Razgovori sa mamama preduzetnicama: Online svet iz srpskog sela

Nikolina Andrić je vlasnica firme koja nosi njeno ime i prezime i bavi se online edukacijom žena koje žele da rade online, od kuće, na poslovima Virtuelnog Asistenta. Od formalnog obrazovanja ima Master diplomu geografije i diplomu osnovnih studija na turizmu na Prirodno-Matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Majka je četvoro dece i na preduzetništvo se odlučila jer nije htela da bira između porodice i karijere.

Otkud vi u svetu virtualnih asistenata?

Apsolutno nisam imala predstavu da će me život odvesti u online svet u kom ću raditi i zarađivati. Oduvek sam volela strane jezike i zbog toga sam upisala turizam. Međutim, kada sam počela da radim, shvatila sam da se taj posao nikako ne uklapa u moju ideju o porodičnom životu, pogotovu u malom mestu. Tada sam rešila da je možda bolja ideja da završim master na geografiji i na taj način obezbedim sebi mesto nastavnika u školi. Pre toga sam imala dosta uspeha u edukaciji dece. U vrtiću sam predavala engleski jezik, a držala sam i privatne časove engleskog, najviše osnovcima sa sela. Prenošenje znanja se ispostavilo kao jedna od mojih ljubavi, a jednostavan način objašnjavanja i najsloženijih lekcija je bio ključ uspeha sa decom. Svi su voleli moje metafore i brzo učili nove stvari.

Međutim, kako nam okruženje nameće potrebu da imamo stalan posao, ja sam konstantno tragala za istim. Pretražujući tako po netu, krajem 2011. godine sam naletela na oglase i platformu za online posao. Tada sam već imala prvo dete, ćerku i bilo mi je jasno da još neko vreme neću moći da nađem “pravi posao”, pa rekoh da probam i taj online. I tada je sve počelo. Postala sam Virtuelni Asistent za klijente širom sveta i pomagala im oko administracije, održavanja sajtova, editovanja i formiranja dokumenata, istraživanja, organizacije putovanja…da bi naposletku i postala Project Manager Amazon prodavnice jedne kanadske firme.

Kada i kako ste došli na ideju da pokrenete sopstveni biznis?

Znate kako je to kad radite nešto novo i još neviđeno, ljudi se interesuju kako, šta, gde i koliko. Svima zvuči predobro cela priča oko online posla. Sve biraš, i posao i klijenta i vreme koje provodiš radeći. Još i lepo zarađuješ. Stvarno zvuči bajkovito. Međutim, ne zarađuju se milioni, ali to i nije cilj, već više vremena za porodicu i hobije, a samim tim i kvalitetniju svakodnevicu i na kraju celokupan život. Prvo sam pomogla meni bliskim ljudima da naprave profile na freelance platformi preko koje sam radila, a zatim su ljudi sami tražili moju pomoć. Tako sam 2016. godine, nakon 5 godina bavljenja online poslom, kreirala jednomesečnu edukaciju za početnike. Nikad neću zaboraviti tu prvu grupu od 12 duša, koji su mi poklonili poverenje i želeli da se upuste u online posao baš uz moju pomoć. Od tada je prvobitna edukacija dobila nove dimenzije i sada je zaista sveobuhvatna, dovoljno detaljna i pre svega praktična, jer ne samo da pruža konkretne zadatke i rad u različitim programima, već podrazumeva i jednomesečnu praksu tzv. Internship, u kom polaznice povezujemo sa domaćim klijentima. Na taj način imamo win-win situaciju za obe strane. Virtualni asistenti rade konkretne poslove, a klijenti dobijaju mogućnost da se upoznaju sa ovakvim načinom saradnje, i to besplatno.

Kako su izgledali prvi koraci? Da li ste u startu imali jasan plan i da li ste ispunili ili premašili svoja očekivanja?

Na početku je bilo teško objasniti šta ja to zapravo radim, ali imala sam sreće da pre svih imam podršku svekrve, koja je čuvala decu, a u to vreme to je bila najveća moguća podrška. Kada sam počela da radim online, prvo dete je imalo 9 meseci, a sva ostala deca (njih još troje) su rođena uporedo sa mojim poslom, da tako kažem.

