Mamina osećanja nisu uvek onakva kakva kakva se očekuje da će biti. Maštali ste o tome kako ćete jednog dana biti divna mama. Slušajući o iskustvima drugih mama, očekivali ste da ćete odmah nakon porođaja zaboraviti na porođajne muke i bolove, zaljubiti se u svoju bebu na prvi pogled i osećati neizmernu sreću. Međutim, vaše iskustvo nije ni nalik tome. Umesto snažnih pozitivnih osećanja, osećate prazninu i krivicu jer je kod vas izostala emocionalna reakcija; nemate osećaj da je beba koju ste rodili vaša, ne polazi vam za rukom da je umirite, njen plač vas strašno iritira, a zbog svega toga imate pomešana osećanja straha, krivice i zbunjenosti. Još vam je teže kada u susednom krevetu vidite ponosnu, mladu mamu ispunjenu osećajem neizmerne sreće i ljubavi prema svojoj bebi.
Razmišljate: „Možda majčinstvo nije za mene?“ Sve češće sebi postavljate pitanje: „Kakva sam ja mama? Da li je sa mnom sve u redu? Pa postala sam mama, treba da se osećam ponosno i ispunjeno! Zašto se sve ovo događa baš meni?” Brine vas i to što imate podvojena osećanja – u jednom trenutku ste srećni zbog toga što ste postali mama, a u drugom ste na ivici suza i pitate se da li je majčinstvo za vas?
Dojenje, privijanje na grudi, maženje i nošenje su načini da se što prirodnije povežete i produbite vezu sa tek rođenom bebom.
Rođenje deteta je velika promena u vašem životu i potrebno je vreme da prihvatite sebe u novoj ulozi, da se emotivno vežete i izgradite odnos sa bebom. Neke mame govore o majčinskom instinktu zamišljajući ga kao neko dugme koje se aktivira u trenutku kada žena postane mama i zahvaljući kome ona odmah intuitivno oseća i radi ono što treba. To nije baš tako. Vi i beba se još uvek upoznajete, potrebno je vreme da se emotivno vežete i izgradite odnos, a tome će doprineti dojenje, privijanje na grudi, maženje i nošenje. To su sve načini da se što prirodnije povežete i produbite vezu sa tek rođenom bebom. Vremenom ćete naučiti da raspoznajete bebin plač i neverbalne signale, te će vam biti lakše da pravovremeno zadovoljite njene potrebe.
Stvaranje veze sa bebom pre rođenja pomaže povezivanje nakon njenog dolaska na svet.
Proces vezivanja mame za bebu počinje mnogo pre samog porođaja, još dok je beba u maminom stomaku. Mame koje maze stomačić, tepaju i pevuše bebi u stomaku stvaraju vezu sa bebom pre rođenja što pomaže povezivanje sa bebom nakon njenog dolaska na svet. Mamina zrelost, emocionalna stabilnost, postojanje podrške i pomoći partnera, porodice, okruženja takođe su neki od faktora koji pozitivno utiču na proces vezivanja mame za bebu.
Pomešana mamina osećanja i promene raspoloženja nakon porođaja ne znače da je ona loša mama i da majčinstvo nije za nju.
Neke mame zaista osete bezuslovnu ljubav prema bebi već pri prvom susretu sa njom, ali to nije slučaj sa svim mamama. Kod nekih mama snažna, pozitivna osećanja prema bebi se razvijaju naknadno, naročito ako je tokom porođaja došlo do neočekivanih intervencija i komplikacija. Svi ti događaji tokom porođaja, tretman koji mama ima u porodilištu, njen preterani strah, umor i briga mogu snažno da utiču na njena osećanja prema bebi i da dovedu do zakasnele emocionalne reakcije. Tokom trudnoće i nakon porođaja u maminom organizmu se naglo menja hormonska ravnoteža što utiče na njeno doživljavanje stvarnosti. Nijedna mama nije konstantno na „vrhuncu raspoloženja“. Pored hormonalnih promena, neispavanost i fizička iscrpljenost čine svoje i dovode do promena raspoloženja. Većina mama uspešno prebrodi te uobičajene promene raspoloženja, naročito uz odgovarajuću podršku partnera i porodice. Nažalost, manji broj mama iskusi postporođajnu depresiju i tada je neophodno potražiti pomoć stručnjaka.
