Iz svog detinjstva sećam se jako lepih stvari: radosti, putovanja, mojih mladih i motivisanih roditelja. Međutim, prate me i uspomene na batine, vikanje, strah. Ne krivim svoje roditelje. Bilo je tako u to vreme i verovatno je slično i kod vas. Ipak, pošto sam po prirodi radoznala i otvorenog uma, kada sam postala majka blizanaca, počela sam da istražujem različite puteve, pedagogije i načine edukacije. Neumorno sam tražila savete, ideje i sredstva da naučim kako da moja deca budu najsrećnija na svetu. Usput sam, na svu sreću, upoznala mnoge roditelje.
Sve vreme me je pratio strah. Taj strah je mnogo duboko ukorenjen, i to zbog onoga što sam ranije, dok još nisam imala decu, viđala po ulici i tržnim centrima, na televiziji. To je strah od sopstvenog deteta, pribojavanje da vas neće poštovati, strah od deteta „tiranina“, od „svemoćnog“ deteta, strah od deteta koje se neće uklopiti u društvo, od deteta koje će biti naš poraz kao roditelja, od deteta kojeg ćete se stideti u restoranu ili u prodavnici, strah od sopstvenih poteza i postupaka, strah da ćete pogrešiti, strah da ćete nastaviti da grešite, strah da nećete ni uvideti svoju grešku ili da ćete je primetiti prekasno.
Posto imam blizance, počela sam da istražujem ideju rane nezavisnosti. To je čak za mene bilo neophodno, budući da se ne mogu duplirati! Ubrzo sam naišla na Mariju Montesori i njene knjige. Imajući slične strahove kao i ja ili prosto zato što ste informisani roditelji, sigurno ste već čuli za Mariju i za njen metod. Montesori škola ima širom sveta. U njima, deca se podstiču da rade sa određenim materijalima i od početka, roditelji mogu osmisliti ambijent koji će biti dobar i podsticajan za njihovo dete i njegov razvoj. To su bila velika otkrića za mene i moja deca su brže – bolje uživala u toj atmosferi (kreveti bez rešetaka, igračke kvalitetne, drvene, bez zvuka…).
Montesori će vas ubrzo dovesti do Štajner i Valdorf pedagogije. Te pedagogije su malo komplikovanije, jer se ne odnose samo na razvoj intelekta i sposobnosti deteta, već se neguje i njegov emotivni život, ali, kao i Montesori, takođe razvijaju radne i stvaralačke navike i osnažuje volja i razvoj interesovanja. U tim školama dete se posmatra kao čovek u određenoj fazi razvoja i kao biće koje se ispoljava na fizičkom, intelektualnom, duševnom i duhovnom nivou. Iz iskustva sa drugim roditeljima znam da se ovo neće dopasti svakome, ali je, na kraju, jako interesantno, jer daje veliko mesto umetnosti, stvaranju i slobodi u igri.
Reggio pedagogija, takodje italijanska, veoma je slična Štajner pedagogiji, ali ne nudi duhovni aspekat. Ova pedagogija se jako fokusira na prirodu deteta i osvajanje slobode. Takodje, pratila sam tragove Emmi Pickler i njenog učenja da je jako važno shvatiti prirodnu putanju dečjeg razvoja, dozvoliti njihovim veštinama i moćima da se postepeno sama razviju, te tako svoju decu nisam postavljala u sedeći položaj pre nego što su sama pokazala inicijativu za to, a takođe nisu nikada videla, nekada jako popularan, dubak. Takođe, vrlo rano sam ih upoznala sa velikim komadima hrane, pa su vrlo retko jeli pasiranu hranu.
Ali, iako je sve ovo vrlo interesantno i korisno bilo i za mene i za moju decu, nijedan pristup nije mi dao instant savete za one situacije, znate ih već, kako se ponašati/reagovati kada dete ne sluša/plače/vrišti ili se samo loše ponaša. Znate, ja živim u Francuskoj. Batina je ovde, kao i u Srbiji, normalna stvar. Čak logična. Većina roditelja se ne pita da li je to dobro ili loše, ni da li postoje drugi načini vaspitavanja. Nisu retki slučajevi u Francuskoj da dete izgubi život usled batina, tj. nasilja u porodici. Naravno, nije svaki roditelj koji povremeno propusti svoje dete kroz šake ubica. Ali, koja je to logična uzročno-posledična veza izmedju udarca i želje da se deca nauče poštovanju, miru i samostalnosti? Kako to da ista ruka koja miluje može i da udara?
Psiholog Tomas Gordon vrlo dobro objašnjava kako batine, kazne (i nagrade!) nisu dobre metode vaspitavanja i kako nisu efikasne. Šta ćemo sa tinejdžerom koji laže kako ne bi bio kažnjen? Kako možemo ostaviti dete od nekoliko meseci da plače, samo u svom krevetu “da bi naučilo da samo spava”? Ja ne tučem svoje saradnike, roditelje, prijatelje, pa zašto bih svoju decu, bića meni najdraža na svetu? I u svetu se dešava da dete zbog batina premine, tj. bude ubijeno, ali postoji zakon koji zabranjuje roditelje da tuku decu. Ti roditelji su uspeli da nauče da se drugačije se ponašaju. I ja, danas, mislim da sam dosta toga naučila i da sam napredovala, pronašla sam način da izbegnem nasilje. Jer, naša deca to ne zaslužuju.
Ja sada znam da sam sposobna da vaspitam svoju decu i da im pokažem svojim primerom kako da me slušaju i poštuju, a da pritom nikada ne koristim silu. Ja znam da razgovaram, da ponavljam, ja sam STRPLJIVA i dobijam po hiljadu ideja na dan, od kojih se za mnoge ispostavi da odlično funkcionišu. Mislim da batine mene ničemu nisu naučile, kao ni to što sam sate provodila na stolici ili u ćošku.
Znam da se mnogi roditelji ne slažu sa mnom. Takođe, znam da vaspitavanje učimo od sopstvenih roditelja i da je jako teško promeniti se i odupreti se nečemu što je ukorenjeno u ličnosti. Mene okolina često doživljava kao hipija koji ne zna šta ga čeka. Neka sam hipi, jer definitivno nisam sigurna u to šta će godine doneti. Ipak, nadam se da će nova generacija roditelja promeniti stvari na bolje, da ćemo vaspitavati decu koja će ovaj svet učiniti boljim mestom za život.
Naš put treba da bude put učenja, dobre volje, strpljenja, bez podizanja ruke, put malo teži i duži, ali uspešniji. Volim kada roditelji imaju neutaživu želju za učenjem, kada su radoznali, kada postavljaju pitanja, milion pitanja, a ne nastavljaju put dobro utabanom stazom svojih roditelja. Naša deca postaće ono što smo mi, pa šta nas onda sprečava da postanemo ono što želimo da naša deca budu?
CECILIA BRUN
Autorka teksta je majka blizanaca koja je na Fejsbuku pokrenula grupu “Drugačije obrazovanje” ( “Eduquons Autrement“ ) koju je namenila roditeljima u nevolji. Grupa je vrlo brzo okupila veliki broj mladih roditelja, pogotovo majki, koje na ovoj stranici pomažu jedni drugima savetima. One razmenjuju recepte, savete i iskustva, trudeći se da postupaju po principima alternativnih pedagogija, nenasilne komunikacije i prirodnog i pozitivnog roditeljstva.
