Slovenija je dobra zemlja za trudnice, mame, decu i porodice. Ova zemlja ima najveću stopu zaposlenosti sa punim radnim vremenom mama male dece u Evropi, ali i najmanju razliku u visini plate u odnosu na njihove muške kolege. Razlika u visini plata između Slovenki i Slovenaca, izmeren prošle godine, iznosio je 3,2%. Poređenja radi, muškarci u Srbiji imaju u proseku 3,5% višu platu nego žene, ali kada se uporede podaci o platama u zavisnosti od stručne spreme, žene u proseku primaju 20% nižu platu od muškaraca. Samo 13,1% Slovenki radi pola radnog vremena. Mame u Sloveniji imaju pravo na 105 radnih dana porodiljskog odsustva, ali oba roditelja imaju pravo na porodiljsko koje, sa neradnim danima, traje 130 dana. Mama može da pokloni 100 dana ocu, dok otac može svih 130 dana da pokloni mami. Takođe, jedno od roditelja ima pravo da uzme 260 dana za negu deteta odmah po isteku porodiljskog, a visina dodatka za bigu o detetu određuje se na osnovu prosečne plate koju je roditelj primio u prethodnih 12 meseci.
O tome kako je našoj mami u Sloveniji, piše nam Sandra.
Život u Sloveniji
Imam tu sreću da imam dosta prijateljica rasutih po celom svetu, a dobar deo njih su i same mame – sa nekoliko sam, zapravo, bila trudna u isto vreme, što je bilo odličan način da uporedimo real time sličnosti i razlike između zdravstva u datim državama (a što sam naknadno pretočila u tekst na svom blogu, odakle sam se za ovaj tekst poslužila delom o trudnoći i porođaju).
Ono što sam shvatila odavno, a što mi se potvrdilo kako iz iskustva mojih prijatelja širom sveta, tako i iz ove serije tekstova „Biti mama negde drugde” jeste da svuda važi pravilo „koliko para – toliko muzike”, odnosno, ako imaš novca svuda će ti biti (uglavnom) dobro, a ako nemaš – možeš biti i na Maldivima, na isto se svodi.
Slovenija je poprilično mala država; ima manje stanovnika nego Beograd, a površinom je manja od Vojvodine. Međutim, ova dežela s punim pravom (i ponosom) nosi nadimak Švajcarska u malom. Zelena je i to ćete prvo primetiti kada se vozite kroz nju (doduše, pre 2 godine ih je zadesilo opasno nevreme koje je uništilo čitavih 40% šumskih površina po Sloveniji). Uređena je, i čista.
Slovence neki smatraju hladnima, a meni su savršeni takvi kakvi su – a može biti i da sam ja, kao Vojvođanka, navikla na to takvo i drugačije. Ovde se, kao i u mom Novom Sadu, ljudi druže generacijama i velika je verovatnoća da se prijateljice na fakultetu poznaju još iz osnovne škole, ako ne i iz vrtića. Ako ste tu kao turisti, uvek ćete biti lepo primljeni, dočekani, ugostiće vas i na sve načine će se pobrinuti da vam bude lepo i da ostave lep utisak. Međutim, ja bih dodala: naravno – situacija se menja ako ste doseljenik, posebno Južnjak (njima su Bosna i Srbija uglavnom jedno te isto). Ne bih rekla da su nacionalisti više nego bilo koji drugi narod u regionu (ili u Evropi, kad smo već kod toga). Ali, možda vam ja, kao dođoška – iako druga generacija rođena u Vojvodini, i nisam pravo merilo za to. Meni je to sve uobičajeno, jer sam se svega toga naslušala i nagledala, i da vam pravo kažem – apsolutno me ne dotiče.
No, da se razumemo. Onog trenutka kad Slovenca ili Slovenku pridobijete toliko da vas nazovu prijateljem, dobili ste zaista pravog prijatelja. Posebno ukoliko su iz manjih mesta, pa i dalje imaju ono vangradsko nevino i nepokvareno u sebi.
Selili smo se tri puta za, evo, četiri godine koliko smo ovde, i niti jednom nismo imali nikakvih problema sa okolinom, sa komšijama – a tek u ovom trećem naselju smo „naleteli” na naše. Jednostavno je – ako ste vi normalni, i prema vama su svi normalni.
U prethodnom stanu su ispod nas živeli sredovečni muž i žena, kojima smo ostavljali ključ od stana kad god smo išli na put. Kad smo se doselili i prvi put ostavili psa samog u tom stanu, pa se on jadan zacenjivao od lajanja, na povratku nas je dočekala ta komšinica ispred vrata stana. Stajala je na hodniku i sve vreme pričala sa njim, da ga umiri, „da ne plače” i da ne bude tužan. Eto, o takvim ljudima govorim. 🙂
Kad već spomenuh psa, ovde dobar deo ljudi ima neke životinje. Prvo, najveći deo Slovenije je ruralan, a drugo, mnogo vole pse i mačke i zaista je retkost da najmodavci stanova ne žele da prime psa ili mačku u stan (ako je to slučaj, obavezno je naglašeno u oglasu). U Ljubljani još nisam srela napuštenog psa, ali ni mačke. Ako ih i vidite da šetaju slobodno po ulici, uvek će imati medaljon, jer su to domaće mačke u šetnji. Imaju poprilično velik i sređen azil za životinje, ali sve je lako kad imaš pristup EU fondovima. 😉
Kad već spomenuh EU fondove, moram da kažem da je svaki zaseok koji je iole imao neku istoriju postao istorijsko mesto. Svaka NVO koju možete da zamislite, ovde postoji. Slovenci poprilično dobro koriste priliku koja im je data ulaskom u Evropsku Uniju, ali, hej, to su Slovenci, oni su uvek umeli bolje od svih ex-Yu država, ne? 🙂
Biti trudnica u Sloveniji
Biti trudnica i mama u Sloveniji je lepo, lako i jeftino – ako imate makar osnovno zdravstveno osiguranje (a imate ga ako ste legalno u državi). Trudnici su pokriveni svi neophodni testovi, kontrole i pregledi, a lista toga se razlikuje u odnosu na godine i rizičnu grupu u kojoj se trudnica nalazi. Recimo, ukoliko trudnica ima 35 ili više godina u predviđenom terminu porođaja, ima pravo na ekspertni ultrazvuk, kada se meri nuhalna svetlina (eng. Nuchal / NT scan; u Srbiji, koliko znam, nema posebnog naziva za ovaj pregled osim „ekspertni UZ”).
Trudnoću sam vodila državno u Sloveniji, ali sam išla nekoliko puta i kod svog privatnog doktora u Srbiji. Nisam morala, naravno, ali sam htela, jer je to moj doktor, neko koga poznajem, ko poznaje moje telo i imam poverenja u njegov sud. U Sloveniji mi je sve bilo pokriveno zdravstvenim osiguranjem, sve osim 4D ultrazvuka u 3. trimestru – doktor iz državne prakse mi je preporučio da, eto, šta zna, ako želim, mogu i to da uradim (da, ima i tamo toga ;). Nisam morala, ali hajde, kad si trudna prvi put, samo snimajte, sve plaćam, daj da vidim samo kako to malo čudo izgleda 🙂
Redovno se ide na preglede jednom mesečno, ali se to kod mene sve malo pobrkalo, jer sam ja do 4. meseca trudnoću vodila u Srbiji, pa su mi dodatno radili neke kontrole i provere (nešto i duplo). UZ skoro svaki put, vaginalno isto skoro svaki put – pred kraj oba pregleda uvek. Trudnicama se tokom prvog pregleda otvara Materinska knjižica, u koju se upisuje sve sa svakog pregleda na koji ste išli i tu knjižicu nosite svuda sa sobom (ja je zapravo i nisam vadila iz torbe, za svaki slučaj). Moram da priznam, lepo mi je da je povremeno otvorim i prelistam.
Školice za trudnice nisu obavezne, a besplatne su, i organizuju se u svakom domu zdravlja. Teme koje pokrivaju su različite, a uobičajene: priprema za porođaj, dojenje, prvi dani kod kuće i drugo.
Porođaj u Sloveniji
Kada je reč o porođaju, mogla bih poseban tekst samo o njemu da napišem, jer je prošlo 22 sata ravno od pucanja vodenjaka do carskog reza. Ali, ukratko – pukao mi je vodenjak i to je bilo sve što je moje telo uradilo. Nisam imala kontrakcije, beba se nije spuštala, grlić materice se nije stanjivao, nisam se „otvarala”. Ništa. I tako ravno 22 sata. Kada su babice shvatile da mog prirodnog porođaja (uprkos i trostrukoj jačini indukcije) neće biti, pozvan je doktor, ni posebno topao, niti hladan – normalan, običan, staložen čovek, pregledao me i rekao da bi on ipak da ja idem na carski rez – i to hitno. Kad sam potvrdila da, naravno, nemam ništa protiv (stvarno?!), pozvali su anesteziologa, pitali me da li bih spinalnu ili opštu anesteziju, i od tad kreće moj Formula 1 pit-stop.
Svaki trenutak, od momenta kad su me uvezli u salu mnome se bavilo nekoliko sestara i doktora. Zaista sam imala utisak kao da sam u najbržem pit-stopu na svetu; svaka sekunda se meri, a sve što se dešava, dešava se sa jasnim planom, savršeno profesionalno. Nisam želela da idem na carski rez, odnosno, nisam to imala u planu, ali nosim divno iskustvo stručnih ljudi iz Porodnišnice Ljubljana, koji su učinili da se osećam potpuno sigurno, da nijednog trenutka ne osetim strah ni za sebe ni za bebu – koju su mi odmah po rođenju stavili obraz na obraz, da ga ljubim i da me oseti. 🙂
Važnim smatram i sledeće. Dok sam čekala porođaj, prošle su 3 smene babica i sve su bile profesionalne – neke manje, neke više raspoložene za čavrljanje, ali svaka je odgovarala na pitanja i pružala nam sve informacije koje smo hteli. Muž je bio sve vreme sa mnom dok me nisu odvezli na hitan carski rez (za sada ne dozvoljavaju prisustvo muža u operacionoj sali, bez obzira da li je CR planiran ili „slučajan”, i odmah je bio s bebom dok se obavljao prvi pregled. Ovo sam ja propustila, jer je moj CR rađen pod spinalnom anestezijom, ali svaku porodilju uspavaju potpuno čim se izvadi beba, tako da sam prespavala vađenje posteljice i šivenje, i sve što ide uz to).
Uslov da tata prisustvuje porođaju je da pohađa školicu za tate. Školica traje jedno posle podne, plaća se 20 evra (i ovo je, pored 3D UZ-a bilo jedino što smo u Ljubljani platili, a da se odnosi na moju trudnoću i porođaj) i na tom mini-kursu objašnjavaju kako prepoznati prave trudove, kako pomoći mami, prvih par dana u kući i sl.
Uslovi u porodilištu
Uslovi u porodilištu su onakvi kakve sam i očekivala i kakvim sam se nadala. Medicinsko osoblje je stručno i ljubazno (intenzivna nega posebno), higijena je odlična, mama i beba dobijaju sve što im je potrebno za tih par dana boravka: spavaćica, ulošci, mrežaste gaćice . Obavezno je tuširanje 2x dnevno i svaki put se dobija nova spavaćica, a uloške i gaćice imate u kupatilu stalno (jedno na dve sobe, u sobi su po 3 mame), beba ima pelene, kremice, garderobu. Imala sam sve spakovano za porodilište i muž je vratio torbu neotvorenu.
Bebe prvu noć ne budu s mamama (osim ako vi to želite), s tim što kada se porodite carskim rezom, taj dan se računa kao nulti dan, jer ste na intenzivnoj nezi oko 24 sata, pa se sve pomera za jedan dan: prvu noć spavate same (na intenzivnoj), drugu noć (prvu noć prirodnog porođaja) ako želite beba je s vama, treću noć (drugu noć prirodnog porođaja) je obavezno s vama (ako ne izađete do tada). Preko dana – prvi dan samo na podoje, drugi dan 4 sata (2×1 sat, 1×2 sata), treći dan je donesu ujutro nakon vizite i više je ne uzimaju.
Imate mesec dana da odaberete (i zakažete) pregled kod pedijatra, a onda sve ide lako. Pri prvom pregledu beba dobija svoju knjižicu rasta u koju se upisuju osnovni podaci sa pregleda: visina, težina, obim glave. Divna stvar za kutiju uspomena. 🙂
Dojenje i podrška
Iz ove perspektive, dve godine i mnogo iskustva kasnije, jedinu primedbu koju imam je u vezi sa podrškom dojenju. Imala sam velikih problema oko dojenja i sada, ovako čiste glave i sa bezbedne udaljenosti, shvatam da jednostavno nisam imala pravu podršku. Da sam više vukla za rukav, možda bi mi i iskustvo bilo drugačije. No, ovde važi princip: tvoje telo / tvoja beba – tvoja odluka. Ako nam kažeš „ne mogu da dojim”, donećemo ti flašicu s formulom bez suvišnih pitanja. Naredni put ću biti pametnija – odmah zovem savetnicu za dojenje, i to je to.
Druženje mama i izlasci sa decom
Kada je reč o društvenom životu mama i beba, toga u Ljubljani zaista ima, pogotovo ako živite blizu centra (što u gradu od 200.000 stanovnika i nije tako teško. 🙂 Rupa koju sam ja primetila je što slabo šta ima za decu od prve do treće godine. Imate silne bebi masaže, vežbice za bebe puzalice i slično, imate hrpu vežbi i druženja za decu 3+, ali za period između, ja evo ništa skoro nisam uspela da pronađem za svog sina – zato se već radujem trećoj godini, kada ćemo zajedno na vežbanje i u lutkarsko pozorište.
Mame se međusobno najčešće i najviše povezuju preko društvenih mreža, konkretno Facebooka, tu se šire informacije, pozivi na druženja, tu se razmenjuje i prodaje polovna garderoba i oprema i igračke za bebe i decu. U Sloveniji nije bitno koliko imate novca, već koliko ste ekološki osvešćeni . Veoma, veoma popularno je nasleđivati garderobu, razmenjivati je – posebno kada je u pitanju dečija.
Postoje razne grupe i udruženja koja okupljaju mame malih beba, barem jednom u dve nedelje ćete naći neko dešavanje, okupljanje – da li je povod podrška dojenju, priča o porođaju, radionice o nošenju beba u maramama i nosiljkama, ili jednostavno čajanke za mame. Kako je u manjim mestima ne znam, ali je Ljubljana zaista dobra po tom pitanju.
Vrtići u Sloveniji
U vrtiće se kreće obično sa 11 meseci, kada mami ističe porodiljsko. Postoje državni vrtići, privatni vrtići i dodatna kategorija – privatno „čuvanje dece”, što je bio odličan način da država Slovenija reguliše čuvanje dece i ozakoni ga tako da i roditelji budu zaštićeni, država dobije svoj deo, a oni koji su želeli da se bave čuvanjem dece, ali nisu želeli ili imali uslova za vrtić, na taj način mogu da pokrenu sopstveni posao. Državni vrtići su odlično opremljeni, a vaspitačice su kao i svuda na svetu – neke su bolje, neke su lošije, neke deca posebno vole, na neke se nikad ne naviknu. Važno je napomenuti je da opština Ljubljana sufinansira boravak u vrtićima i do 90% u državnim i do uglavnom 50% u privatnim. U zavisnosti od kućnog budžeta (da li su podstanari, oboje zaposleni i sa kakvim primanjima i slično), zavisi i iznos sufinansiranja, a ide od 10%.
Podrška države
Finansijska pomoć države Slovenije roditeljima ogleda se kroz nekoliko mogućih dodataka: roditeljski dodatak (oko 250€, dobija se 12 meseci, odnosno, prvih godinu dana detetovog života), jednokratna pomoć po rođenju deteta (280€, za kupovinu opreme za bebe), dečji dodatak (do detetove 18. godine, obnavlja se svake godine, a iznos zavisi da li je prvo, drugo, treće… dete, kolika su primanja i dr.), dodatak za velike porodice (isplaćuje se jednom godišnje, porodice sa 3 dece dobijaju oko 380€, porodice sa 4 i više dobijaju oko 480€), dodatak za negu deteta (mesečna nadoknada, 100 ili 200€, u zavisnosti od kategorije bolesti i/ili poteškoće u razvoju koje ima dete), te naknada za izgubljen dohodak zbog nege deteta – ukoliko je roditelj primoran da napusti posao ili radi kraće radno vreme zbog nege bolesnog deteta (mesečna nadoknada u iznosu od oko 740€, ili srazmerno niže ukoliko roditelj radi skraćeno radno vreme). Sve mesečne nadoknade se isplaćuju redovno, do 15. u mesecu za prethodni mesec.
Ako me pitate da li sam zadovoljna – zaista jesam. Svaki pregled kod specijaliste koji sam do sada morala ili htela da uradim, zakazala sam bez problema telefonom, mejlom ili lično, i dobila datum u roku od 90 dana (imam takvo dodatno privatno osiguranje, plaća se oko 28€ i pokriva najveći broj pregleda, operacija i postoperativnih postupaka, ili se plaća minimalno učešće). Kada sam prvi put bila trudna, nisam imala nikakvo zdravstveno osiguranje (osim turističkog, koje ne pokriva trudnoću), a ta trudnoća se, nažalost, završila spontanim pobačajem. U Urgentnom centru, gde sam tada išla na sve preglede, niko mi nije pravio problem zbog toga, niti sam morala nešto da platim unapred – prvo su me pregledali, spasavali šta se spasiti dalo, pa na kraju i operisali – preglede sam platila tek kada su se završili, a operaciju, čini mi se, nakon mesec dana. Tada je stigao račun na adresu na kojoj sam imala prijavljen boravak u Sloveniji.
Kako stvari stoje, i naredno dete će biti rođeno ovde. Obećavam da ću tada javiti i nastavak – dopunu na ovu priču. 😉
Tekst je napisala Sandra Simonović, web preduzetnica i savetnica za nošenje Die Trageschule Nosi me.
O tome kako je biti mama i u drugim državama sveta, čitajte ovde.
Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava Najbolja mama na svetu.
Želiš da podržiš objavljivanje ovakvih i sličnih korisnih tekstova? Postani članica ili član našeg Kluba mama.
Leave a Reply