Najveći strah se javio kada sam rešila da svoje znanje prenesem drugima. Znate ona pitanja: ko sam ja da pričam o tome, da nekog učim, jesam li dovoljno naučila da mogu da budem učitelj, jesam li previše mlada da budem mentor itd…A šta ako ti ljudi koji upišu edukaciju ne dobiju rezultate koje sam ja uspela? Bilo je mnogo, mnogo pitanja i sumnji, ali isto tako sam znala da je to samo početak. Posle sam naučila da od ljudi zavisi da li će imati rezultate ili neće, a moje je da im prenesem ne sve što znam, već ono sto im je u tom momentu potrebno. Svake godine sam menjala, dopunjavala, izbacivala delove iz edukacije, usavršavala je, slušajući polaznike, da bi sada VAkademija bila savršeno izbalansirala. I ne, nije kraj, jer ove godine radimo na unapređenju Internship-a, besplatne prakse i ne sumnjam da ćemo u tome uspeti. Kad slušaš feedback, sve ide super. Međutim treba da budeš otvoren da čuješ, da skloniš ego po strani i zaista se staviš na poziciju polaznika i onda sve shvatiš. Ciljeve postavljam i kad ih ostvarim, prelazim na drugi. S obzirom da sam ja prva osoba na našem tržištu koja je počela sa edukacijom za Virtuelne Asistente, cilj je uvek održati i unapreditu kvalitet usluge, a mislim da bi jedan lep krug bio zatvoren sa akreditacijom kompletnog programa VAkademije. To je recimo moj petogodišnji plan. Što se tiče očekivanja, zaista volim izazove i pokretanje novih stvari, testiranje istih, tako da ne sumnjam da me čeka uzbudljiv preduzetnički zivot, kad se vratim za koji mesec. Sada mi je preokupacija bebac od 2 meseca.

Da li je rad i razvoj na sopstvenoj firmi uticao i na vaš lični razvoj?

Apsolutno da. Kao edukatoru, uspeh programa i odnosa sa polaznicama u mnogome zavisi od mene same. Šta više, većina nedostataka koje imam se upravo ispoljila kroz rad sa ljudima. Prvo je tu bio izazov određivanja cene, dakle koliko sve to vredi i da li sam ja ok sa tom cenom. Zatim liderstvo – još uvek mi je teško da mislim o sebi kao lideru, ali skoro sam pročitala divan citat sa kojim se slažem – „Lideri su oni čine da drugi sijaju“. Nekada mi je liderstvo bilo u negativnoj konotaciji, kao neko ko je glavni, najbitnii, najvažniji, u centru pažnje, a ja jednostavno nisam taj tip. Vremenom, kroz rad i iskustvo, sam otkrila i drugu vrstu lidera sa kojom mogu da se poistovetim. Onaj koji pomaže drugima da napreduju i da idu u korak sa njim, a ne da ga samo slede. Potom je došao izazov delegiranja, takođe jedan od sveprisutnih i onih koji se teško prevazilaze. Srećom, život me je upoznao sa Slađom, sadašnjm projektim menadžerom, koja je preuzela upravo onaj deo koji meni najviše škripi, a to je komunikacija u okviru Facebook grupe, koju imamo za polaznike, kao i komunikaciju sa klijentima. Tako da je meni ostala edukacija, u kojoj najviše uživam. Da nije bilo biznisa, sumnjam da bih toliko radila na ličnom razvoju.

Koliko je vaša okolina imala razumevanja i da li su vas podržavali?

Ja živim u malom selu i moj komšiluk i dalje nema pojma šta ja to tačno radim, ali svi vole da vide sliku naše ulice kada objavim nešto na društvenim mrežama. Kada je u pitanju moja porodica, razumevanje i podrška su stigli postepeno, što nije čudno jer moramo imati u vidu urođenu skeptičnost kod uvođenja inovacija bilo koje vrste. Ono što me vodilo je “ne tražim pomoć, samo mi nemoj odmagati” i uverila sam se da je tako kod većine mojih polaznica, koje su, uglavnom žene. Balkanski sindrom ili ne, treba biti strpljiv i uporan, i ne odustati. Istina je da ni sama nisam mogla da znam i garantujem da će uspeti, ali znala sam da nemam ništa da izgubim, sem vremena u tom momentu.

Da li ste imali pomoć od države i kakvu? Da li je bila adekvatna ili mislite da bi vam neka druga vrsta pomoći bila bolja?

Konkursala sam za subvencije preko Nacionalne službe za zapošljavanje i dobila ih. Suma nije bila velika, ali je pokrila troškove prijave, što je iz mog ličnog ugla bilo skroz adekvatno. Ja nemam fizički prostor, ne treba mi nikakvo iznajmljivanje, ne plaćam nikakve zakupe. Potrošna roba su mi telefon i laptop. U smislu drugačije pomoći, sigurna sam da bi mi pomoć oko vođenja biznisa dobro došla na početku.

Danas kada pomislite na period pre nego što ste osnovali svoju firmu, šta biste voleli da ste znali i šta biste poručili sebi?

Volela bih da sam znala da su projekti za podsticanje ženskog preduzetnistva više bazirani u teoriji ili više okrenuti ženama koje žele da se posvete samo poslu. Imam utisak da nije popularno biti istovremeno i preduzetnica i mama. Ali kao što rekoh, volim inovacije, a biti deo manjine se često pokazalo kao prava stvar.

Kako izgleda vaša radna nedelja?

