Sa tinejdžerom nije lako izaći na kraj. Sve mame čija su deca u tinejdžerskim godinama to znaju. Sve nam se češće dešava da se iznenada nađemo usred konflikta sa njima i nekada ni same nismo svesne kako je do toga došlo.
Osim što je potrebno da postavimo sebi pitanje šta je to što nas je najviše isprovociralo u raspravi sa našim tinejdžerom (reči, ton, izraz lica), potrebna nam je i komunikaciona alatka kojom ćemo brzo smiriti konflikt. Zato svim mamama koje vode beskrajne rasprave sa svojim tinejdžerom želim da predstavim tehniku „izduvani balon“, koju sam obogatila dodatnim alatkama za trajno poboljšanje odnosa.
Zamislimo situaciju u kojoj dete viče na nas ili se „breca“. Osim što je takvo ponašanje spolja neprijatno i neodgovarajuće, ono nas veoma uznemirava. „Kuvamo“ u sebi i najrađe bismo uzvratili istom merom. Na kraju krajeva, mi smo ih rodile, a oni besne na nas! Zaboravimo li, makar i na trenutak, da smo mi odrasli i roditelji, može nam se desiti da skliznemo u burnu raspravu.
Ova tehnika počinje upravo na tački usijanja, do koje u raspravi sa našim tinejdžerom stignemo dok trepneš.
Tu kažemo: „ Pa dobro. Vidim da si besan/besna.“
Dete će reći nešto u stilu:“ Ti me ne razumeš… Šta ti znaš… Ostavi me na miru…“
Obuzdajte, ovde, poriv da reagujete vikom. Probajte što prirodnijim tonom da nastavite: „ Ok. Razumem da si ljut/ljuta. Ne sviđa ti se što ti ovo govorim.“
Dete će tu, ako budete zaista prirodno i iskreno nastupili, već početi da bistri um.
Nastavite ovako, sve dok se situacija ne smiri.
A onda, u mirnoj i bezbednoj atmosferi, saopštite svom tinejdžeru kako se osećate:“ Kada tako vičeš, meni je mnogo neprijatno. Želudac me zaboli. Ti si moje dete i ja te volim. Daj lepo da vidimo u čemo je problem.“
Ovo je samo primer dijaloga i rečenica. Vi ćete najbolje osmisliti svoj način razgovora.
Ono što je važno da upamtite je sledeće:
- ZAUSTAVITE prvobitni poriv da se čudite ili besnite, kada vam se tinejdžer drsko obrati.
- POKAŽITE mu da razumete da je ljut, nervozan, razočaran. Da može BEZBEDNO da ispolji osećanja REČIMA.
- Sačekajte da se stvari stišaju, a onda kažite „ja porukama“ kako se VI OSEĆATE kada se tako ponaša. (Deca treba to da znaju.)
- U atmosferi oslobođenoj emocionalne napetosti RAZREŠITE problem zbog koga je cela buka nastala.
- I poslednje, ali ne i najmanje važno – PITAJTE SVOG TINEJDŽERA KAKO SE OSEĆA ZBOG CELE TE RASPRAVE.
Ovo su godine kada deca žele da budu odrasla i samostalna, kada u velikoj meri to i postaju, ali nesvesno i dalje žele da budu naše male bebe koje mazimo i pazimo. Taj unutrašnji konflikt dovodi ih, između ostalog, do neprimerenih reakcija – nekad viču, a nekada su apsolutno nezainteresovani.
Mi više nismo centar njihovog sveta, ali smo im veliki oslonac i podrška.
Zato ne vredi da kvarimo odnos sa decom, kako bismo dokazali da smo u pravu (što najčešće i jesmo, da budem pomalo i subjektivna).
Biće vam potrebno vreme da uvežbate sebe i steknete poverenje u ovaj proces, a steći ćete ga tek kada budete videli dobrobiti koje iz njega proizilaze. Vremenom će se ovi sukobi prorediti.
I setite se, drage moje, da vi niste robot koji može automatski da primeni ceo ovaj postupak, a da mu oči ne zasuze ili se želudac ne zgrči od ljutnje.
Vi ste mama – lepa i dobra osoba koja voli svoje dete.
Vaše dete prolazi kroz promene kroz koje treba da ga i ovaj put, na pravi način, propratite.
Autorka teksta je Tamara Vujnović, life coach i zadovoljna mama troje dece
Leave a Reply