Informer je jedan od poslednjih dana 2015. godine „ukrasio“ novinske štandove jednom od klasičnih biće-skoro-propast-sveta naslovnih strana, u kojem se dramatično upućuje na to kako Srba u Srbiji ima sve manje. Na isti način, mada daleko manje dramatično, istu vest-prognozu preneli su i Blic, kao i neke druge dnevne novine. Koliko država Srbija vodi brigu o svojim građanima, poznato je. Socijalna politika jedna je od glavnih tačaka na kojima se prave besmislene uštede za budžet, para koje se kasnije nenamenski troše (na primer, na pomoć javnim preduzećima koja posluju sa neverovatnim gubicima).
Koliko je vlast daleko od poimanja realnosti, možda lepo ilustruje izjava ministarske Zorane Mihajlović, koja je u svojstvu predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost izjavila da će se zabraniti neprihvatljiva praksa poslodavaca da u postupku zapošljavanja pitaju žene o njihovom bračnom i porodičnom statusu. Takva zabrana, međutim, već postoji, kako implicitno u antidiskriminacionom zakonodavstvu, tako i eksplicitno u Zakonu o radu (član 26. stav 2.). Problem je što niko ne vrši nadzor nad sprovođenjem zakona, kao i to što oštećeni roditelji veoma često ne mogu da efikasno zaštite svoja prava, koja neretko urušava sama država svojim postupanjem.
Kockice koje čine mozaik populacione politike aktuelnih vlasti mogu se sklopiti u veoma ružnu sliku, sliku koja može s pravom da se posmatra kao potpuna suprotnost parolama koje se čuju od nadležnih ministara i drugih političara.
Tako je ministar Lončar, obrazlažući izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju naveo, ni manje ni više, da je izmena koja se uvodi, a koja predviđa da će 35% naknade trudnicama koje su privremeno sprečene za rad usled trudnoće prebacivati na račun poslodavca, a ne direktno na račun zaposlene – u korist zaposlene trudnice.
Postavlja se pitanje – kako je to moguće? Izmena koja je uvedena direktan je atak na trudnice i prebacivanje odgovornosti za kašnjenje isplata naknade zarade, sa države na poslodavca. Poslodavac će biti u situaciji ili da kreditira državu tako što će trudnicama isplaćivati naknadu na vreme, a onda čekati na refundaciju po nekoliko meseci, ili da sam krši zakon i ne isplaćuje naknadu sve dok ne dobije taj novac od države. Nije teško zamisliti da zaposlene trudnice u ovakvoj situaciji neće moći da računaju na poboljšanje svog položaja, naprotiv. Ministar Lončar, međutim, niti jednom rečju ne objašnjava zašto kasne naknade trudnicama, kao ni kako se može unaprediti sistem da se tako nešto spreči, umesto što se neažurnost države prebacuje na teret poslodavaca (i trudnica). Poseban nonsens u obrazloženju ministra Lončara predstavlja činjenica da se predviđenim izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom predviđa upravo obrnuta situacija – isplata naknade zarade direktno roditelju koji koristi prava na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta, pre svega da bi se isplata učinila efikasnijom i da ne bi zavisila od poslodavca (član 14. Nacrta zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom). Ovu izmenu su inače inicirale organizacije civilnog društva; iako su obećanja da će zakon biti izmenjen data još pre godinu i po dana, to se još uvek nije dogodilo.
Kada se već analizira položaj trudnica, valja se još jednom osvrnuti na „trudničku mafiju“ koju je vlast „proklamovala“ pre otprilike godinu dana, predstavivši narodu trudnice kao prevarantkinje koje namerno uvećavaju sebi zaradu (interesantna konstrukcija) pre početka korišćenja trudničkog bolovanja ili porodiljskog odsustva, kako bi sebi uvećale iznos naknade koji primaju dok su sprečene za rad usled trudnoće, odnosno porođaja. Tim povodom, Republički fond zdravstvenog osiguranja (dalje: RFZO) dotakao je verovatno moralno dno, uvođenjem prakse konstatovanja fingiranih zarada trudnica (!?) O čemu se radi? Naime, kad god neki službenik RFZO rešava o isplati naknade zarade usled privremene sprečenosti za rad izazvane trudnoćom, može potpuno samovoljno i bez ijednog valjanog kriterijuma da zaključi da je visina zarade koju je zaposlena ostvarivala pre početka bolovanja „sumnjiva“, i da joj po tom osnovu umesto iznosa koji je propisan zakonom odredi – minimalac. Nijedan propis ne sadrži ovakvo ovlašćenje pa je samim tim postupanje službenika RFZO – nezakonito. Međutim, rešenja koja donosi službenik RFZO u prvom stepenu, biće potvrđena od strane direktora RFZO u drugom stepenu (ovako bar kažu zaposleni u RFZO, koji su apsolutno svesni nezakonitosti svojeg ponašanja), Jer, to je „politika kuće“. Šta preostaje trudnici? Upravni spor. Dok se isti završi (van svake sumnje, u korist zaposlene) trudnica međutim više neće biti trudnica, već majka. Tako će presuda Upravnog suda biti besmislena, jer RFZO neće moći da donese novo rešenje, budući da zaposlena više nije na bolovanju već na porodiljskom odsustvu, odsustvu radi nege deteta, ili se možda čak i vratila na posao (u zavisnosti od efikasnosti odlučivanja Upravnog suda). Zbog toga će žena koja želi da „istera pravdu“ morati to da učini u parnici, tužeći državu za naknadu štete. Još pet – šest godina sudskog postupka, do konačne pravde. Taman da se nađe da popuni kućni budžet, kada dete krene u školu.
Na ovo valja dodati i problem o kojem je već pisano – faktičko onemogućavanje očeva da koriste porodiljsko odsustvo kada majka deteta nije zaposlena, takođe protivno zakonu. I očevi se u ovoj situaciji nalaze u istom začaranom krugu neefikasnih pravnih sredstava.
Još jedna praksa protivna zakonu je ovih dana (najverovatnije) okončana – ovog puta, reakcijom na najvišem nivou. Prema rečima ministra Vujovića, Vlada Srbije je na sednici od 16.12.2015. godine donela zaključak kojim se „ukida naplata solidarnog poreza trudnicama“. Upravo zbog višemesečnog kašnjenja, trudnice su dobijale naknadu zarade odjednom za više meseci unazad, što je automatski aktiviralo čuveni mehanizam solidarnog poreza. Nije pomoglo to što su na ovaj problem pojedinci i civilno društvo ukazali pre više od godinu dana. Poreske uprave su slepo (i nezakonito) tumačile zakonske odredbe i naplaćivali solidarni porez i onima koji se nikada ne bi kvalifikovali za tako nešto, da država nije kasnila sa isplatama naknada zarade. Država je, dakle, više od godinu i po dana naplaćivala trudnicama za greške koje pravi njena administracija. Tek kada je Upravni sud masovno počeo da ukida rešenja poreskih uprava kao nezakonita, neko se setio da bi bilo jako dobro da se tumačenje sporne norme privede razumu.
Kako je, međutim, to učinjeno?
Postoje dve problema u datom „rešenju“. Najpre, Vlada Srbije ne može zaključkom ništa da ukine, kada je porez propisan zakonom. Vlada menja zakon zaključkom? Eto nama pravog državnog udara. Biće ipak da je nešto drugo posredi, da su reči ministra Vujovića pogrešno prenete (ili on sam nije pazio šta govori) i da se ne radi o izmenama zakona kojima bi se nešto ukinulo, već o zaključku kojim se (ispravno) tumači postojeća zakonska norma.
