Pre neki dan, stranac me je pitao da li radim, na šta sam ja odgovorila – „skraćeno.“ Žena koja me poznaje, ispravila me je: „Radiš puno radno vreme“, rekla je i namignula – „Posao majke nema kraja.“ Shvatila sam poentu; sa dva deteta, od kojih jedno ima zdravstvene probleme, zapravo se osećam kao da rintam 24 sata 7 dana u nedelji. Ali, pokunjila sam se svejedno.
Materinstvo kao životni imperativ za ženu
„Mama od kuće“ je polje koje je moguće označiti u obrascima za zapošljavanje. To je pozicija zbog koje bi žena trebalo da se oseća potvrđeno, čak i u smislu feminističkog razvoja. Cenimo ženin posao kada nazivamo majčinstvo „najtežim poslom na planeti.“ Ali, kada je uloga žene kao majke celodnevni posao, kako žena može da opravda zapostavljanje tog posla, ne bi li dobila neki drugi? „Ostajanje kod kuće“ tako počinje da zvuči manje kao opis radnog mesta, a više kao životni imperativ za mamu.
Da li je to poenta? Da li je profesionalizacija roditeljstva osmišljena tako da gura ženu natrag u sferu doma gde rodne normativne uloge insistiraju da ona oduvek pripada?
U davanju odgovora na ovo pitanje može nam pomoći analiza reklamiranja sredstava za ribanje kupatila šezdesetih godina prošlog veka. U Feminine Mystique, Beti Fridan prenosi jedan od načina na koji su hemijske kompanije stvorile tržište za prosečnu američku domaćicu šezdesetih godina – ohrabrivali su je da kupi odvojene proizvode za čišćenje različitih delova kuće. „Kada domaćica koristi jedan proizvod za pranje odeće,“ piše konsultant u Aveniji Medison, „drugi za posuđe, treći za zidove, četvrti za podove, a peti za venecijanere, umesto jednog univerzalnog višenamenskog sredstva, ne doživljava sebe kao nekvalifikovanu radnicu, već pre kao inženjera, kao eksperta za održavanje domaćinstva.“ Drugim rečima, da bi prodala više proizvoda, korporativna Amerika je uzdigla i „sajentizovala“ ulogu domaćice. Ustanovljena je kao struka na visokom nivou.
Danas ogromna boca višenamenskog sredstva za čišnjenje stoji ispod moje sudopere, ali novi posao za koji sada postoji dovoljno naučno istraženog materijala je roditeljstvo. Savremeni roditelji srednje klase žongliraju blenderima za bebi hranu i kesama sa zamrznutim majčinim mlekom, organskim dušekom za krevet i mrežastim ogradama, upozorenjima za povlačenje auto-sedišta i naslova tipa „otrovna formula“, priručnicima za masažu za beba i joga časovima za mamu-i-mene, bebi Ajnštajnom i specijalnim kantama za pelene. Oni slušaju teška predviđanja o budućnosti i emotivnom vezivanju svoje dece, o senzornom razvoju, o obrazovanju u domenu savremenih tehnologija, o umreženim mozgovima. Roditelje ohrabruju da konstantno nadgledaju svoju decu, 24 sata, 7 dana u nedelji, uz pomoć bebi-alarma i telefona, i proglašavaju ih krivcima kada se dese neke jezive nesreće, poput napada aligatora ili nesreće na izložbi gorila. Kao što je Frenk Furedi napisao u Paranoičnom roditeljstvu, „Sada se gotovo svaki roditeljski čin, čak i najrutinskiji, analizira do najsitnijih detalja, i u korelaciji sa negativnim ili pozitivnim ishodom, priključuju mu se dalekosežne posledice za dečiji razvoj.“
Profesionalizacija roditeljstva
Dr Džudit Suiza, profesorka filozofije i edukacije na Institutu za edukaciju Univerzitetskog koledža u Londonu, naziva ovu pojavu „scijentizacija odnosa između roditelja i deteta“. Poruka je toliko čvrsto usađena u našoj kulturi da je teško vidljiva. Biti majka je posao za koji morate da izučite nauku. Morate imati, za svaki slučaj, svoja metaforička specijalizovana sredstva za čišćenje. Morate biti naoružane kuvarom organske hrane za bebe, da se razumete u sve, da imate sve što vam je „neophodno” za dojenje – specijalizovani jastuk, sling maramu i krevetac koji prijanja uz vaš krevet. (Osim poslednjeg, imam sva tri.)
