Osamostaljivanje deteta nijednoj mami nije lako. Gledajući dvadesetogodišnje dete vaše drugarice, znali ste da kažete: „Eh, kad će moje da napuni dvadeset!“ Govorili ste kako je teško biti mama, kako nemate vremena za sebe, kako vas je roditeljstvo udaljilo od partnera, stalno ste nešto iščekivali: „Samo da prohoda, samo da nauči na nošu, samo da prođe ova faza…“ Toliko ste želeli malo tišine i vremena za sebe, a sada kada sve to imate, kada je dete odraslo i otišlo iz kuće, osećate tugu. Nema više glasne muzike, nema svađe oko kupatila, nema ko da vam maše sa terase dok izlazite iz automobila. Ponosni ste što ispred sebe vidite odraslu i odgovornu osobu i smatrate da je sasvim prirodno i normalno da se dete odvoji od roditelja i fizički i psihološki, a opet vam je to odvajanje pomalo bolno i treba vam vremena da se prilagodite na novonastale promene.
Osamostaljivanje i odlazak deteta iz kuće
Ovo je jedna od faza kroz koju porodica prolazi tokom svog životnog ciklusa, a svaka faza sa sobom nosi promene i zahteve kojima bi članovi porodice, a među njima i mama, trebalo da prilagođavaju.
Osamostaljivanje deteta i odlazak iz kuće je najbolniji za one mame koje sebe doživljavaju isključivo kao mame, iako identitet roditelja nije jedini koji im je na raspolaganju. One su usmerene prvenstveno na decu; svu pažnju i energiju ulažu u decu, zanemarujući svoja interesovanja, hobije, zapostavljajući svoj lični razvoj, prijatelje i partnerski odnos. Često sebe definišu kroz svoju decu, smatrajući da su uspele u životu ako su im deca uspešna.Te mame nakon odlaska dece odjednom počinju da se suočavaju sa svim onim problemima koje su godinama „gurale pod tepih”. Sada kada imaju više slobodnog vremena aktiviraju se nerazrešena pitanja i problemi iz prethodnih ciklusa. Posle godina i godina neposredne involviranosti u život svog deteta treba ponovo da se okrenu sebi i svom partneru, a suočavaju se sa činjenicom da su se udaljili, da nemaju zajedničkih tema, da su zapostavile prijatelje, das u navikle da budu potrebne deci, a sada se ta deca žale kako im mama dosađuje zivkajući ih na telefon.
Iako osamostaljivanje deteta nije isto što i napuštanje, one to tako doživljavaju. Može se javiti osećaj besmisla, beskorisnosti, odsustva životne radosti. Njima je potrebno mnogo vremena i rada na sebi da se prilagode na novonastalu situaciju, da ponovo definišu svoj partnerski odnos, da svoj život ispune kvalitetnim sadržajima, a samim tim će imati manju potrebu da se mešaju u život sada već odrasle dece.
Imajte poverenja u svoje dete
Neke mame smatraju da je dobra mama ona koja preterano brine za dete i znaju da kažu: „Kakva bih ja bila mama kad ne bih brinula”. Međutim, dobra mama nije ona koja preterano brine za dete, već ona koja ga je naučila da samo brine o sebi. Mama koja preterano štiti i preterano brine šalje detetu poruku da ga smatra bespomoćnim, da ono ne može bez njene pomoći, da nema poverenja u njega. Često nije ni svesna da preteranom brigom produbljuje nesigurnost kod deteta i odlaže proces odvajanja. Ponekad to može da radi zbog sopstvene posesivnosti, a da toga nije ni svesna. Mama koja pomaže proces odrastanja i osamostaljivanja deteta ne preteruje sa zaštitničkom ulogom, ima poverenja u dete, dozvoljava mu da greši i uči, pušta ga da pravi izbore i preuzima odgovornosti u skladu sa uzrastom, ne vezuje ga i ne kontroliše preterano, već pušta dete da gradi svoj put. Na taj način doprinosi jačanju detetovog samopouzdanja i pomaže mu da se osamostali i odvoji, i fizički i psihološki.
Odagnajte krivicu
Neke mame mogu imati izražen osećaj krivice smatrajući da detetu nisu pružile dovoljno ljubavi i pažnje tokom detinjstva jer su bile posvećene karijeri i sticanju materijalnih dobara. One mogu pokušavati da produže svoju roditeljsku ulogu odlažući odrastanje i odlazak deteta iz kuće. Umesto da se posvete sebi i svom partnerskom odnosu, one počnu preterano da se upliću u život svog odraslog deteta, te ga neprestano zivkaju i kontrolišu, mešaju mu se u donošenje odluka tipa od toga šta će da jede do toga sa kim će da bude u vezi. Ponekad i samo dete može da odlaže napuštanje roditeljskog doma, jer je zabrinuto za brak roditelja i strahuje da bi se roditelji mogli razvesti nakon njegovog odlaska. Dete na taj način postaje zaštitnik roditeljskog braka.
Kako da se mama pripremi za osamostaljivanje deteta?
Kaže se da je prevencija najbolja terapija. Mame se za odrastanje i osamostaljivanje deteta pripremaju još u ranim razvojnim fazama deteta, kada se suočavaju sa manjim odvajanjima prilikom polaska deteta u vrtić, školu, odlaska deteta na rekreativnu nastavu, letovanje. To je prilika da mama preispita sebe, svoja osećanja i prihvati odrastanje deteta, a strahove suzi na realan nivo.
Pored toga, mama će se najbolje pobrinuti za svoju dobrobit i dobrobit svog deteta ako neguje partnerski odnos. Kvalitetan partnerski odnos doprinosi maminom zadovoljstvu i pozitivno utiče na njeno fizičko i mentalno zdravlje, kao i na kvalitet roditeljstva, jer odnos između roditelja se reflektuje i na dete. Zdravo okruženje za dete je funkcionalna porodica gde je odnos između roditelja stabilan, ispunjen bliskošću i kvalitetnom komunikacijom. Kada je porodica stabilna i funkcionalna, kada mama neguje svoju individualnost, partnerski odnos, društvene kontakte, interesovanja, tada je odvajanje od deteta manje bolno i ona se lakše prilagođava novonastalim uslovima.
Mama će imati pomešana osećanja koja uključuju tugu, ali ne dugotrajnu i intenzivnu tugu praćenu depresijom. Ona će kroz partnerski odnos nastaviti uspešno da funkcioniše i nakon odlaska deteta. Za nju odvajanje nije isto što i napuštanje. Porodični odnosi se ne prekidaju odlaskom deteta, već dobijaju novi oblik i dimenziju.
Autorka teksta je Branka Vasilev, psihološkinja i saradnica Centra za mame
Leave a Reply