Traje… i traje… Vajber zvoni, poruka za porukom stiže, dođe mi sebi jezik da pregrizem. Koji me đavo terao da ostavljam svoj broj? Opcija mjut… valjda će do večeri prestati.

Talačka kriza sa roditeljskog sastanka

Ne jenjava ni do večeri. Lov na veštice uživo, a ja, ni krivna ni dužna, sve to posmatram i ne usuđujem se da reagujem. Ako reagujem, stavljam se na nečiju stranu. Ako me svrstaju na nečiju stranu, svrstali su i moje dete. I to je domet mojih misli, tu se prekidaju. Na tom mestu se prekidaju i na svakom roditeljskom sastanku. Zamisli, sutra, ako moje dete nije pozvano na rođendan zbog toga što je me je neki roditelj svrstao u određenu klapu, a pri tom me je sreo par puta u životu, jedva dve razmenili…

Tačno mi dođe sebi jezik da iščupam, da bacim telefon, da me nema.

Roditeljski sastanci su događaji, iventi, performansi poslednje mode, i to sve zbog nekolicine kojima je takva arena prirodno stanište; prostor i momenat u kome pokušavaju da validiraju svoje alfa roditeljske sposobnosti, osmotre okolinu (nas ostale – bezličnu floru i faunu) i brzinom svetlosti utvrde šta od biljčica i sitne stoke mogu da progutaju u jednom, a šta u više zalogaja. Roditeljski sastanci postaju stanište za različite vrste gde je talačka kriza česta, gde sve vrlo lako prelazi u nadrealnu Krležinu pripovetku.

Započinje ovako:

Iznese se spontani predlog, dok učitelj, vaspitač ili razredni starešina još uvek nije završio izlaganje. Nije stigao ni do druge tačke dnevnog reda, a već se vodi debata o nečemu što nema veze sa temom. Radi se uglavnom o nečijem povređenom egu. To je trenutak kad pametan zaćuti, a budala progovori.

Zatim sledi pokušaj smirivanja situacije od strane predsednika roditelja, ukoliko nije jedan od glavnih aktera. On uvek biva nadglasan, ignorisan. Svako ko ne shvata ozbiljnost iznete situacije – taj je najgori roditelj.

Nastavnik se zatim odlučuje na kontra ignorisanje i da privede drugu tačku do poente, a o raspletu više i ne razmišlja, jer je moment otišao i jasno se vidi kuda sve ovo vodi. Rvanje u blatu sa svinjama, a svi koji ne učesvuju – ti su najgori roditelji.

Oni čiji su se stavovi sukobili ili čiji su bezobrazluk i samoživost toliko dominantni, dobijaju svojih deset minuta. Bez obzira da li se radi o onim pasivno-agresivnim ili vidno agresivnim, oni razglabaju, svađaju se, vređaju se, vređaju se deca, tuđa shvatanja – od religije do fudbalskog kluba, tuđi izbori, sve što ima na sebi mesa. Povrh svega,  kao najvažnije,  daje se do znanja onom drugom da je najgori roditelj i svi koji i za sekund pomisle slično.

I tu se javlja ona zebnja sa početka po prvi put. Proživljavaš je prvi put u obdaništu, a ne smiruje se do kraja  osnovne škole. Ukoliko se ne prikloniš jednoj ili drugoj strani, automatski si od strane napasnika označen kao najgori roditelj, nezainteresovan roditelj, roditelj koji ne misli o svom detetu, o njegovom boljitku i o njegovoj budućnosti, jer nisi došao na hiljaditi sastanak u ovom tromesečju, koji smo pre pet minuta zakazali za juče.

Kod mnogih prisutnih se javljaju sledeći simptomi u tim situacijama: zalede se, smrknu, pognu glavu, prorade im creva. Svi mi samo pogledom pratimo kako se masa mržnje i nepoštovanja prebacuje sa jedne na drugu stranu učionice i kako postaje sve tmastija.