Ovo nas dovodi do drugog, (možda samo) tehničkog problema. Zaključka Vlade od 16.12.2015. godine – nigde nema. Na sajtu Vlade stoji sa tim datumom samo informacija – saopštenje da je Vlada donela preporuku da se predstavnici države sastanu sa „predstavnicima porodilja“ (ko god to bio) kako bi se „pronašlo rešenje naplate solidarnog poreza porodiljama nastalog zbog kašnjenja pojedinih poslodavaca u isplati zarada“. Na stranu to što je saopštenje pravnički nepismeno (ne isplaćuju se zarade, nego naknade zarada) i neistinito (ne kasne poslodavci, nego je njihovo kašnjenje uzrokovano kašnjenjem RFZO, dakle država snosi odgovornost) – ova vest ne govori o zaključku i konačnom rešenju. Na spisku dokumenata koji su usvojeni na 181. sednici Vlade održanoj 16.12.2015. godine, takođe nema pomenutog zaključka. Da li je njegova sadržina tajna, ili se radi o tehničkoj pogrešci, ili zaključak uopšte nije donet tog dana? Odgovor na ovo pitanje ne može se trenutno saznati. Ostaje da se nadamo najboljem i da će nezakonita praksa poreskih uprava ipak prestati, na ovaj ili onaj način.
Vratimo se, međutim, trudničkoj i porodiljskoj mafiji. Nacrt novog Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom prošao je fazu javne rasprave i sva je prilika da će uskoro dobiti svojih pet minuta u Narodnoj skupštini. Osim pomenutog rešenja iz člana 14. Nacrta (način isplate naknada zarada) koje je teškom mukom „iščupano“ zalaganjem civilnog sektora, malo čemu će se trudnice, porodilje i roditelji obradovati kada stupi na snagu.
I dalje se krši Konvencija 183 o zaštiti materinstva Međunarodne organizacije rada, i to dvostruko. Najpre, Konvencija garantuje pravo na naknadu za vreme porodiljskog odsustva svim radno angažovanim ženama. Potom, postoji jasna odredba da ta naknada ne može iznositi manje od dve trećine zarade koju žena ostvaruje pre odlaska na porodiljsko odsustvo. Rešenje koje predviđa Nacrt je van svake kritike, a reklo bi se i van zdravog razuma. Naime, Nacrtom je predviđeno da nije potreban prethodni staž osiguranja kako bi se steklo pravo na naknadu za vreme porodiljskog odsustva. I to je dobro. Moguće je čak steći i pravo na naknadu nakon rođenja deteta, ukoliko se roditelj koji koristi pravo naknadno zaposli. Reklo bi se da je to dosta savremeno rešenje.
Međutim, kako se utvrđuje visina naknade? Tako što se kao osnovica uzima mesečni prosek zarade koji je roditelj ostvario u prethodnih 18 meseci. Ovo znači da će neko ko je radio šest meseci i primao prosečnu zaradu na nivou Republike (otprilike 40.000 dinara) za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta primati 6 x 40.000 : 18 = 13.333 dinara, što je tri puta manje nego što bi primao prema sada važećem zakonskom rešenju i dva puta manje nego što je predviđenom pomenutom Konvencijom 183 kao minimum garantovanih primanja. U ovom sasvim realnom primeru, naknada je gotovo dvostruko niža od utvrđene minimalne zarade. Dakle, da bi neko primao isto onoliko koliko zarađuje, moraće da radi bez prestanka 18 meseci. I to ne 18 meseci pre nego što otpočne korišćenje prava na porodiljsko odsustvo, što bi bilo krajnje normalno rešenje, nego 18 meseci pre nego što nastupi „odsustvo zbog komplikacija radi održavanja trudnoće“ (takozvano „porodiljsko bolovanje“).
Porodiljska mafija će ovim rešenjem biti bačena na kolena! Svaka čast državi!
Naravno da se tako nešto neće dogoditi, niti je to pravi cilj uvođenja ovakvog neverovatno nakaradnog rešenja. Cilj je da se smanje davanja koja RFZO plaća porodiljama, odnosno onom roditelju koji koristi pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta. Zbog nesposobnosti države da spreči i kazni zloupotrebe, sada će svi roditelji ispaštati kroz potencijalno drastično umanjenje naknade koju će dobijati.
