Planeta Zemlja će do 2030. godine biti planeta penzionera. Tako tvrdi poslednje istraživanje starosti svetske populacije, koje je pre nekoliko dana objavio CNN. Već 20% stanovnika ove planete je starije od 65 godina. Iako van svakih drugih svetskih tokova, Srbija se u ovom slučaju dobro uklopila, te je tako 15% srpskog stanovništva starije od 65 godina, a do 2030. godine ih će ih biti čak 20,5% i tako ćemo zvanično postati jedna od najstarijih država na svetu. Koliko god oživljavali našu ekonomiju, kaiš se ovde steže na deci, tako da nećemo imati dovoljno radne snage koja će izdržavati penzionere, pa ćemo verovatno biti i švorc.
Politika Beograda nikako ne ide u smeru rešavanja tog problema. Od samog početka godine, Beograd je odlučio da su najveći teret za grad, posle naplate karata u gradskom prevozu i nelegalnih prodavaca, upravo porodice sa malom decom. Prvo je ukinuto finansiranje veštačke oplodnje, zatim smanjena jednokratna pomoć porodiljama, a sada su ukinuli i pojedine kategorije za regresiranje vrtića. Čini se da se broj dece u glavnom gradu treba svesti na minimum.
Ukidanje finansiranja veštačke oplodnje pravdano je time da „sredstva koja je opredelio za tu namenu, grad želi da preusmeri za preventivne preglede i nabavku opreme za zdravstvene ustanove“.
Da li je neko osetio poboljšanje?
Kada je reč o smanjenju jednokratne pomoći porodiljama, Beograd je tu video veliku šansu za uštedu.
Tako nezaposlene mame sada dobijaju 20.000 dinara, umesto dosadašnjih 50.000, a zaposlene 10.000, umesto 25.000. Ako pretpostavimo da će i ove godine u Beogradu biti rođen rekordan broj beba kao i prošle, čak 19.517, prostom računicom ćemo se uveriti da bi grad u tom slučaju uštedeo čak oko 400 miliona dinara.
Velika ušteda, ali preko čijih leđa?
Nekako bismo i mogli da im poverujemo, da ovih dana nije objavljeno da će rekonstrukcija Slavije, čiji je završetak najavljen za proleće sledeće godine, koštati grad 6,12 miliona dinara.
Nakon što su beogradski roditelji preživeli i ovaj šok, koji je opravdavan merama štednje koje će sprečiti bankrot Beograda (sa Slavijom sa šest podzemnih prolaza i vodoskokom visokim čak 16 metara), stigao je sledeći udarac.
Beograd je odlučio da ukine i pojedine katogorije za regresiranje vrtića.
Kao da nije dovoljno što sa prosečnim platama Beograđani jedva uspevaju da obezbede prosečnu potrošačku korpu! Sada će jesti još manje, jer će im za vrtić mesečno biti potrebno i do 2.000 dinara više. Iako to nekim Beograđanima ne zvuči kao mnogo novca, za većinu jeste, a upravo zbog te manjine neke od ovih mera su i uvedene.
Tako, na primer, grad ukida pojedine kategorije za regresiranje zbog onih „koji džipovima dovoze decu u državna obdaništa, a plaćaju manje od hiljadu dinara jer formalno nemaju prihod, a trpe oni roditelji koji su zaista siromašni“. Teško da će ovim merama uočiti prave „predškolske prevarante“, a i kućni budžet vlasnika džipova sigurno neće biti ugrožen i da plaćaju punu cenu vrtića.
Jedna od kategorija koje su ukinute jeste umanjenje od 10% roditeljima koji otplaćuju kredit za prvi stan ili su podstanari. Objasnili su da je tako „sprečeno je da se direktno u nepovoljan i nepravedan položaj stavljaju porodice koje nemaju novca da kupe ili iznajme stan“. Još su zaključili, po nekoj, u najmanju ruku, čudnoj logici, koju nevelik broj ljudi ne može da isprati, da ako roditelji imaju dovoljno velike plate da uzmu kredit ili iznajme stan, onda moraju da imaju i da plate vrtić.
