Moj abortus – moja stvar

Abortus je definitivno TABU.

Nešto gubavo, zarazno i NedajBože stvar.
O abortusu razgovaramo tiho, u poverenju, i lažemo da smo bolesne, da ležimo jer imamo neki virus…
Abortus je kao crna strana željene trudnoće: što više željenu trudnoću hvalimo i prepričavamo, to više abortus krijemo i ćutimo. I krivimo sebe, i slučaj, i situaciju…
I krivimo sebe zbog tog čina, zbog vere, zbog osude, zbog posledica…

Zar nije vreme da prestanemo?

Da preuzmemo komandu nad svojim telom i ne grizemo se više zbog naše odluke?

Da razmislimo kojim se to aršinima vodimo kada krenemo sa samoosuđivanjem aršinima onih koji nikada neće nositi tu bebu koju unapred žale, koji neće spremiti pelene za nju, neće pomoći bolesnom ocu, majci, niti se ikada suočavati sa teškoćama na koje su mnoge porodice u Srbiji osuđene, ne njihovom krivicom ili greškom?

Društvo bi trebalo da začepi.

Da gleda svoja posla.
Da se razvija i čini boljim, a ne da se bavi statistikama.
Čini mi se da je to sve što zna. Prvo nas baci u truli obrazovni sistem, pa nas onda rola po raspadnutim i siromašnim porodicama, gura nas po birokratskim i ekonomskim šupama, sve gledajući kako ćemo se snaći. I ako neka od nas, na tom putu snalaženja i pokušaja života, odluči da nešto – što je samo njeno – ne želi, onda je spremno da malo zaviri i u njenu matericu, malo pročačka po prošlosti i moralu…
I zato…

Dragi kreatori moga društva,

kada budete u stanju da od mog života napravite ono što se od vas očekuje,

da mi pružite sve lepote i zadovoljstva življenja u vašoj zemlji

i sve pogodnosti koje novac može da pruži;

kada budete čipovali moju matericu i položili puno pravo na moje jajnike,

kada dobijete supermoći da preformulišete moja uverenja i moju veru,

e tada, možda ćemo moći da pričamo o tome – zašto sam abortirala.

Sve dotle, dok se sama borim sa vašim lavovima u vašem kavezu,
moj razum je –  samo moj.
I moj abortus – moja stvar. Koliko god se vama činio pogrešnim.

Jelena

Ovo je tekst solidarnosti sa svim ženama koje su odlučile da kreiraju svoj majčinski status onako kako su znale, mogle i htele u datom trenutku. Iako ja nisam nikada imala priliku da odlučujem o sopstvenom abortusu, poklanjam ga svim onim ženama koje se stide svoje odluke i svog postupka, potpuno nepotrebno.

Potpuno sam sigurna da bismo sve volele da budemo nasmejane majke, okružene gomilom dece u kućici sa belom ogradom, cvećem i toplim ručkom. Ali, živimo na zemlji, ne u oblacima.

Zato – budite hrabre, drage moje.

Vaše telo je uvek vaše.

Kao i vaše odluke.

Autorka teksta je Jelena Kovinčić, mama, blogerka na maminoblago.com i volonterka Centra za mame