Zašto ne sme biti izjednačavanja u godinama radnog staža između žena i muškaraca

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja spremilo je promene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju koje se menjaju.

http://www.slideshare.net/GordanaComic/pregled-odredaba-zakonaopiokojesemenjajuidopunjuju

Ideja o jednakom radnom stažu za žene i muškarce, osim što je nepromišljeno navedena kao “ravnopravnost”, duboko je nepravedna. Ta ideja će uticati na to da poslodavci  ređe zapošljavaju žene i to u vrlo kratkom roku. Pored toga, jednak radni staž za žene i muškarce još i omalovažava i zanemaruje besplatan ženski rad, koji predstavlja osnovu porodice i čitave zajednice.

Žena želi i treba da bude zaposlena, jer žena koja je potpuno ekonomski zavisna od muškarca ne može biti sasvim slobodna da koristi svoja garantovana prava.

Duboko je nepravedno izjednačavati radni staž žena i muškaraca zato što svaka zaposlena žena provodi još najmanje 3,5 sata dnevno u brizi o kući i deci, a taj njen dodatni dnevni rad omogućava da funkcioniše porodica, lokalna zajednica, kao i čitav  sistem. Ona to radi jer ne postoji prava podela poslova u kući i oko dece između nje i muškarca.

Upravo zbog takve podele poslova, žene treba da dobiju najmanje dve godine razlike u radnom stažu potrebnog za penziju u odnosu na muškarca. Žene rade više. One su te koje obavljaju sve one nevidljive poslove koji se podrazumevaju, one su te koje  neguju i brinu o porodici. Sve dok se ne potrudimo da u tom delu naših života pravednije raspodelimo obaveze i poslove, neopisivo je licemerno izjednačiti radni staž za žene i muškarce. To pokazuje nepoštovanje ženskog rada i predstavlja bruku i sramotu za jedno društvo.

Razlika u radnom stažu za žene i muškarce uvedena je pravedno, uz mnogo dobrih i opravdanih razloga.

Branićemo tu razliku, jer je u pitanju elementarni kvalitet ženskog života; branićemo je zbog prava na izbor, da žene koje to žele i mogu, rade isti broj godina kao i muškarci, ali da sve druge, koje zbog neplaćenog rada brige i nege o svima, imaju pravo na bar dve godine kraći radni staž nego muškarci.

Predlog da izjednačavanje radnog staža traje do 2032. godine je posebno loša odredba, jer se direktno odnosi na ženu koja u ovom trenutku ima 22 godine radnog staža, što znači da je svoj radni vek započela 1992. i da je 8 godina radila u nemogućim društvenim uslovima ratova, sankcija, bombardovanja, uskraćivanja prava, a drugih 14 godina, u uslovima ukupne tranzicije, strahova i neizvesnosti retko beleženih, osim za period koji uključuje Drugi svetski rat i vreme posle njega.
Zar radni staž te žene treba izjednačiti sa radnim stažom muškarca u Srbiji?

Zar to treba uraditi njoj, koja je i u takvim uslovima brinula o kući, o deci, o porodici, o široj porodici, često i o nekoj maloj okućnici, njoj koja je možda bila i preduzetnica u nekom periodu, zapošljavana na određeno vreme, bila slabo ili nikako plaćena za vreme dok je devedestih rađala decu u uslovima bez struje, bez roba, bez prave medicinske nege i zaštite, u uslovima potpune izolacije i totalne nesigurnosti?

Njoj se odredbama ovog zakona time poručuje da je to “neophodna mera štednje, reforma i ravnopravnost”?!?!

To je laž. Čista, nepatvorena – laž.

Ta žena već sada ima u svojim rukama, nogama, u svojoj kičmi i glavi 23. 760 radnih sati više nego muškarac, koji je takođe zaposlen i radi 22 godine. To je njenih dodatnih 990 dana neprekidnog rada, to je 33 meseca neprekidnog rada, to je 2,7 godina neprekidnog rada više od muškarca, kako bi sve funkcionisalo, od porodice, preko lokalne zajednice, do čitavog sistema.

I nema te reči osim čistog bezobrazluka da joj se ovim ili bilo kojim drugim odredbama pokušava “prodati priča” o tome da je jednak broj godina radnog staža muškarca i žene – ravnopravnost.

Jer nije.

Takve su odredbe omalovažavanje i poricanje realnosti, takve su odredbe ruganje besplatnom ženskom radu, takve su odredbe sramota i bruka za svakoga ko ih i pokuša podržati, bilo kakvom argumentacijom.

Ne postoji politička borba u koju nećemo ući da se takva nova nepravda ženama Srbije ipak ne desi.

Jer je kuvanje, spremanje, nabavka, peglanje, briga o deci, briga o starijim članovima porodice takođe – RAD! To je RAD koji nije ni pravedno ni ravnomerno podeljen između žene i muškarca, rad koji i ne može biti plaćen, ali rad koji ima svoju jasnu cenu na tržištu, rad koji troši ženu, njeno vreme i zdravlje, jednako kao i rad za koji je plaćena, jer je zaposlena.

Taj dodatni rad je ipak i vidljiv i merljiv u davno donetoj pravednoj odluci o kraćem radnom stažu, a time i bar za dve godine ranijeg odlaska u penziju za žene nego za muškarce, bez novčanih penala i smanjivanja.

I to se ne sme menjati, bar sve dok podela besplatnog rada brige i nege o svima i svemu ne bude, koliko-toliko, pravednije podeljena.

Autorka teksta je Gordana Čomić, fizičarka i političarka, uverena da je igra vrhunska ljudska delatnost, da je od pada važnije ustajanje i neodustajanje.