Ako niste u kreditu i niste podstanari, gde živite? Kod roditelja jednog od supružnika ili u stanu koji ste nasledili?
U oba slučaja, takve porodice sigurno nisu u lošijoj finansijskoj situaciji nego roditelji sa kreditom ili kirijom. Prema mišljenju Snežane Đurić, gradskog sekretara za obrazovanje i dečju zaštitu, postoje ljudi koji bi bili srećni da su podstanari ili pod kreditom, nego što sad žive u zajedničkim domaćinstvima.Da li neko u ovoj državi poznaje osobu koja je srećna zbog toga što će u narednih 25-30 godina otplaćivati kredit za stan ili plaćati kiriju?
Kako nam je rekao Miša Brkić, ekonomski analitičar, tom merom štednje biće kažnjeni roditelji koji su se odvažili da kupe prvi stan, i to na kredit, a mladi se podstiču da ostanu kod roditelja. On tvrdi da ovakva mera ide na ruku samo bogatim vlasnicima koji po Beogradu imaju po nekoliko stanova.
Sledeći logiku da ako imaš novca za jednu stvar, moraš da imaš i za drugu, grad je ukinuo i umanjenje roditeljima koji imaju više od jednog deteta, te sada, ako imate dvoje dece u vrtiću, za prvo dete ne postoji nikakav popust, umesto dosadašnjih 20%, dok je ta „povlastica“ ostala na snazi za drugo dete. Roditelji trojki, četvorki ili dvostrukih blizanaca imali su pravo da za prvo i drugo dete dobiju 50% manju cenu obdaništa. Izmenama, sada samo treće, četvrto i sva ostala deca imaju povlastice u vidu besplatnog boravka u vrtiću, dok se za prvo dvoje plaća puna cena.
Ukidanje ove povlastice pogodilo je najveći broj porodica. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Beogradu ima najviše porodica sa jednim detetom (54,1%), a na drugom mestu su porodice sa dvoje dece (38,8%). Troje dece ima samo 6% beogradskih porodica, dok četvoro i više ima jedva 0,6% porodica. I dok se sa jednim detetom nekako i sastavlja kraj s krajem, roditeljima sa dvoje dece je mnogo teže, jer ako imaju kredit ili su podstanari, sada će morati da prave velike rezove u kućnom budžetu.
Biljana, majka dve devojčice, koja sa mužem živi na Voždovcu kaže da im je finansijska situacija i do sada bila teška, a da im ovaj novi izdatak dodatno otežava iole normalno funkcionisanje.
„Ne mogu da kažem šta ćemo pre da ukinemo, jer i ovako živimo sa minimumom. Budući da je hrana najskuplja, neće biti druge nego da se tu još više prištedi, a na letovanja i zimovanja i bilo kakav odmor nismo otišli četiri godine, otkad se rodila prva ćerka, tako da će to tako da se nastavi. Ispisali bismo mlađu ćerku, ali ako bismo to uradili, onda bih ja morala da prestanem da radim, a onda ne bismo imali dovoljno za komunalije“, kaže Biljana i dodaje da ih od očaja i bega negde drugde deli samo to što žive u stanu njenih roditelja.
Kada se ukidala ova povlastica, izgleda da se zaboravilo da i u Beogradu majke rađaju blizance. Tako da, kada oni krenu u vrtić, ovo umanjenje neće značiti gotovo ništa.
Nada, majka blizanaca iz Zemuna, kaže da je jedino dobro što joj porodiljsko traje dve godine, pa još godinu dana ne mora da razmišlja kako da obezbedi novac za vrtić. Mislila je da ih upiše u državni, ali zbog ukidanja povlastica počela je da razmatra druge opcije. Jedino rešenje koje vidi je privatna dadilja, jer , kakao kaže, moguće je naći pouzdanu ženu koja će za skoro isti novac koji bi izdvojili za vrtić, čuvala njeno dvoje dece. I to jedna dadilja na dvoje dece, deset sati dnevno, pet dana u nedelji, sa obaveznim obrocima i šetnjama, a ne dve vaspitačice na 20 i više dece.
