Ponekad je baš teško biti roditelj. I nije lako to priznati. To je definitivno najlepša uloga koju neko može imati, ali vrlo često i najteža. Naročito kada dete ne odgajaš na pustom ostrvu gde bi mogla 100% da osluškuješ samo njega i njegove potrebe, već svaki dan moraš da slušaš ljude oko sebe i njihova očekivanja i stavove, jer oni imaju više iskustva i oni znaju bolje.
Naročito ako ti je prvo dete, pa si ionako sva pogubljena jer gledaš da ne izubiš sebe negde usput, a onda ti još druge majke sole pamet ili ti nabijaju komplekse. Sa druge strane, ponekad je baš dobro što nisi na tom pustom ostrvu, jer je neko pre tebe bio u istoj situaciji i naišao je na neke greške, a potom i svašta naučio, pa ti može preneti svoje znanje, da ne moraš i ti da prođeš kroz isto. Roditeljstvo je samo po sebi puno izazova, pitanja i nedoumica, pa su i dobronamerni saveti ponekad dobrodošli, onda kada su ti potrebni i kada ih sama tražiš.
Uvek sam razmišljala kako bi bilo dobro da postoji neki priručnik za novopečene roditelje u kom će na jednom mestu biti sažvakani najvažniji kameni spoticanja u prvim mesecima nakon rođenja deteta; oni o kojima se možda ne priča i koji nisu deo “roditeljstvo je cveće proleće” kampanje.
Ovo su neke od stvari koje sam ja naučila i nadam se da će nekim novopečenim majkama biti od koristi.
1. Prvi dani nakon porođaja su sve samo ne “cveće proleće”.
Ko ti kaže da je od prvog dana sve teklo glatko, taj te laže. Ili ne laže, jer nije imao prehtodno pomenuto očekivanje. Nespavanje, uspostavljanje laktacije, psihičke ili fizičke rane nakon porođaja, nedostatak vremena za sebe/za vas, strahovi, krivica… Uf, lista je podugačka.
No, ne brini. Nisi jedina. Tu je i neizbežni tzv. “baby blues” koji je takođe malo doprineo takvom stanju, ali on će proći za dve-tri nedelje. Nećeš odmah posle toga u potpunosti prodisati, ali biće znaka da ti je bolje. Da je VAMA bolje.
2. Detetov razvoj nije pravolinijski.
Drugim rečima, ako ste taman neku naviku izgradili, nemoj se iznenaditi ako se baš sutra vratite 5 koraka unazad. Detetov razvoj je izrazito skokovit, i teško je uhvatiti neki kontinuitet. Ovo će vam naročito biti uočljivo kod uspostavljanja dojenja, spavanja, hranjenja, izgradnje osnovnih higijenskih navika.
Ova činjenica baš može da bude stresna, ali je to neminovan tok stvari, pa ga kao takvog valja prihvatiti. Na primer, moje dete još uvek baš voli da se budi noću (a ima skoro 15 meseci). Na nošu se još sa 7 meseci odmah navikao, ali je ubrzo usledio opasan štrajk, gde čitava tri meseca nije hteo ni na sekund da sedne na nju. Sada je opet odlučio da se sa nošom druži.
U ovim i sličnim situacijama meni je pomogla komunikacija sa drugim majkama, kada sam shvatila da su i druge prolazile kroz slične situacije, i rečenice tipa “proći će i to” ili “i mi smo tako isto”. No, takva razmena iskustava bila je i mač sa dve oštrice, s obzirom da su već dovoljno tešku situaciju ponekad znale još više da mi otežaju bezobzirne rečenice tipa “Iju, što moje dete super spava. Ljubi ga majka!”. Koliko žele da ti pomognu, žene nekad baš mogu biti nepromišljene i umeju dobro da te bocnu svojim komentarom, a da toga često nisu ni svesne.
3. Što manje se poredi sa drugim majkama.
Ovo je zamka u koju svi ponekad upadnemo, ali ako se u njoj dugo zadržimo – poješće nas. Ako ne dojiš, uvek će oko tebe biti i neko ko doji. Ako ti dete slabo spava, ponekad ćeš imati osećaj da sva deca oko tebe prespavaju noć. Ako ti dete divlja u kolicima, verovatno će ti se činiti da se sva deca šetaju isključivo u kolicima, satima. Što se više budeš usmeravala na takve primere u sredini, to ćeš više očajavati što tvoje dete baš to ne radi, a ono će sigurno osetiti tvoje nezadovoljstvo i to će mu samo odmoći da poboljša rezultate u toj nekoj oblasti.
Meni je pomoglo kada sam počela da se usmeravam na ono što je dobro kod mog zvrka, zbog čega se baš ponosim njime. I gle čuda, usput su se i neke “problematične” stvari popravile. Da li je to bilo rezultat proteklog vremena ili mog prihvatanja takvih neminovnosti, ko će to znati?!
4. Što manje razmišljaj o tome kakvo dete bi VOLELA da imaš.
Reality is often a bitch, te će neretko u stvarnosti biti baš onako kako ti ne bi želela. Umesto toga, usredsredi se na to kakvo dete u stvari imaš. Upoznaj njegove snage i nauči kako da njima ideš protiv njegovih mana. I uči se prihvatanju i strpljenju. Svakog dana! Jer to je proces koji traje dok smo živi.
Moj zvrk je bio iznadprosečno šarmantna beba, stalno nasmejana. Svi su to primećivali i ja sam se baš ušuškala u svoj ponos povodom toga. A onda je prohodao, počeo da istražuje, krenuo u vrtić, u kolektiv gde treba da se izbori za svoje mesto. Šarmantan je on i sada, ali nije uvek nasmejan. (Da li je to uopšte i moguće?) Zna i da udari, sebe i druge. Zna jako glasno da vrisne. Zna da negoduje. A kako drugačije? Uči da komunicira, da pita, da se izbori sa naletom emocija i energije. Moje je da ga naučim šta sa svim tim, kako da kanališe sva ta osećanja, kako da pronađe nove načine da pokaže svoj šarm.
5. “Vreme za sebe” poprimiće potpuno novu dimenziju.
Zaboravi na izlaske, duga godženja sa mužem, maratonska gledanja serija. Neretko će ti se desiti i da ti je kosa prljava, nokti nenalakirani, noge neizdepilirane. Takvo vreme za sebe/za vas verovatno još dugo nećeš imati.
Sa druge strane, par minuta dnevno samo za tebe su ti neophodni, jer ćeš u suprotnom šiznuti. Zato je važno da pronađeš šta je to što ti treba samo za sebe, a što u skladu sa postojećim vremenskim cajtnutom možeš postići. Da li je to tuširanje na miru i uživanje u toploj kupki? (Ovo se vodi kao težak luksuz za novopečene majke. Ako ga imaš – ceni to bogatstvo!) Možda ćeš biti srećna kada odeš do supermarketa u nabavku? Sama, pa još kolima, gde možeš da slušaš neku drugu muziku, a da to nije Kolibri. I feniranje jednom nedeljno kod tvoje lokalne frizerke može biti odlična rehabilitacija. Em si u kontaktu sa drugim ljudima, em ne pričaš samo o bebećim stvarima, em radiš na svom samopouzdanju, jer ti je bar frizura sređena, ako već podočnjake ne stižeš da prekriješ.
Sve u svemu, dete te zaista nauči da uživaš u malim stvarima. Ako mu to dopustiš!
Autorka teksta je Aleksandra Birta Ilić – mama, psihološkinja i blogerka na creactiveallaround.blogspot.rs
Leave a Reply