negde kod dvadesetog puta, ne sećam se tačno, ali se sećam da je tek bilo jutro. Dakle, ako smo za sat, dva, došli do cifre 20, onda i same možete zaključiti koji bi to bio krajnji broj, do mrklog mraka. Prosto neverovatno.

 

Neverovatna je i količina obaveza, briga, strepnji, nesanica, požrtvovanja i truda, koju nam u život donese ova reč.

 

Ponekad je tako naporna, tako teška i obavezujuća.

 

Ponekad je jednostavno – dosadna.

 

Koliko sam samo puta rekla svojoj deci: „”Mama nije tu. Nema mame. Idi kod tate.”

 

Ali, opet… kada čujemo tu reč izbrbljanu malim slatkim ustima, među dve loptice od obraza – kako ostati imun? Kako ne uzeti u ruke, kako ne opsovati i reč i onoga ko je izmislio, i ljubiti, grliti, ljubiti do sutra?

 

Kada to žena postaje mama?

 

Kada se rodi beba?

 

Ne.

 

Mislim da se ta sudbinska transformacija desi onog trenutka kada saznamo da smo u drugom stanju. Onoga trenutka kada krenemo s planiranjem, srećom i strahovanjem. Onoga trenutka kada nas partner i svi bližnji počnu tako zvati: mamica. 🙂 A i mi njega – tatica. 🙂

 

Od TOG trenutka, više uopšte nije važno kako se u stvari zovemo, koji nam je nadimak i prezime; od tog trenutka mi smo samo i jedino – MAME.

 

One koje vole celim srcem kao nikad do tad.

 

One koje uživaju u svakom danu sa svojom decom.

 

Uživaju u sreći i blagoslovu da budu tako zvane.

 

Žele biti bolje i bolje samo zbog njih.

 

Naš svet se okreće oko jedne reči, jer…

 

… svoje spokojstvo i mir nalazimo u najlepšoj životnoj ulozi.

 

… ne okrećemo samo svoju glavu na reč MAMA, nego ceo svoj život dragim usnama koje zovu.

 

… pomeramo svoje želje, svoje obaveze i planove u korist svoje dece.

 

… uživamo u dečjim srećama više nego u bilo čemu drugom.

 

I kako godine prolaze, reč MAMA toliko draže zvuči, toliko mi više znači i postaje sudbina. Postaje moj mir. Sve ono što je nekada bilo dosadno, postaje obožavana navika i shvatiš da ti je sve drugo potpuno nevažno, potpuno beznačajno i malo. Shvatiš da si od prvog momenta trudnoće zapisala svoj put, usmerila celo svoje postojanje ka tom božanstvenom biću od kojeg te više ništa ne može odvojiti.

 

Autorka teksta je Jelena Kovinčić, koordinatorka Centra za mame u Šidu i autorka bloga „Mamino blago”

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: