Moj suprug, naše dve devojčice i ja smo vegetarijanci. Ne vegani, kako nas mnogi još pitaju kad čuju da smo vegetarijanci. I ne, ne jedemo ribu. Ne, ni piletinu, ali jedemo jaja i mlečne proizvode.
Mi smo vegetarijanci, takozvani lakto-ovo vegetarijanci.
Sve je počelo 2006. godine. Pripremajući nešto za tadašnji posao, mnogo sam čitala o životinjama, o prehrambenoj industriji, o tome kroz šta životinje prolaze dok se uzgajaju i pripremaju za ljudsku ishranu, o štetnim, korisnim i o apsolutno nepotrebnim namirnicama u ljudskoj ishrani iz, naravno, mnogobrojnih izvora. Ja sam prestala da jedem meso odmah, ribu tek dve godine kasnije. Moj suprug je prestao da konzumira meso 2008. godine, a naše dve devojčice nikada ga nisu ni okusile. Nas dvoje dajemo sve od sebe da im priuštimo najbolju i najzdraviju ishranu, a one su slobodne, naravno, da kada porastu, same biraju šta će jesti. Nikada nikoga nisam uveravala da je vegetarijanska ishrana jedina ispravna, pa tako neću ni ovde. Želim da posvedočim da pravda za vegetarijance postoji i da je lako dostižna, ako poznajete mehanizme sistema, čak i u Srbiji.
Teško je bilo početi sa izbacivanjem mesa iz jelovnika, ali ne zbog toga što mi je ono nedostajalo ili zato što mi je njegov miris budio uspomene (to se nije desilo nijednom od trenutka kada sam donela odluku), već zbog okoline. Kupiti sendvič, otići kod roditelja na ručak, izaći sa prijateljima, sve se to pretvorilo u debatne doživljaje.
Posle nekoliko godina, shvatili su me ozbiljno i razumeli, naročito onda kada sam iznela dve trudnoće bez mesa, rodila zdravu i pravu decu, čiji je hemoglobin uvek bio bolji nego kod većine dece koju mi poznajemo. Mogu da se pohvalim našim porodicama i prijateljima, jer niko nikada nije pokušao našoj deci da “tutne” meso kad mi ne vidimo. Svi nas podržavaju i znaju da se kod nas u kući meso ne služi, a kada negde odemo, uvek postoji opcija za nas. Svi jedemo zajedno i niti se mi mrštimo na njihovo meso, niti oni na naše povrće. Najzabavnije je to što se jelo bez mesa uvek prvo pojede.
Kada smo pedijatrici naše dece prvi put rekli da smo svi vegetarijanci, veoma se zainteresovala za to i rekla kako ima komšiju vegetarijanca, da zna da to može da bude zdrava opcija, pitala šta deca jedu, ali nije mogla da nam da nijedan savet. Sva sreća, pa smo mi već sve vrlo ozbiljno proučili. Redovne kontrole krvi su se podrazumevale.
Prvi problem smo imali kada smo stariju ćerku upisali u vrtić. Pri upisu smo naglasili da je ona vegetarijanka, ali kada smo seli da popričamo i konkretno se dogovorimo u vezi sa polaskom, saznali smo da je meso na njihovom meniju svakog dana, da ne postoji mogućnost da se hrana kuva posebno za nju, ali da isto tako nema ni opcije koju smo ponudili, a to je da mi kuvamo kod kuće i donosimo upakovan obrok. Razumeli smo. U kuhinji u kojoj se priprema obrok za stotine dece, teško je pripremati jednu posebnu činijicu, ali zašto nama nije ostavljena mogućnost da kuvamo i donosimo hranu za nju, nije nam bilo jasno. Jedino što su nam ponudili, bilo je da ona za ručak jede ono što je ostalo od doručka (hleb, margarin i med – najčešće, a mi, pored toga što ne jedemo meso, ne jedemo ni margarin, nikada) i to smo morali da prihvatimo na neko vreme. Lomili smo se da stignemo i uzmemo je iz vrtića pre ručka.
Naravno, u međuvremenu smo saznali da vegetarijanci imaju pravo da, ukoliko predškolska ustanova nije u mogućnosti da ponudi odgovarajući obrok, sami donose svoje obroke.
„Roditelji imaju pravo da zbog veroispovesti, drugih opredeljenja ili zdravstvenih razloga prijave da dete u određenim danima neće koristiti našu kuhinju. Tada mogu da donesu svoju hranu, zbog čega im umanjujemo cenu boravka u vrtiću – kaže Ljiljana Jovčić, sekretar za dečju zaštitu. Vegetarijanske vrtiće nemaju jer, kaže Jovčić, smatraju da nije dobro da se zbog ishrane deca izdvajaju u posebne grupe“. (Politika 18.06.2012.).
Razgovori sa predškolskom ustanovom nisu pomogli, a ništa drugačije odgovore nismo dobili ni kad smo otišli u Gradski sekretarijat za dečju zaštitu. Na oba mesta rečeno nam je da mi u principu imamo pravo na to, ali da svaki vrtić ima neku svoju autonomiju, da možemo pismeno da se žalimo odboru vrtića, ali da bi to svakako bilo nemoguće zbog sanitarne inspekcije, da probamo da dobijemo potvrdu lekara da je dete alergično na meso i da je to jedini put. Doktorka u Gradskom sekretarijatu je bila posebno ljubazna i ovo poslednje je bio njen predlog, ali kada smo joj rekli da je tako nešto nemoguće, ona je odgovorila da je to već znala. Na našu konstataciju da sigurno postoji neki drugi način, nonšalantno nas je uputila na neki privatni vrtić, a ono što nas je posebno iznenadilo od nekoga na takvoj poziciji je to što je sa punim pravom rekla kako ni muslimani ni druge veroispovesti ne mogu da zahtevaju posebne jelovnike, jer je Srbija pravoslavna zemlja (ja sam mislila da je za ovakvu vrstu pitanja relevantna činjenica to što je Srbija sekularna država, ali šta da odgovoriš na tako nešto).
Već pomalo očajni, suprug i ja smo počeli da tražimo rešenje na internetu. Na jednoj Fejsbuk stranici posvećenoj vegetarijanstvu pitali smo za savet i dobili nekoliko odgovora.
Sve vreme, prava adresa za pomoć bili su poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić i njen tim. Kroz samo mesec dana dobili smo odgovor (pretpostavljam da bi bilo potrebno i manje, da u to vreme nisu bili novogodišnji praznici). Poverenica nas je obavestila da je predškolskoj ustanovi poslat upit u kojem traži izjašnjenje na naše navode u pritužbi. Nedugo potom, dobili smo poziv za razgovor u predškolskoj ustanovi, gde su nas dočekali svi dijetetičari, zamenica direktora predškolske ustanove, glavna sestra predškolske ustanove i glavna sestra našeg vrtića. Čitav odbor! Nismo znali šta da očekujemo. Ovog puta, svi na okupu, bili su jako srećni da nam izađu u susret i da nam ponude opcije. Niko od njih, nijednom rečju nije spomenuo pritužbu, iako smo svi odlično znali zbog čega se sve ovo dešava. Već u ponedeljak mi smo našoj deci nosili obroke koje smo sami skuvali.
Mi se i dalje trudimo da decu uzmemo iz vrtića ranije, kako bi što više vremena provele u parkiću i na svežem vazduhu, ali smo jako srećni što one jedu zajedno sa drugom decom, što se ne odvajaju od njih, jer znamo koliko je čin zajedničkog obedovanja važan. Jer, mi smo samo napravili malo drugačiji izbor od većine ljudi i imamo pravo ne samo na praktikovanje vegetarijanstva između naša četiri zida, već svuda, pogotovo u institucijama koje su obavezne da se odnose jednako prema svima.
Ono što nam je još važnije je mogućnost i sloboda izbora za naše ćerke, sigurnost u činjenicu da, i ako su drugačije, neće biti diskriminisane. Znamo da je dug put ispred nas, ali verujemo u osvajanje pojedinačnih bitaka.
Glavni razlog zašto smo rešili da ovo podelimo je nešto što nam je rečeno u Gradskom sekretarijatu još na početku, a to je da smo mi, dok još uvek ništa nismo postigli, otišli najdalje od svih roditelja i da svi mnogo ranije odustanu, još kod razgovora u vrtiću. Pišem ovo da vam kažem da ne odustajete i da se ne obeshrabrujete, ma koja vrsta diskriminacije da je u pitanju. Sistem funkcioniše, treba samo poznavati sve njegove poluge i doći do prave adrese.
http://www.ravnopravnost.gov.rs
Autorka teksta je Sandra Đurić-Milinov, urednica internet stranice Centra za mame
