Sve je više nasilja među decom i vas kao mamu to veoma brine. Pitate se kako i zašto deca postaju nasilna i šta vi kao mama možete preventivno da činite kako biste sprečili nasilno ponašanje kod vašeg deteta? Generalno posmatrano deca postaju nasilna zato što su okružena nasiljem, odnosno postoji opasnost da deca i sama postanu nasilna ukoliko su okružena nasiljem. Susreću se sa nasiljem u crtanim filmovima, video igricama, vrtićima, školama, klubovima, stadionima, medijima, društvenim mrežama, a neki se sa nasiljem susreću i u svojim porodicama. Deca imitiraju i usvajaju ono što vide, a još više ukoliko se nasilno ponašanje nagrađuje (npr. ako ponašanje agresivnog junaka u crtaću biva nagrađeno). Ne postoji “stakleno zvono” da vi kao mama izolujete i zaštitite svoje dete. Poznato je da je pojedinac nemoćan sam u borbi protiv nasilja i da se nasilju treba suprotstaviti organizovano i sistematski na nivou zajednice. Ono što vi kao mama možete sami da radite je da delujete preventivno određenim vaspitnim uticajima dok je dete još malo. Rizici uvek postoje, ali možete neke od faktora rizika da svedete na minimum. Evo kako:
Gradite sa detetom blizak odnos pun ljubavi, naročito u prvim godinama života
Svakom detetu je potreban blizak odnos, pun ljubavi sa majkom, a naročito u prvim godinama života. Tada beba formira afektivnu vezanost sa majkom ili drugom osobom koja se brine o njoj i to je nešto što će je pratiti dalje kroz ceo život. Plač je znak da je neka bebina potreba nezadovoljena. Ponekad su to glad, žeđ, mokra pelena… a ponekad samo treba vašu blizinu, vaš dodir da bi se osećalo sigurno i zaštićeno te razvilo osećaj poverenja. Zato ne slušajte savete tipa „ne navikavaj ga na ruke, razmazićeš ga, pusti ga da plače”. Jako je važno da dete dobije taj preko potreban osećaj sigurnosti, a dobiće ga ako pravovremeno i adekvatno reagujete na detetov plač i zadovoljavate njegove potrebe, ako ga milujete, mazite, nosite, ako mu svojim ponašanjem stavite do znanja da je voljeno, sigurno i zaštićeno, da ste tu za njega. To će doprineti da dete stvori pozitivnu sliku o sebi i drugima. Ukoliko u tom ranom detinjstvu koje se smatra najranjivijim i najkritičnijim periodom u životu deteta ne pokazujete toplinu i saosećanje za dete i njegove potrebe, neće biti zadovoljene potrebe deteta za emocionalnim vezivanjem, pripadanjem, sigurnošću, te postoji opasnost da dete postane nasilno. U osnovi nasilnog ponašanja su nesigurnost i nisko samopoštovanje. Nasilno dete je toliko nesigurno da smatra da će se osećati bolje time što će druge povrediti fizički ili emocionalno. To mu daje osećaj moći.
Jačajte detetovo samopouzdanje
Trudite se da budete realni i da prihvatite dete takvo kakvo jeste. Možda je vaše dete sićušno, osetljivo, mirno i povučeno za dečaka, a vi ste priželjkivali da on bude visok, ratoboran, otresit, živahan poput deteta vaših prijatelja. Umesto da ga poredite sa drugim detetom i etiketirate („Šta si se ukipio, ko devojčica si”) prihvatite ga i učite da bude svoje, naglašavajte ono u čemu je ono dobro. Npr. „Ti jesi najmanji, ali si najbrži u rešavanju zagonetki; nisi brz u trčanju, ali si odličan u crtanju; svako je u nečemu dobar. To što se po nekim osobinama razlikuješ od drugih, ne znači da ti kao dete manje vrediš. Svet je dovoljno veliki za sve koji veruju u svoje sposobnosti”. Na ovaj način ćete mu pomoći da izgradi pozitivnu sliku o sebi. Kada kritikujete dete, vodite računa da se kritika odnosi na ponašanje, nikako na dete kao biće. Jako je važno da naglasite razliku između deteta i njegovog postupka. Npr.”Ja tebe volim, ali ne volim kad udaraš sestru”, „Sa tobom je sve u redu, ti si bistro dete, u pitanju je tvoj trud, nisi dovoljno vežbao, ako želiš odličnu ocenu sledeći put moraš više da vežbaš”. Hvalite dete i poklanjajte mu pažnju kada se ponaša lepo i prihvatljivo (kada se lepo igra sa bratom, kada skloni tanjir posle jela, kada crta…) jer ako mu pažnju poklanjate samo kada se ponaša neprihvatljivo (kada udara brata, kada ne skloni tanjir iza sebe, kada se bučno igra, kada pravi nered…) ono će brzo naučiti da mu taj način ponašanja obezbeđuje pažnju roditelja. Detetu je bolja i „negativna” pažnja nego nikakva pažnja, zato je važno da ga primećujete i kada se prihvatljivo ponaša.