Dok sam radila kao VA, uglavnom sam na laptopu radila posle podne, posle ručka. Kako su deca krenula u vrtić, odnosno školu, moje radno vreme se pomerilo na prepodnevne časove. Sada kao mentor rekla bih da imam sezonski posao, što mi savršeno odgovara. Kako to izgleda? Od septembra do februara radim skoro svaki dan, sem nedelje, po 4-5 sati, a onda od marta do avgusta nemam striktno radno vreme. I to mi toliko prija, da nikakav novac ne bi mogao da nadomesti moj mir i spokojstvo kad sam „van sezone“, ali ni izazove i ispunjenost kad sam „u sezoni“.

Šta najviše, a šta najmanje volite kod toga što ste preduzetnica?

Najviše volim što sam uspela da organizujem posao uz porodični život, a najmanje me privlače knjigovodstvene stvari, izdavanje faktura, a ponekad i objavljivanje na društvenim mrežama. Međutim, i tu sam našla najbolju opciju za sebe, a to je podkast, koji vodim od 2016. godine u kojem intervjuišem žene koje rade online ili imaju svoje biznise.

S obzirom da poznajete sve pozitivne i negativne strane ženskog preduzetništava, koje zakonske promene bi olakšale vaše poslovanje?

Najviše sam razočarana statusom mama preduzetnica, posebno porodiljskim odsustvom. Takođe ne razumem logiku iza eko takse i fiskalizacije koja nam se sad uvodi. Pričam o online poslovima. Na koji način moj laptop ugrožava životnu sredinu? Da li i kako polaznicima moje online edukacije znači fiskalni račun koji ću biti u obavezi da izdam?

Da li vaš trenutni pravni status mama preduzetnica motiviše ili demotiviše da još jednom postanete mama? Ako bi se to desilo, da li biste otvarali porodiljsko bolovanje, odnosno bolovanje radi nege deteta?

To je definitivno nešto što najviše demotiviše. Trenutno sam u toj situaciji i šta sam drugo mogla sem da firmu stavim u stanje mirovanja, jer se bukvalno ne isplati. Bukvalno bih išla u minus da odem na porodiljsko kao preduzetnica.

Šta biste poručili ženama koje danas planiraju da se upuste u preduzetničke vode?

Poručila bih im da sačekaju promenu zakona za mame preduzetnice pre nego što krenu u ovu avanturu. Bolje da rade kao frilenseri tokom 2022. godine, jer kao frilenseri ne moraju da pravdaju prihod do iznosa od oko 500 evra. To je najbolji način za početnike da provere da li su online poslovi uopšte za njih. Krajem ove godine se nadamo razrešenju ove sulude situacije, pa će od sledeće godine biti lakše biti mama preduzetnica.

Kada pak odlučite da je vreme, budite spremne da ćete prve dve godine raditi sve, ali bukvalno sve. Ja sam i čistačica i edukatorka i marketing menadžer i PR i knjigovođa i strateg. Međutim, nakon 2 godine to morate da promenite i da se bavite onim delom koji predstavlja osnovu vašeg biznisa. Biće teško napustiti i delegirati ostale poslove, i mislićete da nemate dovoljno novca da plaćate druge, ali tu je upravo zamka. Novac koji možete da zaradite baveći se vašom zonom genijalnosti može da nadomesti svaku hiljadu koju ćete uložiti u pomoć drugih.

Takođe, trudite se da biznis razvijate na principu strategije plavog okeana koja kaže da pratite šta radi konkurencija, ali ne sa ciljem da ih kopirate, već da uvidite gde je vaša šansa i šta to oni ne rade što biste vi mogli. Mislim da su upravo te dve stvari ključne. Svest kada je momenat za delegiranje i građenje održivog i inovativnog biznisa.

Šta biste poručili donosiocima odluka u državi?

Prvenstveno bih ih pitala da li je stvarno toliko teško i komplikovano promeniti jedan član zakona. Sporno je samo što se prihodi preduzetnica vode kao ostali prihodi, a ne kao zarada. Ta promena bi sve rešila. Čvrsto verujem da ima i finansijskog opravdanja i mesta u budžetu. Nije dovoljno finansijski pomagati porodicama tj. majkama, jer žene žele da se iskažu i na poslovnom planu. Hajde da se donosioci odluka posavetuju ili bar saslušaju ljude iz te delatnosti kojom se bave, a ne da nasumično donose odluke i unose novine po principu “kako da najbrže dođemo do finansijskih sredstava”.

 

Napisala Vanesa Marčeta

Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta Pravda za mame preduzetnice koji Centar za mame u saradnju sa roditeljskim portalom Bebac realizuje u okviru programa podrške javnom zagovaranju „Istraži – Osnaži“ koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Trag fondacija.

Izradu ovog materijala je finansirala Vlada Ujedinjenog Kraljevstva; izneti stavovi nužno ne odražavaju zvaničnu politiku Vlade Ujedinjenog Kraljevstva.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

2 × 2 =