Moj prvi kontakt sa nasiljem nad ženama bio je davne ‘92, kad sam se sa porodicom doselila u novi grad. U komšiluku je živela jedna baka sa dvoje unučića, devojčicom od 15 i dečakom od 13 godina. Bakin sin i njihov tata je bio u zatvoru zbog ubistva svoje žene, njihove majke.
Naime, žena je jednog jutra, posle 10 godina braka, krenula na posao. Sreo je komšija taksista i povezao do posla. Kada se vratila kući, muž je seo u kola i rekao da je vodi na ručak. Umesto na ručak, odveo je u obližnju šumu, skinuo golu, vezao za drvo i mlatio dok se nije onesvestila. Kada se onesvestila, vezao je kosom za branik od auta i vukao po putu. Žena je umrla, a on uhapšen i osuđen. Razlog ubistva – bio je bolesno ljubomoran i poludeo je kada su mu komšije rekle da mu je žena otišla na posao sa komšijom taksistom. U njegovom bolesnom umu, to je bio dovoljan razlog da ubije drugo ljudsko biće. A deca? Deca su pripala njemu, odnosno njegovoj majci dok se on ne vrati sa robije. O svojoj majci nisu smeli da pričaju, a slušali su od babe da je „kurva kriva što upropasti njenog sina“. Ceo komšiluk, a i grad, bili su istog mišljenja jer je ubica bio „miran i tih celog života“ i da „nikad ne bi ruku digao na nju da ona TO nije uradila“.
Moj drugi kontakt sa nasiljem bio je ubrzo posle toga. Svideo mi se dečko. Bili smo zajedno jedva mesec dana kada me pljunuo zbog toga što sam mu pokazala fotografiju svoje tadašnje najbolje drugarice i njenog brata. Raskinula sam vezu tog dana. Ono što je usledilo u narednih godinu dana bila je čista tortura. Išao je svugde za mnom i molio me da mu oprostim. Upadao mi je u kuću kada mi roditelji nisu bili tu i pretio da moram da mu se vratim inače „ne zna šta će da uradi“. Prestala sam da idem gradom sama. Kuću sam zaključavala ili bih odlazila da ne budem sama kad su mi roditelji na poslu. Iz škole bi me uvek pratilo društvo do kuće da on ne bi iskočio iz nekog žbuna. Nakon godinu dana došao je ispred škole „da me poslednji put pita da li želim da budem s njim“. Naravno da sam mu rekla da se nosi. Ljutito se okrenuo i otrčao iza susedne zgrade odakle se čuo pucanj. Instiktivno su svi potrčali tamo, pa i ja. Ali me drugarica uhvatila za ruku i rekla „pusti budalu, ko zna šta smera“. Nastavile smo put ka kući kada je on iskočio iz neke mračne ulice i uperio pištolj u moju glavu. Sledila sam se. Ali je moja drugarica pobesnela i počela da viče na njega i gura ga. Nije očekivao kontra napad. Pobegao je, a nas dve smo jedva došle do kuće. Majci sam tad ispričala sve svoje muke u poslednjih godinu dana. Žena je plakala i tresla se od muke. Otišla je kod njegovih roditelja i saznala da je on pobegao od kuće sa očevim pištoljem i dva metka… Njegovi roditelji su rekli da je on samo zaljubljen u mene; moja majka je prestala da se druži sa njima, a ja sam kuću napuštala samo u čoporu.
Nekoliko godina kasnije, taj isti dečko, tada već odrastao muškarac, izmlatio je svoju ženu, majku svog sina jedinca, toliko da je žena završila u bolnici. Naravno da se razvela, ali je priča sakrivena od svih „da ne pričaju komšije svašta“. Nedugo zatim, „miran i tih čovek koji nikad nije pravio probleme“ po povratku sa ratišta sa Kosova ubio je svoju drugu ženu jer se, dok on nije bio tu, zaposlila u prodavnici čiji je vlasnik bio muškarac. U novinama je pisalo da je „do tada miran i tih muškarac ubio svoju ženu zbog ljubomore“. Nit je on bio miran i tih, niti je ubio zbog ljubomore, već zato što je ludi psihopata čija je bolest negovana tako što je skrivana od komšija umesto da bude lečena.
Nije za nasilje nad ženama kriv samo nasilnik, već celo društvo koje gleda kroz prste mladim i „zaljubljenim“ mladićima, ne shvatajući da od njih pravi psihopate kojima je potreban samo jedan pogled, preslan ručak ili jedan razgovor sa njemu neprihvatljivom osobom, pa da naprave „masakr kakav do sada nije viđen u Srbiji“.
Autorka teksta je Vanesa Marčeta, saradnica Centra za mame
Leave a Reply