Ljubav + disciplina
Tolerisanje agresivnog ponašanja, učestalo fizičko kažnjavanje deteta, popustljivost roditelja i nepostojanje jasnih granica predstavljaju faktore rizika za buduće nasilno ponašanje deteta. Način na koji disciplinujete dete stvara obrazac za odnos sa drugom decom. Ako ne želite da vam dete postane nasilno, najbolje da budete brižni, ali i zahtevni. Brižni, u smislu da vam je važno kako se dete oseća i šta misli, da mu poklanjate ljubav i pažnju, a zahtevni u pogledu očekivanja i postojanja jasnih i čvrstih granica dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja primerenih uzrastu deteta. Kada dete odrasta u atmosferi gde je svako njegovo ponašanje dopušteno, ono postaje agresivno pri susretu i sa najmanjim zabranama.
Učite dete da prava sa sobom nose obaveze i odgovornosti
Učite dete da prava sa sobom nose obaveze i odgovornosti: ”Imaš pravo da se igraš, ali i obavezu da posle igre složiš igračke; imaš pravo da ti se ne dopada bakina sarma, ali i obavezu da poštuješ bakin trud; imaš pravo da dobiješ slabu ocenu, ali i obavezu da se trudiš da je popraviš; imaš pravo da pogrešiš, ali i obavezu da odgovaraš za posledice; imaš pravo da treniraš košarku, ali i obavezu da subotom poraniš i da se sam obučeš za trening, da radiš vežbe zagrevanja, da poštuješ trenera… u suprotnom, ako ti ne izvršavaš svoje obaveze, ja mogu i da ti ne plaćam školu košarke”. Kada je detetu sve dozvoljeno i podređeno, kada mu dajete prava bez obaveza, šaljete mu poruku da je samo ono važno, a da su drugi ljudi i njihove potrebe nebitni ili manje važni.
Učite dete empatiji
Empatija predstavlja osetljivost za tuđa osećanja. Empatija podrazumeva razumevanje kako se druga osoba oseća, uživljavanje u emocionalno stanje druge osobe i odgovarajući način reagovanja na data osećanja (postupak koji će učiniti da se druga osoba oseća bolje). Smatra se da je empatija ključna za zdrav emocionalni i moralni razvoj dece i zato je važno da učite dete empatiji. Na prvom mestu, to radite ličnim primerom. Ako vi ne pokazujete razumevanje i osetljivost za tuđa osećanja ili ih ignorišete, isto to će činiti i dete. Od načina na koji se vi ophodite prema detetovim osećanjima, kao i osećanjima drugih osoba, u velikoj meri zavisi da li ćete kod deteta razviti sposobnost empatije. U situaciji kada se vaše dete neadekvatno ponaša prema drugom detetu, obavezno razgovarajte o tome što se dogodilo, objasnite mu kako se to dete oseća zbog njegovog postupka, pitajte kako bi se ono osećalo u toj situaciji i šta može uraditi da se drugo dete oseća bolje. Npr. „Gurnuo si Rastka. Šta misliš, kako se Rastko sada oseća? Kako bi tebi bilo da je on tebe gurnuo? Da li možeš da uradiš nešto da se Rastko oseća bolje?“ Na ovaj način komentarišite i postupke druge dece u parku, igraonici itd. Dok čitate priče i gledate crtane filmove, komentarišite ponašanje glavnih junaka („Šta misliš da je on trebalo da uradi, kako bi se ti osećao da si na njegovom mestu?“).