Prema mišljenju beogradskih vlasti, sistem regresiranja koji je do sada bio na snazi nije funkcionisao i samo je zakopavao grad u dugove. Prema mišljenju roditelja, ovaj novi sistem pokopaće njih, jer se u stezanju kaiša nije obraćala pažnja na prioritete, nego samo na uštedu.
„Ako rukovodstvo jednog grada ili države ima jasno utvrđene prioritete, onda nije teško naći novac za finansiranje tih prioriteta“, smatra Miša Brkić. „Štednja jeste neophodna, ali štednja ne sme biti paravan za nesposobne da linearno smanjuju troškove. Možda je isto toliko novca moglo da se uštedi smanjivanjem plata zaposlenih koji rade za Beograd – administraciji, agencijama, javnim i komunalnim preduzećima“, ističe Brkić i dodaje da „grad nikako ne sme da štedi na deci, jer je pokrovitelj mnogih sportskih i zabavnih manifestacija na koja godišnje potroši onoliko novca koliko su iznosile ukupne subvencije za decu“.
Da ne idemo do Nemačke gde boravak u vrtiću košta dnevno dva evra ili Velike Britanije gde deca od tri i četiri godine imaju pravo na besplatnih 15 sati boravka u obdaništu nedeljno, bilo da je ono državno ili privatno, jer dobar primer možemo naći nedaleko od Beograda. Novi Sad sve svoje roditelje pomaže tako što regresira 80% od ukupne cene troškova, pa vrtić košta 3.876 dinara. Roditelje koji primaju dečji dodatak ili su izbeglice imaju dodatnih 10% pomoći, te plaćaju 2.657 dinara, dok treće i svako naredno dete, kao i deca koja potiču iz socijalno ugroženih porodica, ne plaćaju ništa. Za to vreme beogradska vlast zagleda svakoj porodici u sitna crevca, koliki su joj prihodi, gde žive i šta voze?
Nesumnjivo je da će Beograd uštedeti ukidanjem ovih povlastica. Prema rečima gradske sekretarke za obrazovanje i dečju zaštitu, Snežane Đurić, u Beogradu 36.000 dece ide u vrtić, pa kada se preračuna koliko su plaćali do sada, a koliko od sada, Beograd će mesečno dobijati oko 72 miliona dinara više. Međutim, pitanje je da li će se taj novac ponovo ulagati u predškolske ustanove ili ćemo svaki mesec renovirati po jednu „Slaviju“ ili otvarati novu agenciju za evropski razvoj neke od beogradskih opština.
Pod pretpostavkom da će gradske vlasti opet reći kako taj novac nisu ni imali da bi ga poklanjali i da se sve to radi zbog sprečavanja bankrota grada, moramo imati na umu da Srbija nije prva država koja se sreće sa ovakvom finansijskom sitacijom. Kako ističe Miša Brkić, u svim zemljama gde su bile neophodne mere štednje, prvo su počeli drastično da štede na troškovima koje sama država pravi u funkcionisanju i razbacivanju na dnevnice, benzin, službena putovanja, otpuštanja viška zaposlenih, a nigde se nije štedelo na deci i mladim roditeljima. Ovakvo ponašanje vlasti može da ima veoma loše posledice.
„Neki će odustati od drugog deteta, a mladi koji započinju brak odložiće prvu bebu za neka srećnija/berićetnija vremena ili će se možda odlučiti da rađaju decu u nekoj drugoj državi“, smatra Brkić.
U maju mesecu Skupština Srbije je sa oduševljenjem dočekala akciju „P/bravo za mame“ za izmenu člana 13. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom i pristala da do kraja godine promeni način na koji država isplaćuje porodiljsko. Poslanici su pohvalili mame i pozvali ih da iznesu svaku ideju koja bi pomogla tešku situaciju u kojoj se našla prosečna srpska porodica. Međutim, poslednja ukidanja u Beogradu ostavljaju gorak ukus u ustima beogradskih mama i unose strah mamama u ostatku Srbije. Nemamo više vremena za kretanje unazad i vlasti moraju to da shvate.
Autorka teksta je Vanesa Marčeta, anglistkinja, novinarka i volonterka Centra za mame
Leave a Reply