Moje telo, moj zakon

AUTOR Centar za Mame | U Glas mama, Ženska prava

Kako su dešavanja u Poljskoj potvrdila potrebu za savremenim feminističkim narativom, koji se preneo i na ulice našeg regiona, ali i javni prostor u celom svetu, istražila je Jovana Ružičić, direktorka Centra za mame, za Wanted! magazin; tekst objavljujemo uz saglasnost uredništva Wanted! magazina.

Početkom septembra 1939. godine u Poljskoj se desio udar koji je potresao svet i započeo Drugi svetski rat. Krajem oktobra 2020. godine u Poljskoj desio se još jedan udar koji je protresao svet, a tek treba da vidimo da li i ovaj označava početak rata – ovog puta rata protiv osnovnih prava svih žena.

Za one kojima je informacija promakla, u Poljskoj, koja se mnogo ne razlikuje od naše zemlje, desio se pokušaj udara na pravo žene da odlučuje o svom telu. Poljski Ustavni sud proglasio je neustavnim zakon koji omogućava prekid trudnoće u slučaju teških deformacija fetusa. Da je odluka počela da se primenjuje, trudnice bi morale da iznesu trudnoću čak i kada je sigurno da bi dete koje rode bilo neizlečivo bolesno jer predloženi zakon dozvoljava abortus isključivo kada je ugrožen život majke ili kada je trudnoća plod silovanja ili incesta.

Čak i pre ovog predloga zakona, poljski zakon o prekidu trudnoće je bio među najstrožima na svetu. Osim toga, nije bio dostupan većini, zbog čega svake godine oko 100.000 Poljakinja, onih koje to mogu sebi da priušte, putuje u drugu zemlju radi prekida trudnoće, a samo oko 1.000 žena prekid trudnoće obavlja u Poljskoj, i to gotovo uvek zbog deformacija fetusa.

Kako je došlo do ovoga?

Predlog koji je skoro postao zakon nije novost jer konzervativna stranka Pravo i pravda pokušava da ga nametne od dolaska na vlast 2015. godine, a njihova pobeda na izborima prošle godine im je omogućila još četiri godine reformi po njihovoj meri. Stranka kontroliše sudove i prema svom vrednosnom sistemu postavlja donosioce i izvršioce odluka. Raniji pokušaji da se ozakoni zabrana prekida trudnoće u slučaju teških deformacija fetusa završili su se sa stotinama hiljada ljudi na ulicama te ne iznenađuje da je najnovija odluka donesena tokom pandemije kada traju zabrane okupljanja veće grupe ljudi na ulicama.

Moje telo, moj zakon

foto: Unsplash

Poljakinje su, međutim, održale celom svetu čas o tome kako treba da se borimo za svoja prava.

One su blokirale puteve, raskrsnice i zaustavile prevoz u 50 gradova širom zemlje. Na stotine hiljada ljudi svakodnevno je na ulicama gradova širom Poljske zahtevajući svoja prava. Nakon serije svakodnevnih masovnih protesta čini se da od sprovođenja tog spornog zakona neće biti ništa. Makar do sledeće prilike.

Prateći situaciju u Poljskoj, pitam se da li je to što se tamo dešava daleko od nas ili možda i nama sledi. Takođe se pitam da li smo mi spremne da reagujemo kao naše saborke u Poljskoj ako se tako nešto desi.

Abortus je u Srbiji seksi tema – izaziva pažnju medija, zgodna je za izborne kampanje, uvek nam daje povod za upiranje prsta, kada je upiranje potrebno. Vole ga srpski političari i političarke, a vole ga i mediji te je medijski prostor pun alarmantnih statistika u kojima, bez ikakve odgovornosti onih koji su ih napisali, saznajemo šta nam se sve strašno sprema.

Tako možemo pročitati da se na jedno rođeno dete obavi tri abortusa, da je u Srbiji više od duplo abortusa nego rođene dece… sve to, iako znamo da je broj abortusa na državnim klinikama oko 17.000 godišnje. Pošto se u javnosti često iznose neke „nezvanične statistike“ a da se niko ne zamisli odakle te brojke u zemlji kao što je naša, stiče se utisak da je Srbija zemlja velikog blagostanja gde više od 200.000 stanovnica ima novca za abortus u privatnoj klinici koji košta oko 300 evra, a ne zemlja gde siromaštvo preti više od četvrtini stanovništva i gde više od pola stanovnika nema 200 evra za neplanirane troškove.

Dakle, u Srbiji više od pola porodica zajmi novac ako crkne bojler, ali abortus u privatnoj klinici finansira bez problema? Odakle taj novac tim brojnim ženama koje abortiraju u privatnim klinikama? Nema ga, ni novca, ni žena u brojevima kojima se nagađa i u javnosti gradi atmosfera linča.

Zašto 2020. godine još uvek diskutujemo o osnovnom ljudskom pravu, o pravu žene da odlučuje o sopstvenom telu?
Zar društvo nije napredovalo?
Kako to da se ovako nešto događa 2020. godine, kada smo dobrano zagazili u 21. vek?

Mislim da je ovaj pokušaj poljskog Ustavnog suda posledica više faktora. Bez obzira na to što je svet napredovao u domenu ljudskih prava, u mnogim državama mizoginija i dalje cveta, cvetovima koji nisu odmah vidljivi, ali cveta. A kada imamo mizogini sistem, ni odluke tog sistema ne mogu da budu drugačije. To, plus nedostatak žena na mestima donosilaca odluka, ali žena koje zaista donose odluke i nisu tu čisto procenata radi, tako nešto i omogućava. Poljski sistem, gde jedna partija donosi najveći deo odluka, podseća me i na ovaj naš.

Srbija nije zemlja koja voli žene.

Naša zemlja ima čudan odnos prema ženama – sa jedne strane od njih ima velika očekivanja, a sa druge, žene nemaju ničiju pomoć ni podršku da ta očekivanja ispune.

Majke u Srbiji to najbolje znaju. Od majki se očekuje gotovo nemoguće – da budu posvećene deci, da rade i zarađuju, da brinu o porodici, da brinu o starijim članovima porodice, da ispunjavaju svačije želje, da budu uvek nasmejane, srećne i raspoložene, da izgledaju kao supermodeli bez ijedne strije ili bore, da sa osmehom na licu prihvataju nove zakone i nametnuta pravila koja uređuju njihov život…

Sve to, dok dobijaju otkaze kada ostanu u drugom stanju, odnosno ostaju bez posla posle isteka porodiljskog, dok ih u porodilištima često tretiraju kao da nisu ljudska bića, kada karijera koju žele uvek uspori pošto postanu majke, kada im se dozvoli plaćeno porodiljsko, ali smanji lični dohodak jer je po nečijim pravilima previše zarađivala za jednu ženu, i to ženu koja sad hoće i porodicu.

Moje telo, moj zakon

foto: Unsplash

Zašto je važno kako se majke osećaju?
Zato što su majke te koje imaju abortuse.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, najveći broj žena, u proseku od 40 do 45%, koje se odluče na medicinski prekid trudnoće ima od 25 do 34 godine i već ima dvoje dece (41%). Od žena koje imaju abortuse, tek oko 20% nije do sada imalo nijedan porođaj pa nikako ne možemo govoriti o promiskuitetnoj devojci, kao ni o ženi koju zanima isključivo karijera i lagodan život, kao što često možemo pročitati u medijima.

Žena koja se odluči na prekid trudnoće je majka.

Ona zna kako je to biti majka i šta sve materinstvo donosi. Možda je ona jedna od onih 10 koje nikada više ne žele da uđu u porodilište samo zbog iskustva koje su imale tamo, kako pokazuju istraživanja Centra za mame. Možda je dobila otkaz kada je poslodavcu saopštila radosne vesti. Možda je izložena psihičkom, ekonomskom ili fizičkom nasilju. Možda je ona samohrana majka koja se sama bori, bez alimentacije koju joj niko ne garantuje, i jedva krpi kraj s krajem. Možda joj je potrebna psihološka podrška koju nema čime da plati. A možda je sve u redu, možda je ona srećna, zadovoljna, sve joj je potaman i jednostavno ne želi još jedno dete. I to je sasvim u redu.

Iskustva žena u Srbiji nisu značajno različita od iskustava žena iz ostatka sveta, gde su takođe majke te koje imaju procentualno najveći broj abortusa. Različita istraživanja pokazuju slične brojke – da oko tri četvrtine žena koje se odluče na abortus tu odluku donose ili zato što ne mogu da usklade još jedno dete sa obavezama koje trenutno imaju ili zato što jednostavno ne mogu da priušte još jedno dete. Svakako da donošenje takve odluke nije lako jer ona nije jednoslojna – na nju utiče mnogo različitih faktora.

Da li će u Srbiji biti istih pokušaja kao u Poljskoj, ostaje da vidimo.

Ne zaboravimo da smo od državnog vrha više puta čule poruku da žene moraju da razumeju koliko su deca potrebna našoj Srbiji. Takođe, politička situacija kod nas se ne razlikuje mnogo od one u Poljskoj jer i kod nas jedna partija donosi gotovo sve odluke, a crkva igra aktivnu ulogu u političkom životu. 

Umesto da uopšteno potenciramo potrebe zemlje, neophodno je da počnemo da razgovaramo o potrebama porodice, posebno o potrebama majki, ako već toliko očekujemo od njih. Treba više da brinemo o kvalitetu života dece i cele porodice, a manje da se bavimo nagađanjima šta žena treba ili mora da radi sa svojim telom jer ona sama najbolje zna – njeno je telo. Neophodno je da ova država počne da zaslužuje poverenje roditelja, i očeva i majki, i da hitno izmeni vrlo problematičan Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, da ne daje roditeljima smešne sume novca sa kojima oni ništa značajno ne mogu da promene, već da uredi sistem koji će podržavati porodicu na svakom nivou.

Živimo u zemlji iz koje gotovo svi žele da odu i u kojoj se dobrobit i dostojanstvo žene, majke, partnerke, sestre, ćerke satire i uništava. Svi koji živimo u Srbiji svedočimo tome. I mislim da se svi slažemo da majčinstvo ne treba da bude avantura za lude, ni u Srbiji, ni u Poljskoj, ni bilo gde na svetu.

Majčinstvo treba da bude realna opcija, ispunjena želja, cilj do kog se može stići radosno, dostojanstveno i u dobrom zdravstvenom stanju, za sve žene koje to žele, zato što ŽELE, a ne zato što MORAJU.

Možda su poljski pokušaji daleko od nas, ali mislim da na vreme treba (ponovo) da stavimo do znanja našoj državi da ne gura nos tamo gde joj nije mesto jer odluka na abortus je odluka koja pripada samo i isključivo ženi. Takođe, nije naodmet upozoriti da manipulacija ženskim telom u civilizovanom svetu nije dopustiva i da ne sme postati mamac za glasače ni sredstvo za prikupljanje političkih poena.

No pasarán!

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: