Drage mame, prenosimo vam iskustvo naše psihološkinje Bojane Obradović o tome koliko je prihvatanje sebe i sveta, kao i rešenost da preuzmemo odgovornost za ono što jesmo i što činimo, važno za svakog pojedinca. Promenu sveta započinjemo promenom u sebi.
Priča o Prihvatanju
Jedan moj besni klijent ima problem da prihvati nepravdu u svetu, glad, ratove i klimatske promene. Besan je, ne samo na probleme, već i na one koji rešavaju te probleme. Odlazi na seminare koji se bave tim temama, iako nema nikakva stručna znanja kojima bi doprineo, a nema ni ideje kako bi bilo šta sam menjao. On, naime, ide na iste da bi se kasnije više žalio. I svaki put se vraća još više besan. Bes često splasne, pa je posle par dana u depresivnom raspoloženju, te onda ponovo traži novi problem povodom kojeg bi bio besan. Ispod svega toga se krije preveliki strah od bavljenja svojim životom, koji je haotičan u skoro svakom segmentu. Pored straha, tu je i izražena ranjivost. Sopstveni haos prekriva tuđim haosom, koji je zapravo mnogo manje, odnosno skoro nimalo pod njegovom kontrolom. I želi da se bavi svojim besom jedino. Naime, želi da na terapiji dobije potvrdu svog besa. Da se i terapeut složi da treba biti besan jer je svet okrutno mesto, i ljudi su grozni, odvratni.
Bes je nezdrava emocija, loša po zdravlje, a i svakodnevno funkcionisanje pojedinca. Bes retko kada je poželjna emocija, eventualno u službi zaštite života ili imovine. Klijent koji je besan je težak za saradnju i teško je složiti se s njim oko cilja. Odustati od besa znači zaviriti dublje u problem, dublje u sebe, a to boli. Lakše je kad su drugi krivi. Kad je nebo krivo, tamo neki predsednik, ili roditelji. Pošto su oni krivi, onda ne možeš ni ti biti kriv što ne menjaš svoj život jer to „nije u tvojoj kontroli”.
Nije upalila ni tehnika sa argumentima, nije pomogla ni nauka koja vrlo jasno ukazuje na negativne posledice besa, nisu pomogle ni analize kako ispoljavanje besa utiče na život i odnose sa drugima, ni priče o besu, ni metafore.
I pita mene u jednom trenutku moj klijent: „Šta ste Vi to prihvatili? Je l’ mislite da je svet bolje mesto zato što ste Vi to sve prihvatili? Ja neću da budem kao Vi što prihvatate.”
Kako je ovo bio dobar trenutak. Naime, možete u terapiji da se poslužite i ličnim primerom, odnosno ispričati klijentu kako ste se Vi sami promenili. I tu ja kažem:
„Da, mislim da je bolje kada se prihvati svet kakav jeste i kada se prihvatimo mi kakvi jesmo u tom nesavršenom svetu. Tada možemo da sagledamo stvari i sebe realnije i da ozbiljno zasučemo rukave i počnemo da radimo na promenama. Onim ličnim i onim globalnim.
Pre par godina ja sam završila fakultet, bila sam na edukaciji za terapeuta, išla sam na prakse, radila poslove van struke, usavršavala se, ali posla jednostavno nije bilo za mene. Prijavljivala sam se stalno, pa čak i tražila vezu da se zaposlim. I ništa. Upala sam u depresivno raspoloženje i imala sam suicidalne misli. Jednostavno, život mi je bio besmislen, a sav moj trud kao da se nigde nije video. Bila sam ogorčena na sebe, na državu, na roditelje što mi nisu pomogli više. Što je najgore, i ljudi u mojoj okolini su bili u sličnom duševnom stanju. Povukla sam se i preispitivala svaki dan. I jednog jutra sam shvatila da ću istrajati. Radiću poslove koji nemaju veze sa strukom dok ne postanem psihoterapeut koji će moći od toga da živi. Na pola puta, kada sam od seansi mogla samo sebi da platim edukaciju, znajući da se studenti posle faksa a i za vreme istog, mogu osetiti kao ja, donela sam odluku da pokrenem ovaj projekat preko kojeg Vi danas imate priliku da besplatno dobijate savetodavni rad. U to sam uključila i kolege znajući da ima puno ljudi kojima će to značiti. Danas ja živim od svog rada. To i dalje znači da moram stalno da učim i da plaćam dodatne obuke, i to je put koji sam sama birala. Neizvesnost je takođe deo mog posla i moje je da je podnosim kad sam već tako htela. Dakle, tek kada sam prihvatila da mi niko ništa nije dužan jer imam diplomu i znanje, počela sam sama da gradim svoju karijeru i svoj put. Tek kada sam prihvatila da se to sme i može desiti, našla sam svoje mesto i način da promenim barem još nekome život tako što smo pokrenuli ovaj projekat.
Znate, ja ne mogu da kreiram rakete kojima će se putovati kroz kosmos, niti imam znanja da sprečim globalno zagrevanje, ali recikliram. Ne možemo spasiti ceo svet ili sve ljude, ljudska priroda od postanka nam ukazuje i na svoje loše strane, bilo da je posmatrate naučno bilo biblijski. Poricanje da svako od nas može pokazati loša ponašanja, pa čak i gnusna dela bilo bi nelogično i nerealno. Ali kada prihvatite postojanje sveta kao takvog, pronađite svoje mesto i način da nešto menjate. Vidite, oni koji ne prihvataju svet kao takav rizikuju da kao Vi leže u krevetu očajni, besni i depresivni ili da odu u ekstreme poput rata i terorizma, ili mogu da izaberu da prihvate svet, naljute se dovoljno da dignu dupe iz kreveta i nezadovoljni krenu da menjaju ono što im se ne sviđa. Šta mislite, ko trenutno više čini za svet, mi što prihvatamo ili vi što ne prihvatate?”
Danas, moj klijent je sredio svoj život i počeo da menja svet. Ali je prvo promenio sebe. I to je lepota ovog posla. U svakom pojedincu vidiš nekadašnji ili budući deo sebe. Vidiš i ceo svet. I znaš da može biti bolje. Ako neko hoće bolje. Nekad za to treba upornosti i razumevanja otpora.
Tekst je priredila Bojana Obradović, psihološkinja i psihoterapeutkinja. Radi u savetovalištu Entera u Beogradu i vodi tim Pričajmo o tome. Njen rad možeš pratiti i na stranici Psihoterapija, lični rast i razvoj. Članica je tima psihološkinja psihološkog savetovališta Centra za mame Mame u poverenju.
Želiš da podržiš objavljivanje ovakvih i sličnih korisnih tekstova? Postani članica ili član našeg Kluba mama.
Leave a Reply