Učite dete samokontroli
Jedna od karakteristika agresivne dece je impulsivnost, odnosno nerazvijena sposobnost samokontrole. Važno je da dete svojim primerom učimo da se i prijatna i neprijatna osećanja mogu izraziti na prihvatljiv način: „Smeš da osećaš bes, samo je važno da naučiš da ga kontrolišeš. Svi smo ponekad besni, u redu je budeš besan, ali nije u redu da udariš brata“. Učite ga da bes može da kontroliše na sledeće načine: može da ga pretvori u reči („Umesto da ga udariš, možeš reći da ti kupi novu svesku jer je ovu pocepao; nova sveska je rešenje problema, a udarac vodi produbljivanju sukoba“); može da izbaci bes iz sebe tako što će vam nacrtati to što ga čini besnim, istrčati se po parku, istući jastuk…; može da napravi pauzu, jer kad ga bes preplavi ne može racionalno da razmišlja, pa je bolje izbrojati do deset, izaći iz prostorije, reći: „Želim da o tome sutra nasamo razgovaramo.” Bavljenje sportom takođe pomaže da se detetova agresivnost ili ogromna energija kanališu u društveno prihvatljivo ponašanje. Ne zaboravite da dete posmatra kako se vi ponašate kada ste besni. Ako kažete: “Moram da uzmem nešto žestoko da se smirim“ postoji opasnost da i dete u sličnoj situaciji, čim poraste, posegne za alkoholom. Umesto toga, otvoreno kažite: “Imala sa težak dan na poslu, oprosti što što sam vikala na tebe, ti nisi ništa kriva, moram malo da prošetam, a posle ću da ti pročitam tu priču“.
Obezbedite detetu priliku da čini dobra dela i da se oseća korisnim članom zajednice
Ako želite da dete bude koristan član zajednice, onda takva očekivanja morate postavljati pred njega. Na primer: „Ti si dobar u matematici i možda bi mogao da pomogneš sestri oko zadatka… Ti prelepo pevaš, bez tebe proslava ne bi bila ovako vesela… Deda je sve stariji i teško mu je da se penje uz stepenice, ali ti možeš da ga “spasiš”, mogao bi da prespavaš gore u sobi za goste, a dedi da ustupiš svoju sobu na dva dana… Možda bi mogao da ove igračke koje si prerastao pokloniš maloj Jani koja živi sama sa bakom… A možda baš ti možeš da pomogneš Ogiju, jer kada bi ga pozvao na rođendan, možda bi i ostali počeli da ga zovu i prihvataju. Budi im ti primer i nauči ih kako se prihvata novi drug“. Ovi postupci pozitivno utiču na detetovo samopouzdanje. Dete se oseća važnim, jer shvata da njegovi postupci mogu promeniti živote drugih ljudi.
Ograničite vreme koje dete provodi pred malim ekranima
Prevencija nasilnog ponašanja podrazumeva što više aktivnosti na svežem vazduhu u prirodi, što više razgovora i igre sa decom. Detetu prija kada je aktivno jer je u njegovoj prirodi da se kreće. Često i dugotrajno sedenje i gledanje nasilnih sadržaja u filmovima, crtaćima, igricama dovodi do toga da dete pasivno upija destruktivne sadržaje koji se skladište u njegovoj podsvesti, podstiču nasilno ponašanje i smanjuju osetljivost za posledice nasilja. Detetu ne treba potpuno zabraniti, već samo ograničiti vreme koje provodi pred malim ekranima. Birajte edukativne sadržaje, a izbegavajte one koji su direktno agresivni ili su neprimereni uzrastu deteta. Kao što birate šta će dete da jede i pije, isto tako birajte i ono što će dete da gleda.
Na nasilno ponašanje deteta reagujte uvek, i to bez odlaganja
Pošaljite detetu jasnu poruku da je nasilno ponašanje neprihvatljivo. Na taj način ćete sprečiti da nasilno ponašanje pređe u naviku. Važno je da pravite razliku između nasilnog i agresivnog ponašanja, jer nije svako agresivno ponašanje nasilje. Na primer, dete može da se ponaša agresivno u samoodbrani ili u sportu prilikom oduzimanja lopte protivničkom igraču, pri čemu ne postoji namera da se nanese povreda protivničkom igraču već da se oduzme lopta, agresivno ponašanje može biti njegova nekontrolisana reakcija na neko neprijatno iskustvo… Dok kod nasilnog ponašanja uvek postoji svesna namera da se drugoj osobi nanese bol (fizička, psihička) ili povreda.
