Zašto žene ostaju u lošem braku i trpe nasilje?

Na čemu se zasnivaju partnerski odnosi?

 

U brak svako ulazi sa paketom očekivanja i iskustvom iz svoje porodice porekla. Na bračne odnose utiče tradicija, ali i masovna kultura. U brak se često ulazi u zanosu, pompezno, uz svadbeno veselje kao značajan ritual koji prevodi mladi  par iz faze zabavljanja u fazu zajedništva. Protokom vremena, ako su u brak ušli u fazi zaljubljenosti, partneri  zbacuju maske i suočavaju se sa  realnim osobinama onog drugog.

 

Nekada to suočavanje dovodi do novog kvaliteta u odnosu, a ponekad do manjih ili većih razočaranja. Sa sitnim razočaranjima se može  živeti (npr. ona ne kuva tako dobro kao što je pričala, a on nije tako preduzimljiv kao što se prikazivao), ali ako su ona velika usled nepremostivih različitosti u sistemima vrednosti, shvatanjima, životnim prioritetima, pogledima na budućnost, vaspitanje dece i sl, onda se postavlja pitanje da li je u takvom braku smisleno živeti.

 

Moguć je i drugačiji scenario – da funcionišu skladno, a da se u određenoj vremenskoj tački njihovi razvojni putevi počnu  razilaziti, što ugrožava njihovo zajedništvo. Ako stanje bračnog nesklada potraje, to dovodi  do različitih izobličenja – svađa, preljuba, razvijanja zavisničkog ponašanja – ne samo od alkohola, opojnih supstanci, nego i od kocke, hrane, interneta i sl. Ako u braku ima dece, onda su ona često utrougljena između roditelja – mogu da razviju neki simptom, recimo neprilagođeno ponašanje, delikvenciju, noćno mokrenje i dr. Smisao svih tih simptoma je da se smanji napetost u odnosu.

 

Zašto žene ostaju u lošem braku i trpe nasilje?

 

Prema statističkim podacima, svaki četvrti brak u Srbiji se razvodi. Brak se razvodi kada jedan ili oba partnera odluče da više ne žele da žive zajedno i podnesu tužbu za razvod braka. To mogu da budu  veoma bolni procesi koji nekada traju godinama. Ipak, ne razvodi se svaki loš brak. Muškarci teže podnose napuštanje, a žene su sklonije  ostajanju u lošem braku. Razlozi za to su mnogobrojni. Neki od njih su:

 

– Strah od statusa razvedene žene koju, posebno u malim sredinama, još uvek zovu „raspuštenica”

– Egzistencijalni strah – ako nemaju svoje zaposlenje i egzistencijalno su zavisne od supruga

– Duboko utisnute poruke iz porodice porekla da bi žena trebalo da ćuti i trpi, što je naročito karakteristično za male, zatvorene zajednice

– Snažan uticaj modela rođene majke koja je trpela u braku, naročito ako taj problem nije osvešćen do kraja

– Uverenje da bi deca, bez obzira na sve, trebalo da odrastaju uz oba roditelja

 

U pozadini ovih razloga može da bude nerazrešen emocionalni odnos sa parterom. Koliko god to paradoksalno zvučalo, emocije su te koje mogu da drže ženu u braku. Posebno može da zbunjuje ambivalentan odnos žene prema suprugu (da ga voli i mrzi u isto vreme), što ometa pomagače na planu eventualnog pružanja  podrške.

 

Kada žena ipak izlazi iz braka? Onda kada joj je ozbiljno ugrožena bezbednost, a naročito kada je ugrožena sigurnost dece. Tada nestaje svrha braka.

 

 

Nasilje u braku

 

Nasilje u braku, ako se izuzmu manipulativno ponašanje unutar para, manipulacija decom i verbalna agresivnost, čemu su sklona oba pola, u suštini je zloupotreba društvene i fizičke moći muškaraca nad ženama, a posledično i nad decom. Nasilnik može da vrši:

 

• ekonomsko nasilje (ograničavanje ili uskraćivanje novca, kontrolisanje utrošenog novca i )

 

• da zastrašuje (razbija stvari, galami), preti da će nešto uskratiti, da će je povrediti, da će je ubiti)

 

• da ponižava (govori joj da je glupa, ružna, nagoni je da se oseća bezvredno)

 

• da kontroliše (prati kretanje, komunikaciju sa drugim ljudima, prisluškuje, čita SMS poruke)

 

• da izoluje od drugih (brani joj kontakte sa prijateljima, najbližom rodbinom), a zatim, ako pruži otpor,

 

• primenjuje i fizičko nasilje koje može da se završi  kobno, naročito ukoliko žena odluči da ga napusti.

 

Novinski napisi su prepuni  sadržaja o tragičnim sudbinama žena koje nisu mogle da se odupru nasilniku, a nedavno se u Žitištu desilo višestruko ubistvo iz strasti koje je unesrećilo mnoge porodice.

 

Šta čine institucije i da li dovoljno čine na planu zaštite žena – žrtava nasilja?

 

Sigurno je da je neophodno unaprediti praksu, bolje uvezati institucije sistema koje se bave ovim problemom. Besmisleno je i nezrelo prozivati samo centre za socijalni radi, sudstvo, policiju ili tužilaštvo. Važna je koordinisana aktivnost svih institucija uz jasne procedure postupanja. Pred tom snagom ustuknuće mnogi nasilnici. U protivnom, oni će se izdići iznad sistema. Utopistički je očekivati da bi u najidealnijem društvenom sistemu bili rešeni svi slučajevi porodičnog nasilja. Ponašanje nasilnika je ipak nepredvidivo i u ekstremnim slučajevima, kakav je onaj nedavni iz Žitišta, po brutalnosti podseća na teroristički napad.

 

Konačno, mnoge žene ne izlaze iz lošeg braka iz straha da će njihovi partneri pokušati nasilno u tome da ih spreče, što se i dešava. Apelujmo na institucije da međusobno usko sarađuju u cilju suzbijanja porodičnog nasilja, ali i na savest i obavezu javnosti da prijavljuje nasilje, pruža podršku žrtvama i svedoči na sudu o nasilju.

 

Uostalom, u doba plemenskih zajednica, kada nije bilo javnih ustanova, običajno pravo je suzbijalo svaki oblik nasilja. U nasilnom odnosu nema dileme ko je nasilnik, a ko žrtva. Da bi se nasilje  prepoznalo, nije uvek neophodno ekspertsko znanje, nego prirodan osećaj za pravdu.

 

Šta da radi žena koja trpi nasilje?

 

Donošenje odluke o izlasku iz nasilnog odnosa preporučuje se onda kada dalji ostanak u braku ozbiljno ugrožava psihofizičko zdravlje i bezbednost žene i dece, posebno kada muž preti ubistvom i ispoljava patološku ljubomoru. To ne znači da žena nema pravo da izađe iz nasilnog odnosa u nekoj ranijoj fazi. Ona može da bira da li će se prvo obratiti policiji ili centru za socijalni rad. U slučaju fizičkog povređivanja, obraća se i dežurnom lekaru. Obično se smešta kod najbližih srodnika i, ukoliko se pretnje od strane supruga nastave, ona može da podnese tužbu sudu radi izricanja mera zaštite od nasilja – zabrana približavaja njoj, deci, mestu stanovanja, radnom mestu, pri čemu se svako kršenje mere zaštite od nasilja od strane nasilnika kojem su izrečene mere zabrane tretira kao krivično delo i kažnjava se kaznom zatvora.

 

Ukoliko žena nema bezbedan smeštaj u svojoj sredini, ima pravo na smeštaj u sigurnu žensku kuću, zajedno sa decom, gde se podvrgava tretmanu psihičke traume i gde boravi do okončanja sudskih postupaka. Ako nema sopstvena sredstva, troškovi boravka u sigurnoj kući se podmiruju iz lokalnog budžeta, što je briga nadležnog centra za socijalni rad. Ženi niko ne može da garantuje stoprocentnu bezbednost. Konačno, ni profesionalci „pomagači” nisu potpuno bezbedni u ovom poslu.

 

Nesigurnost proizvodi osećanje straha koje ne bi trebalo da parališe, nego da pokreće sve lične snage na zaštitu života i tela. Žene – žrtve nasilja bi trebalo da znaju da one uopšte nisu slabe. Naprotiv, one su izuzetno jake, jer ih je loše životno iskustvo osnažilo, samo je važno da one uz stručnu pomoć  to osveste, jer im je, po pravilu, zbog trpljenja poniženja sniženo samopouzdanje. Takođe, trebalo bi da znaju da one nisu krive za raspad porodice, iako im nasilnik stalno nameće osećanje krivice. Porodica koja je izgubila zaštitnu funkciju i u kojoj nije bezbedno živeti, izgubila je svrhu svog postojanja.

 

Ko brine o muškarcima koji vrše nasilje?

 

Za kraj, valja odgovoriti na pitanje ko brine o muškarcima koji vrše nasilje. Odgovor je jasan. Nasilnici se mogu uputiti na tretman, ali samo ukoliko priznaju da su bili nasilni i ako se pokaju. Uostalom, mnogi od njih su i sami kao deca bili žrtve nasilja i poistovetili se sa nasilnim ocem. Za one druge, bez samouvida i bez savesti, zakonske sankcije jedina su opcija.

 

 

Svetlana Prodanović, dipl. psiholog i porodični psihoterapeut

 

Želiš da podržiš objavljivanje ovakvih i sličnih korisnih tekstova? Postani članica ili član našeg Kluba mama.