Suiza, koautorka knjige Zahtevi roditeljstva, spomenula je prijanjajući krevetac kada sam je zamolila da ilustruje načine zbog kojih je roditeljstvo postalo „scijentizovano.“ Ona naglašava kako se proizvod opisuje kao nešto što „obezbeđuje sigurnost u toku noći koja je značajna za bebin emotivni razvoj.“ Ovakva vrsta govora svakako povećava cenu proizvoda. (Prema mišljenju Pamele Paul, u knjizi Roditeljstvo, „mamino tržište“ vredi 1.7 triliona dolara.) Međutim, isto tako pretvara odnos roditelj-dete u nauku, koju svaki dobar roditelj treba da izuči kako bi odgojio pravu vrstu deteta.
„Možete pronaći mnoge reference“, Suiza kaže, „o tome kako određene stvari koje neko radi kao roditelj mogu da utiču pozitivno ili negativno na „razvijanje sigurnosne veze“, „poboljšanja emocionalnog blagostanja“, ili „prevencije separacione anksioznosti.“ Ona takođe navodi primer igračke – specijalne patkice za podsticanje bebinog razvoja. „Čak i ime govori“, kaže Suiza, „da nije reč samo o igrački patki, već o „razvojnoj patki. Jasno, jedan od efekata sveprisutne upotrebe ovakvog jezika je to što roditelji dobijaju poruku da moraju da budu potpuno informisani o poslednjim naučnim istraživanjima kako bi bili dobri roditelji.“ Ako roditeljstvo zahteva ovakav nivo sveobuhvatnog tehničkog znanja, onda postaje stalna profesija – ona koja se povlači u odnosu na bilo koji drugi interes ili zahtev.
Da li ste roditelj ili roditeljišete?
U engleskom jeziku postoji glagol „to parent“, koji bi mogao da se prevede kao „roditeljisati“, i do 1958. godine nije postojao u rečnicima. To govori da je ovo jedina porodična uloga koja može da bude i glagol. Iako žena nikada neće reći: „Trebalo bi da ćerkujem bolje,“ možda će reći: „Radim na tome da budem bolji roditelj.“ Ćerka je nešto što jesi, ali je roditeljstvo nešto čime se baviš. („Majka“ i „otac“ su takođe i glagoli, iako treba napomenuti da je samo jedno od njih i „posao.“ „Mothering a child“ („majkati dete“) je vrsta roditeljstva, i sveobuhvatni lični poziv, dok je „fathering a child“ („očevati dete“) tek jedan događaj.)
U „Manifestu protiv roditeljstva“, Alison Gopnik piše: „Roditeljisati (to parent) je ciljano-usmeren glagol; opisuje posao, vrstu rada. Cilj je da na neki način pretvorite dete u boljeg, srećnijeg ili uspešnijeg odraslog – boljeg nego što bi inače bio… Prava vrsta „roditeljstva“ će proizvesti pravu vrstu deteta, koje će zauzvrat postati prava vrsta odraslog.“
Muški eksperti za roditeljstvo – lični treneri za svaku mamu
Nekome sve ovo može da zvuči kao da ima smisla. Međutim, paradigma verovanja da možete da učinite X i Y kako biste proizveli dete tipa Z je deo sumnjive dvadesetovekovne ideje o razvitku. Ona ima svoje korene u dvadesetim godinama prošlog veka, kada se dogodila eksplozija saveta o odgoju deteta. Sa usponom psihologije, roditeljski eksperti (čitajte – muškarci) energično premeravaju ponašanja i odluke majki i kako one utiču (uglavnom negativno) na decu. (Npr, Džon B. Votson je rekao da bi žene trebalo da prestanu da ljube i grle svoju decu jer ovakva naklonost može da ometa uspostavljanje navika i rutine kod deteta. Svet ih neće maziti i paziti, pa zašto bi majke?) Paula S. Fas, autorka knjige Kraj američkog detinjstva se usprotivila: „Muški eksperti napadaju žensko znanje i čine da majke sumnjaju u to kako vaspitavaju svoju decu.“ Ispravno ili (često) pogrešno, muški eksperti su postali informisani šefovi kojima majke-radnice treba da podnesu izveštaj.
Muški eksperti su bili vrhovni vladari u ovoj oblasti. Zapravo, da je gđa Maks Vest, majka petoro dece i autorka popularnog dečjeg pamfleta Nega odojčadi, gledala kako se njeno ime uklanja sa svih izdanja objavljenih nakon 1919, majka amaterka ne bi mogla biti smatrana istinitim glasom mudrosti, nek je prokleta etika autorskih prava. „Novi eksperti – psiholozi, pedijatri, psihijatri i drugi – postaće lični treneri svake majke“, piše Fas. Čini se da je daleko od slučajnosti priliv roditeljskih saveta koji se javljaju baš kada su žene pravile bob frizure i po prvi put koristile svoje glasačko pravo. Definisanje roditeljstva kao veoma odgovorno zanimanje za koje nije dovoljna ženska intuicija i za koje moraju da se konsultuju muški eksperti je kultura koja ponovo vuče ženu ka njenoj rodnoj ulozi.
Džon B. Votson je, među mnogima, stvorio Dr Spoka, koji je, opet, među mnogima, stvorio gurua „prirodnog roditeljstva“ dr Sirsa, koji je u moj dom uneo verovanje da nikada ne treba da spustim svoju bebu iz naručja, čak ni u one njihalice, da se ne bi narušila naša veza majke i deteta. Iako se sadržaj roditeljskih saveta menjao kroz decenije, njihova količina se samo povećavala. Gopnik danas navodi oko 60,000 roditeljskih knjiga na Amazonu, od kojih mnogo, kako ona kaže „imaju ‘kako da’ negde u naslovu.“ Ovo nisu samo knjige sa savetima, već svojevrsni vodiči za obuku. Oni naglašavaju da svaki izbor koji roditelj čini može da dovede do drastičnh posledica na živote njegove dece i uporno insistiraju na značajnosti ovog posla.
Kakva je „Idealna mama”?
Budući da žene i dalje imaju više posla oko odgoja dece od očeva, scijentizacija roditeljsva se najviše oslanja na majke. To je dovelo do sintagme koju je osmislila sociološkinja Šeron Hejs – „intenzivno majčinstvo“, u kome, kako Hejs piše „metode odgovarajućeg vaspitanja dece se tumače kao detecentrične, uz eksperte vodiče, emocionalno-upijajuće, radno intenzivne, i finansijski skupe.“ Intenzivno majčinstvo je postalo standardni ideal, paradigma „dobrog majčinstva“, prema kome svaka majka treba da se meri. Majka koja se intenzivno bavi vaspitavanjem i negom svoje dece je ona koja zna sve razvojne faze i potrebe za igračkama, kao i sve specifikacije auto-sedišta. Ona odgovara na svaki ponoćni plač. Njeno dete nikada neće pasti na izložbi gorila. Ona je tako potpuno, tako kompletno – majka, da se njeno dete oblikuje u perfektno razvijeno ljudsko biće od koga dolaze samo divne stvari, jer je od takve majke samo to moguće dobiti.
Hejs smatra da je čudno to što je uloga majčinstva postala više radno-intenzivna u onom trenutku kada američke žene čine preko 50% radne snage. To se dešava upravo u trenutku kada žene doprinose više od svojih muških kolega u celokupnom američkom poslovanju.
A možda je to ulaznica, kao što kažu. U Svim radostima bez zabave: Paradoks modernog roditeljsva Dženifer Senior sugeriše da je današnja profesionalizacija roditeljsva zapravo odgovor na pitanje ženske slobode. Senior tvrdi da postoji „tajna veza“, kao što navodi, između porasta ženske nezavisnosti i kulturalnog pritiska na žene da budu „pažljivije“ kao majke. Ona citira Šeron Hejs: „Kad god slobodno tržište preti da napadne svetost kuće, žene osećaju veći pritisak da se uključe u ‘intenzivno majčinstvo’.”
Kao dokaz Hejsinih tvrdnji, nije samo era dvadesetih godina prošlog veka sifradžetskih roditeljskih ekspert potreba, već su to i pedesete godine prošlog veka. Reč „roditeljisati“ kao glagol (to parent), rođena je 1958. godine, i pojavila se samo godinu dana pre Konferencije u Beloj kući o deci i omladini gde je iskazana zabrinutost oko porasta broja žena u celokupnoj nacionalnoj radnoj snazi. (Kao što Fas navodi, „posle vremena kada su žene uglavnom bile domaćice, više od 30% svih udatih žena počelo je da radi van kuće.“) Drugim rečima, budući da su mnoge žene radile van kuće, jezik roditeljstva implicitno sugeriše da već samo materinstvo donosi dovoljno posla ženi. Više posla od toga bilo bi nepotrebno i pretilo bi da ugrozi dobro funkcionisanje u ženinom primarnom poslu.
Mama – najvažnije zanimanje
I što više posla majčinstvo zahteva, to žene imaju manje energije za poslovnu karijeru. Razmislite o današnjem široko rasprostranjenom pristupu „prirodnog roditeljstva“. Ako poštuje sve principe: „na zahtev“, „celonoćna nega“, „zajedničko spavanje“, prilično je teško za zaposlenu ženu da se ujutru spremi i ode u kancelariju. Ta majka koja je pratila i poštovala sve principe prirodnog roditeljstva, morala da odustane od pravila i pusti dete da se „isplače“ (što je tabu prirodnog roditeljsva), kad je shvatila da ju je tako lišenu sna zamalo udario kamion na putu do posla. „Kako mogu da budem dobra majka ako sam mrtva?” pitala se. To je ubedljiva poenta, ali neke majke koje su dostigle „profesionalni“ nivo „prirodnog roditeljsva“ popreko bi je pogledale zbog načina na koji je rešila problem. Ukoliko ne možete da uskladite svoj rigorozni režim roditeljsva i svoj plaćeni posao, za neke je vrlo očigledno šta bi trebalo da izaberete.
Ironično je to: u doba kada se na sva usta zagovaraju „ženski izbori“, stvorili smo ideal majčinstva koji opisuje ličan izbor kao nešto neopisivo sebično. (Ni oni koji nemaju dece nisu ovde izuzeti; žena koja bira da nema decu možda je najsebičnija od svih.) Naša kultura roditeljstva izgleda se ne plaši najviše iskidanog gorilinog kaveza, niti stravičnog napada aligatora, a ni kompromitovanog auto-sedišta, deficita DHA u bebinom mozgu ili odloženog razvoja fine motorike kod male dece. Izgleda da se ta kultura najviše plaši žene koja se zalaže za svoj autoritet, definiše sebe kao osobu koja želi da živi svoj život, i živi ga, prokleti bili „stručnjaci“. Šta ako ovu vrstu mame nazovemo „dobrom mamom“?
Autorka teksta je Heather Kirn Lanier
Heather je esejistkinja, poetesa i strastvena kupoholičarka u jeftinim radnjama u kojima nabavlja autfite za manje od 10 dolara. Autorka je knjige „Nastava u Terordomu“, kao i dobitnica nekoliko poetskih nagrada. Pisala je za The Sun, Salon, Utne Reader Online, Breviti, Diagram, itd. Predaje kreativno pisanje na Južno-vermonskom koledžu.
Tekst je prevela Milena Ilić Mladenović.
Tekst je preuzet sa The Establisment.
Leave a Reply