Druga formulacija koja je takođe tragično loša, tiče se toga ko ima pravo da ostvari pravo na naknadu za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta. Citirani član 11. govori o svim licima koja su u radnom odnosu, odnosno koja se zaposle u periodu u kojem mogu koristi ta prava. Dakle, samo zaposleni mogu koristi prava. Ali član 12. govori o licima koja su uplaćivala doprinose na obavezno socijalno osiguranje – ne kaže se tačno koju vrstu (od tri postojeće) ali će se ova norma verovatno tumačiti da su u pitanju sva tri dopirnosa, čime se kao korisnici kvalifikuju pored zaposlenih (lica u radnom odnosu) i lica koja su imala ugovor o privremenim i povremenim poslovima u posmatranom periodu od 18 meseci, a zasnovala su radni odnos pre početka koriščenja prava ili u toku korišćenja prava. Ovo rešenje pokazuje da porodiljska mafija vrlo lako može da uzvrati udarac i da fingira radni odnos na jedan mesec osobi koja je bila angažovana pod nekim drugim ugovorom; takođe, na ovaj način Srbija nastavlja da uporno krši Konvenciju 183 kojom je predviđeno da će svaka radno angažovana žena, bez obzira na vrstu ugovora koji predstavlja pravni osnov angažovanja, uživati ista prava na naknadu zarade.
Dečji dodatak se Nacrtom ograničava na prva četiri deteta, dok se za svako sledeće – ne dobija ništa. Dečji dodatak će takođe pripadati roditeljima samo ukoliko deca „žive, školuju se i redovno pohađaju nastavu na teritoriji Republike Srbije“ (član 25. Nacrta, kurziv autora). Na ovaj način se suluda ideja ministra Vulina u potpunosti pretočila u normu o kojoj je već pisano, što pokazuje ne samo da ne postoji nikakvo poimanje svrhe dečjeg dodatka, već i da se zakonska rešenja namerno kroje tako da budu uperena protiv određenih manjinskih grupa, kao i da je njihova jedina svrha da se broj korisnika ovih prava tehnički smanji, zbog neispunjavanja postavljenih uslova.
Kada se u ovu sliku uklope i preostale kockice – na primer, da su roditelji u pojedinim gradovima plaćali veće iznose za predškolske ustanove nego što je to zakonom bilo utvrđeno, ali da im prema tumačenju Sekretarijata za obrazovanje i dečju zaštitu Beograda činjenica da je Ustavni sud utvrdio nezakonitost ne daje pravo da traže naknadu štete jer „dosledna primena zakona nije bila moguća zbog nepostojanja podzakonskog akta“, žalostan je primer kako se bahato vlast odnosi prema svojim građanima, u ovom slučaju roditeljima koji nemaju puno izbora – ili da oproste dug, ili da se naoružaju strpljenjem za dugu i neizvesnu sudsku avanturu.
A šta tek reći kada je reč o (takođe teškom mukom izvojevanom) povraćaju PDV-a za kupljenu bebi hranu i opremu, koja takođe (ako je uopšte verovati zlim roditeljima!) ne ide baš najbolje?
Čini se da je osnovni postulat prema kojem državna uprava radi kada je reč o socijalnoj zaštiti roditeljstva i porodice – prevaliti sve obaveze na druge, čak i kada su te obaveze zapravo obaveze države, odnosno kada su nastale zbog nezakonitog ponašanja njenih službenika.
Ovako složena slagalica nije najsvetliji primer brige za trudnice, porodilje i roditelje. Ukoliko se pojam „populaciona politika“ shvati kao pažljiv, planiran i uporan stav države o preokretu negativnih demografskih tokova, onda bi se opisano ponašanje vlasti moglo označiti samo kao – „depopulaciona politika“ – i iz aspekta destimulacije rađanja, ali i iz aspekta odlaska budućih roditelja u neku drugu državu, koja će novi ljudski život ceniti daleko više od ove.
Autor teksta je prof. dr Mario Reljanović, saradnik Centra za mame
Leave a Reply