Informišite dete i izgrađujte negativan stav prema nasilju
Dete u školi može videti da neka nasilna deca prolaze bez posledica zbog nasilnog ponašanja (bar u početku) ili čak postaju i popularna. Kad se neko ponašanje isplati, kad se smatra popularnim, to detetu postaje primamljivo. Zato je važno da detetu još u predškolskom uzrastu izgradite negativan stav prema nasilju kao velikom problemu koji se sporo i teško rešava. Učite ga da za nasilnika ne treba da navija, pa čak iako to neki njegovi drugari rade, da se o nasilju ne sme ćutati, da na nasilje ne treba da odgovara nasiljem, ali da ponašanje uvek treba posmatrati u zavisnosti od situacije u kojoj se odvija i da udarac u samoodbrani nije nasilje. Ako udariš druga iz čista mira, to jeste nasilje, ali ako ga udariš da bi mu izbio štap kojim pokušava da te udari iz ruke, to nije nasilje.
Učite dete socijalnim veštinama
Ličnim primerom, razgovorom, kroz edukativne radionice, edukativne priče, emisije, druženje sa vršnjacima ga učite kako može da rešava konflikte na nenasilan način, kako da reaguje na provokaciju, kritiku, kako da se zauzme za sebe…
Učite dete:“Budi svoj/svoja, a ne nečija kopija“
Kad je dete povodljivo, može se desiti da počne da sledi one koji se ponašaju nasilno. Ono neće inicirati nasilje, ali prateći, podržavajući i slušajući nasilnog vođu i samo će učestvovati u nasilju, nemajući hrabrosti da se odupre i kaže „ne“ vođi. Morate mu ličnim primerom pokazati kako se kaže NE negativnim pritiscima drugih. Npr. po dogovoru ste doveli dete na trening i čekate trenera, kao i ostali roditelji. Jedan tata je rekao roditeljima da se pomere i stanu uz ogradu i grupa roditelja je krenula za njim. Vi primećujete da ograda može svakog časa da se sruši i tek što kažete: “Ali…“ on počne da vam naređuje: “Šta ali, gospođo, šta vam nije jasno, šta se čeka, vi ste novi pa ne znate, ali ovde treba da se stane!“ Vi odgovarate: “To što sam nova, ne znači da ne smem ništa da kažem…“
Vozite dete u školu. Komšinica sedi u automobilu pored vas i ismeva vas jer vezujete pojas za tako kratku vožnju po naselju, kaže da ona svojima to uopšte ne vezuje. Vi odgovarate: “A, ne, bezbednost je na prvom mestu… Svako treba da misli svojom glavom i svako odgovara za svoje postupke. Tako ja radim i tako učim svoje dete.“
Vaš osmogodišnji sin želi da ide kod drugara na druženje. Poznato vam je da to druženje protiče u igranju video igrica do 11 sati uveče. Proverili ste o kojoj igrici se radi i saznali da nije za mlađe od 18 godina. Dete se ljuti: ”Ali, svaka mama će pustiti dete, svi idu u 11sati na spavanje, samo ja moram u devet u krevet…”.
U ovim situacijama je dobro ponuditi detetu alternativu i postaviti jasne granice: “Ne možeš da ideš na to druženje, ali možeš da organizuješ druženje ovde, u svojoj kući. Sigurna sam da postoji još neko dete koje voli stoni fudbal. Može da se odigra video igrica, ali ne može ona za starije od 18 godina.”
Ako u ovim situacijama pokažete odlučnost i ostanete dosledni svojim načelima, veća je verovatnoća da će se i dete, videvši uzor u vama, tako ponašati kada se suoči sa pritiscima vršnjaka. Kada ga na ranom uzrastu naučite da vi niste “svaka mama” već njegova mama, onda se u pubertetu neće mnogo iznenaditi kada mu ne dozvolite odlazak u noćni klub zato što je maloletan. Do tada će već naučiti da “biti svoj” ima svoju cenu i da će se suočavati sa neprihvatanjem i neodobravanjem od strane vršnjaka, ali da je bolje imati dvoje pravih prijatelja nego deset lažnih.
Učite dete pravim vrednostima na vreme. Iskoristite ovaj period ranog detinjstva da izgradite sa detetom blizak odnos zasnovan na ljubavi i poverenju, a autoritet gradite na poštovanju; neka vaše dete bude ponosno što ste mu vi mama, neka u vama vidi uzor. Kako dete bude raslo, tako će upoznavati neke nove autoritete i druge sisteme vrednosti, ali vi ćete ostati primer za čitav život.
Autorka teksta je Branka Vasilev, psihološkinja i volonterka Centra za mame
mojpsiholog.weebly.com
Leave a Reply