Poželjno je da među mamama bude što manje poređenja i rivaliteta, a što više razumevanja, podrške i solidarnosti.
Kada shvati da nije jedina, da se još neke mame suočavaju sa sličnim brigama i problemima, mama se ne oseća usamljeno već ohrabreno da se nosi sa izazovima majčinstva.
Identitet mame počinje da se razvija mnogo pre nego što žena biološki postane mama. Predstave o sebi kao o budućoj mami nastaju još u detinjstvu. Devojčica se priprema za ulogu mame igrajući se sa lutkama, kupa ih, oblači, hrani, čuva mlađu braću i sestre. Posmatra mamu, tetku, komšinicu kako odgajaju svoju decu i imitira ih, identifikuje se sa njima poprimajući određene oblike ponašanja, usvajući njihove stavove, sistem vrednosti. Vremenom, kako raste i sazreva, donosi odluke o tome kako ona nikad neće u određenim situacijama reagovati kao neke mame jer joj je to ponašanje neprihvatljivo, odnosno počinje da formira želje i predstave o sebi kao budućoj mami.
Mnoge žene idealizuju sebe u ulozi mame, odnosno formiraju nerealnu sliku o sebi kao mami pokušavajući da se uklope u tradicionalnu definiciju majke – uvek prisutne, požrtvovane, pune odricanja ili u ulogu savršene mame koja sve sa lakoćom postiže, čija je beba odnegovana i napredna, a ona nasmejana i sređena poput mame sa naslovne strane. Do problema dolazi kada postoji velika razlika između onog što ste vi zamišljali i očekivali, a odnosi se na ulogu mame i onog što vam se događa u realnosti. Drugim rečima, osećate se loše i mislite da niste dobra mama kada postoji nesklad između očekivanog i stvarnog. Do tog nesklada često dolazi i usled poređenja sa drugim mamama. Na primer, ako je vaša drugarica bila jedna slatka i vesela trudnica koja se porodila brzo i potpuno prirodno bez epiziotomije, ako je neprestano mazila bebu pričajući kako je divan osećaj biti mama, vi možete pomisliti kako će i vaše iskustvo biti isto tako pozitivno kao drugaričino. Međutim, njeno iskustvo je samo njeno i ne znači da će vaše biti isto takvo. Pogrešno je porediti se sa drugim mamama jer nije isto biti mama sa dvadeset šest i sa trideset šest godina, nemamo svi iste porodične, stambene i materijalne uslove, istu pomoć i podršku od strane porodice, a ponekad trudnoća nije planirana i željena. Pored toga što imamo različita očekivanja, razlikujemo se i po temperamentu, potrebama za snom, sposobnosti da se organizujemo, itd. Pored toga nisu ni sve bebe iste. Neke bebe mnogo vole da spavaju i bude se uglavnom samo kada su gladne. Mnogo je lakše brinuti o njima nego o bebama koje plaču i po nekoliko sati. Poželjno je da među mamama bude što manje poređenja i rivaliteta, a što više razumevanja, podrške i solidarnosti.
Svakoj mami je dobrodošla emotivna podrška, neko ko će je saslušati bez osuđivanja, s kim će podeliti svoja iskustva, strahove, brige i razočaranja. Kada shvati da nije jedina, da se još neke mame suočavaju sa sličnim brigama i problemima, mama se ne oseća usamljeno, već ohrabreno da se nosi sa izazovima majčinstva.
Autorka teksta je Branka Vasilev, psihološkinja i saradnica Centra za mame
Leave a Reply