Oni iskusni, koji su radili seminarski na datu temu, sačekaju pet minuta i izvinjavaju se jer imaju neke obaveze. Šmugnem i ja često sa njima, hvatam zeleni talas.

Dođem kući izbombardovana kakofonijom demonskih glasova koji govore: „Nisi dovoljno dobar roditelj!” i ne uspevam suprugu da prepričam šta se desilo. Sutradan čekam obaveštenje na oglasnoj tabli, u slučaju da sam nešto važno propustila, a nastavnik nije stigao da izgovori.

Talačka kriza sa roditeljskog sastanka

Ako se traže pare – dam pare i ne mislim za šta su, ni koja je strana napravila predlog, ni šta će njima biti kupljeno. Ne želim da znam i ne interesuje me. Skrivam se u hodnicima ako mi se samo učini da sam videla nekoga ko podseća na jučerašnje aktere i creva rade sve dok ne izađem na svež vazduh.

„Da li možemo da prosledimo vaš broj telefona za Vajber grupu roditelja?” Priznajem, glupa sam bila tog trenutka kad sam dala svoj broj telefona, jer mi se učinilo kao dobra ideja, jer barem neću slušati šištanje i povišen ton.

Talačka kriza se nastavila – drugi deo Matrixa. Udarci, jedan za drugim! Stiže jedna poruka, stiže druga… a zatim ona dugo očekivana, ustanovljen libreto kao na sastanku, gde smo svi taoci nekolicine roditelja koji imaju nešto jako važno i mudro da kažu, jer se, bože moj, to sve tiče naše dece, a ne mahnitog ega pojedinaca koji se hronično osećaju pozvanim da kažu nešto jako važno, bez obzira na temu. Hajka se nastavlja, punom parom. Ruku i jezik sebi da pregrizem, jer sam upravo donela sve ovo u kuću, pozvala i pustila dobrovoljno ove i ovakve ljude u svoj dom. Poruke stižu li stižu…  I to traje u mojoj dnevnoj sobi. Ode dan… ode šaka živaca.

Zove me kuma i pita za savet kako da prevede nešto, a ja joj odgovaram kako sam sad u sred rasprave i ne mogu svoje misli da sastavim od količine nevaspitanja. Ona zastane (kraljica u krucijalnim momentima mog života) i mirnim tonom mi kaže: „Napiši da ne želiš da prisustvuješ takvoj komunikaciji i samo napusti grupu.”

Da li je moguće da je mene strah toliko paralizovao? Da nisam mogla sama toga da se setim, već pritiskam mjut, a i dalje kao sumanuta čitam u šoku? Da li je moguće da nisam u ovim ljudima prepoznala iste one verbalne i psihičke nasilnike koje sam sretala u školskim danima, počev od ćerke učiteljice, ćerke onog tate što ima veliku pekaru, sina starosedeoca iz kraja što cuga pivo na ćošku? Tada sam više herca imala i odupirala im se, a sad ne, jer, bože moj, šta ako moj postupak ugrozi sutra nešto vezano za moje dete? Ajde što sam kukavica pa ne smem da se kačim sa luciferima, nego što shvatam da sam potpuno otupela i ne mogu ništa da radim već pola dana.

Poslušam ja svoju kraljicu kumu, napišem jednu poruku bez suvišnih reči, kliknem na leave i delete, i skuvam sebi jednu gorču.

Da li će moje dete biti suočeno sa nasilničkim ponašanjem? Biće! Svi smo bili, pa čak i oni koji su sami nasilnici. Jedina pozitivna stvar iz svega ovoga je da su karte sada otvorene. Ovih nekoliko su definitivno ljudi kojima ne bih ni vrata otvorila, a sa njihovom decom ću biti na oprezu, ukoliko se desi da mi kao drugari ili drugarice mog deteta budu dolazili u kuću.

Diplomski i magistratura na Vajberu u jednom danu. To mi je za nauk. Nikad više. Kafa gotova… baš gorka, ali prija. Srčem tako dva minuta, a onda se setim da kumi nisam prevela onu rečenicu.

 

Autorka teksta je mama koja želi da ostane anonimna.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: