Samohrani roditelj radi i voli za dvoje
Biti roditelj je, kao što većina nas zna, jedan veoma težak posao. Svakodnevno jurcanje za malim bićem koje samo želi da sazna sve, natezanja oko hrane, oblačenja, kupanja, spavanja; hronična neispavanost zbog ustajanja tokom noći, kada dete plače, ružno sanja, želi vodu, nošu ili samo zagrljaj; briga zbog odranog kolena, priklještenog prsta, glave čuknute o sto, zubića, osipa, slinica, kašlja, boginja i svih ostalih napasti i bolesti koje mogu da napadnu to najdraže biće na svetu; iznalaženje odgovora na najrazličitija pitanja na svetu, pa i „zašto vetar duva u moju kosu“; pored svega, konstantna briga o novcu i usaglašavanje poslovnih obaveza i porodičnog života. Međutim, raditi sve to sam je neopisivo teško, bilo da ste žena ili muškarac.
Samohrani roditelj je pojam koji ne može da se objasni. Matematički rečeno, samohrani roditelj je neko ko radi sve što vi kao majka ili otac radite, puta dva. To je osoba koja je detetu i mama i tata, koja dete i ljubi kad se udari, ali i nosi na „krkače“, koja kudi, ali i teši.
Samohrani roditelj u Srbiji među najugroženijima
Ekonomski, sociološki i psihološki gledano, samohrani roditelj pripada jednoj od najugroženijih socijalnih grupa. Samohrano majčinstvo se neretko povezuje sa lošim zdravljem, stresom, nezaposlenošću, problemima u odnosu poslovnog okruženja i porodice, siromaštvom i društvenom marginalizacijom.
Prema podacima Udruženja samohranih roditelja (www.udruzenje-samohranih-roditelja.com), u Srbiji je registrovano 56.000 samohranih roditelja, ali se procenjuje da više od 79.000 muškaraca i žena samostalno vodi brigu o svojoj deci, što čini 1% ukupnog stanovništva. Država Srbija ne pomaže mnogo tim ljudima. Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu (www.zavodsz.gov.rs), dečji dodatak, koji je simboličan, prima 42.000 roditelja sa 63.000 dece, a socijalno-novčanu pomoć 16.560 jednoroditeljskih porodica sa 26.800 dece.
Iako postoji nekoliko udruženja i organizacija koja nude pomoć i podršku samohranim roditeljima, osim što raspoređuje dečji dodatak, država čini jako malo u ovom domenu, a dodatna pomoć je neophodna. Veliki broj samohranih roditelja i njihove dece živi na granici siromaštva, a posebno su ugroženi roditelji koji brinu o deci sa invaliditetom.
Najveći problem samohranim razvedenim roditeljima predstavlja nevoljnost drugog roditelja da finansijski učestvuje u odgajanju deteta. U Srbiji je teško obezbediti sve što je potrebno jednom detetu i sa dve plate, a još teže je sa jednom. Podaci govore da čak 70% roditelja odbija da plati alimentaciju za svoje dete nakon razvoda.
Prema podacima Autonomnog ženskog centra (www.womenngo.org.rs), broj krivičnih prijava za nedavanje alimentacije konstantno raste. Dok je 2002. godine prijavljeno 877 dela, 2011. je prijavljeno više od 1.770, a naredne 2.141.
Društvena i poslovna marginalizacija
Osim veoma loše finansijske situacije, samohrani roditelji, a pogotovo majke, imaju dosta socijalnih i psiholoških problema. Neretko, društvo ih definiše kao neuspešne (jer nisu uspeli da održe brak), neispunjene i usamljene (jer nemaju životnog partnera), a često su i žrtve poslodavaca, jer ne uspevaju da usklade posao i porodični život. Istina je, međutim, da su samohrani roditelji daleko od neuspešnih ljudi. Govoreći iz ličnog iskustva, samohrani roditelj se na kraju dana oseća veoma ponosno, jer je tog dana uspeo ono što nekad dva roditelja ne uspeju da obave.
Međutim, istina je da su samohrani roditelji često mete poslodavaca.
Sve je više slučajeva u Srbiji gde majke, bile one samohrane ili ne, odmah nakon povratka sa porodiljskog odsustva dobijaju otkaz. Naravno, poslodavci to maskiraju prestankom potrebe za tim radnim mestom, ali i poslodavac i zaposleni znaju da je u pitanju nevoljnost da se izađe u susret velikim porodičnim obavezama novopečenih majki.
Situacija je još gora kada su u pitanju samohrani roditelji. U nekim slučajevima, nastojanja poslodavaca da „navedu“ samohranog roditelja da da otkaz graniče se sa mobingom – od smanjivanja plate do promene radnog vremena tako da se ne uklapa sa radom vrtića i škola. Na kraju je uvek pobednik poslodavac, jer on uvek može da nađe novog radnika, dok roditelji nemaju opciju da ne budu roditelji. Dete je uvek na prvom mestu, a sve ostalo može da se menja. Kada se nađu na birou za nezaposlene, kreću nove muke, jer retko koji poslodavac želi da zaposli samohranog roditelja. Tako dolazimo do siromaštva, stresa, lošeg zdravlja i društvene marginalizacije samohranih roditelja.
Društvena marginalizacija je zapravo stigmatizacija samohranih roditelja. Uprkos široko rasprostranjenom verovanju, samohrani roditelji nisu samo razvedene majke. To su i neudate žene i muškarci koji su svojevoljno odlučili da sami odgajaju dete. To su takođe i udovice i udovci. Samohrani roditelji suočeni su sa predrasudama okoline koje su izražene prema razvedenim osobama i osobama koje su rodile izvan braka, pa se neretko samohrane majke nazivaju “raspuštenicama”. One su često izložene osudama, ismevanju, potcenjivanju i odbijanju da im se pruži podrška. Predrasude prema roditeljima, pogotovo ženi, dovode do stigmatizacije dece, koja se nazivaju “kopiladima”. Zbog svega toga se samohrani roditelji osećaju marginalizovano u društvu.
Istraživanje koje je nedavno sprovela britanska organizacija za pomoć samohranim roditeljima “Gingerbread”(gingerbread.org.uk), pokazalo je da je 3 od 4 samohrana roditelja lično iskusilo društvenu stigmatizaciju zbog nedostatka bračnog partnera. Od 1.500 ispitanih samohranih roditelja, pola njih veruje da je stigmatizacija samohranih roditelja porasla u poslednje dve godine, dok 20% veruje da do stigmatizacije najviše dolazi na poslu. Većina ispitanika je izjavila da su doživeli dosta negativnih iskustava, naročito prilikom konkurisanja za posao.
Samohrana majka trogodišnjeg dečaka, Ivana M. iz Beograda, kaže da “joj je dosadilo da, prilikom upoznavanja sa novim ljudima i pogotovo na razgovorima za posao, objašnjava zašto je samohrana majka, jer svaki put oseti da je osuđuju zbog njenih životnih odluka”. “Umesto što nas omalovažavaju, samohrane roditelje treba ceniti zbog problema koje svakodnevno savladavaju i napora koje ulažu. Ne žalim što sam samohrana majka, jer je moj sin moje najveće dostignuće i najbolja stvar koju sam učinila u životu”, kaže Ivana.
Samohrani roditelj u svetu
U poređenju sa Sjedinjenim Državama, gde oko 20 miliona dece (7% od ukupnog stanovništva) odrasta sa jednim roditeljem, Srbija nema razrađen sistem pomoći samohranim roditeljima. Samohrani roditelj u Sjedinjenim Državama koji je zaposlen i koji ima dete mlađe od šest godina, preko Kancelarije za pomoć porodici dobija novčanu pomoć šest godina. Pored toga, postoje razni vidovi pomoći socijalno ugroženim porodicama, poput kartice za besplatnu nabavku osnovnih životnih namirnica i “Banke hrane” kojima se mogu obratiti svi oni koji ne ispunjavaju sve uslove za državnu pomoć.
Osim finansijske pomoći, u Sjedinjenim Državama takođe postoje udruženja i organizacije koje pomažu samohranim roditeljima oko svakodnevnih obaveza. Znajući da je samohranim roditeljima veoma teško i da se zbog iscrpljenosti i depresije mogu javiti dalji problemi u porodici, postoje razni klubovi i udruženja koji su specijalizovani za druženje i animaciju njihove dece, kako bi sami roditelji imali malo vremena za sebe, da se odmore i skupe energiju za novi dan.
Kada govorimo o Evropskoj Uniji, situacija je malo drugačija. Prema nalazima Istraživanja radne snage u EU iz 2010. godine, u proseku 10 % dece živi sa jednim roditeljem. Taj broj varira zavisno od države, pa tako najmanje dece sa samohranim roditeljima ima u Rumuniji (6,5 odsto), a najviše u Ujedinjenom Kraljevstvu (20,8 odsto).
Iako većina nema posebne povlastice i dodatke za samohrane roditelje, skoro sve zemlje članice EU imaju razne univerzalne i namenske novčane dodatke, poreska olakšanja i usluge za socijalno ugrožene porodice. Međutim, neke države poput Austrije, Danske, Finske, Francuske, Nemačke, Irske, Norveške, Slovačke i Švedske isplaćuju i zagarantovanu alimentaciju u slučajevima kada drugi roditelj ne može ili ne želi da plaća alimentaciju za svoje dete.
U svim nordijskim zemljama, sem Švedske, samohrane majke osim dečjeg dodatka dobijaju i novčanu pomoć, dok u Norveškoj samohrani roditelji imaju pravo i na dodatni dečji dodatak, tj. dobijaju novac za jedno dete više nego što imaju.
Izmenama zakona do poboljšanja položaja
Srpske vlasti obećavaju da će vrlo skoro, izmenom Porodičnog zakona, osnovati Alimentacioni fond iza kog bi stala država. Dragan Vulević iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kaže da “iako se izrada izmena Porodičnog zakona odužila, očekuje se da radna grupa počne ozbiljno da radi od septembra, a po agenda, konačan nacrt zakona trebalo bi da bude gotov u februaru 2015. godine”.
Tako bi, pod određenim uslovima, samohrani roditelji koji ne mogu finansijski da izađu na kraj sa obavezama oko deteta, dok drugi bivši bračni partner odbija da ispuni svoju zakonsku obavezu, mogli, uz izvršnu sudsku presudu, da dobiju alimentaciju za taj mesec od države, a država bi kasnije potraživala taj novac od nesavesnog roditelja.
Rešavanjem tog problema, samohrani roditelji bi rešili najveći, egzistencijalni problem. Međutim, ovo neće mnogo pomoći samohranim roditeljima i njihovoj deci u suočavanju sa osudama na ulici, u vrtiću, parku i školi. Jako je važno pitanje edukacije stanovništva uopšte, ali i drugih roditelja o tome sa kakvim se problemima suočavaju samohrani roditelji i šta svako, kao pojedinac, može da uradi kako bi im pomogao.
Autorka teksta je Vanesa Marčeta, anglistkinja, novinarka i majka dvogodišnje Petre.
