Svako ima svoje tajne. I kao dete bila sam stručnjak za otkrivanje tajni tako što sam ih pažljivo prisluškivala. Malo vrebanja, odugovlačenja, malo puzanja iza fotelje ili čak i strateške tobožnje dremke, samo da bih bila bliže odraslima koji odaju svoje tajne jedni drugima.

I koja je to najveća tajna koju su žene delile jedna sa drugom dok su razmenjivale šolje čaja i cigarete sa mirisom mentola?

Da su znale da će majčinstvo biti toliko teško, nikada ne bi postale majke.
To su govorile.

Svako ko je šokiran ženama koje žale što su postale majke, ne sluša pažljivo

To je jednostavna istina koju je Dilvin Jasa otkrila u svom izvrsnom članku Žene koje žale što su postale majke. Jedna za drugom, majke su iznosile svoje priče o izneverenim očekivanjima, o iznurujućem naporu i o izgubljenom životu koji nikada neće moći da povrate.

Reakcije na ovo bile su različite – mešavina priznanja i lične odvratnosti prema tim ženama. Kada čujemo nešto što odudara od strogog scenarija društva, uvek dolazi do trenutne emotivne reakcije kojom nastojimo da ublažimo šok. Sigurno nešto nije u redu s tim ženama, tako se prigušuje šok zbog saznanja da iko može da dovede u pitanje sjajnu i idelanu sliku majčinstva.

Bez izuzetka, te žene se predstavljaju kao psihički obolele, jer ljudi ne mogu da smisle nijedan drugi razlog zbog kojeg bi se majčinstvu našla mana ili nedostatak, nijedan razlog zbog kojeg bi ijednoj majci bilo dozvoljeno da bude nesrećna. Mora biti da je u pitanju majka; sigurno ima postporođajnu depresiju koja je nekako potrajala 9 i više godina.

Osuđuju se majke, a ne sistemi koji ih tlače.

Evo još jedne istine: majčinstvo je loša pogodba za žene; one su slavni primeri teške i iscrpljene iskrenosti.

Nije problem u majkama, već u načinu na koji ih tretiramo, kako se prema njima odnosimo.

Zamislite da vas od rođenja pripremaju za neki posao. Dali su vam igračke koje se uklapaju u opis posla: lutke o kojima treba da brinete i minijaturne kuhinje i pribor za čišćenje da se starate o kući. Knjige u vašoj školi prikazuju majke koje se smeše i ugađaju svima (osim ako se radi o maćehama gunđalima). U srednjoj školi vas uče da su žene te koje su odgovorne za trudnoću i možda vam govore da imate samo mali vremenski okvir u kojem možete da ostvarite taj cilj da vam život ne bi bio prazan, jer je, izgleda, majčinstvo jedino što može da ispuni ženu.

Poruka ženama je jasna: pripremaju ih da postanu roditelji na načine koje muškarci nikada neće moći da dokuče. Muškarci se ne opremaju igračkama da bi postali očevi niti razmatraju kratak period plodnosti.

Roditeljstvo se predstavlja kao cilj koji treba svi da ostvare, ali nikada sa takvom težinom sa kojom se kao takvo predstavlja ženama.

Tako pripremljene i sa smernicama kako da zatrudne u hitnom, rekordnom roku, žene se suočavaju sa okrutnom istinom: društvo vas priprema da treba da želite majčinstvo, ali neće vam pomoći onda kada vam je pomoć potrebna, neće vas podržati.

Svako ko je šokiran ženama koje žale što su postale majke, ne sluša pažljivo

Kao majka, doživećete vrhunac diskriminacije i ućutkivanja. Kada postanete majka, dobijate smanjeno radno vreme i platu, a često postajete i tehnološki višak. Dok su na porodiljskom odsustvu, žene su često prve na udaru kada dođe do otpuštanja tehnoloških viškova. Ako žene uspeju da se vrate na posao, pitaće ih da li njihova plata zapravo pokriva troškove vrtića; suočiće se sa smanjenim radnim vremenom, platom i teškoćama da napreduju u karijeri, jer se njihove karijere percipiraju kao sekundarne u odnosu na njihov „pravi posao” majke.

A taj pravi posao majčinstva predstavlja većinu poslova oko podizanja dece i održavanja kuće.

Za poslove koje obavljate kao majka nećete biti plaćeni; neće vas poštovati zbog njih; ti poslovi vam neće platiti doprinose. Poslovi koje obavljate kao majka čak ne predstavljaju nikakav faktor u povećanim stopama fizičkog, psihološkog i finansijskog zlostavljanja sa kojim se žene suočavaju kod kuće za koju se od njih očekuje da je održavaju zbog ljudi čiji životi za njih imaju prioritet u odnosu na njihov sopstveni.

I ne samo da se od žena očekuje da to rade, od njih se očekuje i da to vole.

I sve to, uprkos činjenici da žene često nemaju podršku i da se osećaju izolovano ako se ne uklope u idealnu sliku majčinstva – žena koja prisustvuje roditeljskim sastancima posle škole, ima čistu kuću, obasipa ljubavlju svoju decu i svakog prolaznika.

Ko ne bi bio izolovan identitetom koji ignoriše ono što majke jesu i konstantno im sudi po onome što one mogu da učine za druge?

Reakcija na žene koje žale što su postale majke odmah se pretvara u brigu za njihovu decu, što je još jedan znak da se ne fokusiramo na strukturne sile koje primoravaju žene da zamrze taj posao. To podseća na „mame iz frižidera”, odbačenu teoriju iz pedesetih godina prošlog veka koja je krivila navodno hladne majke koje nisu mogle da se uklope u san o majčinstvu za dobrobit njihove dece (i za poremećaje kao što je autizam).

Kada vam žena kaže da žali što je postala majka, ona vam ne govori da ne voli svoju decu. Ona vam govori da ne voli posao.

Koliko puta ste radili sa saradnicima koje ste voleli i sa kojima ste se sjajno slagali, ali ste mrzeli sam posao? Isto je i sa majčinstvom, ali to je posao na kojem nijedna žena ne može da dâ otkaz.

Svako ko je šokiran ženama koje žale zbog toga što su postale majke, ne sluša šta te žene govore.

Vreme je da preispitamo imperative koje društvo stavlja pred žene koje postanu majke, a ne da samo preispitujemo i osuđujemo majke zato što ne uspevaju da zadovolje nemoguće zahteve društva.

Autorka teksta je Ejmi Grej koja piše o feminizmu, popularnoj kulturi, medijima i roditeljstvu

Tekst prenosimo sa The Sidney Morning Herald

Tekst prevela Nora Gashi

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: