Napisala Suzana Vajs

Danima sam odlagala pisanje ovog članka. I kad sam počela da ga pišem, bilo mi je neverovatno teško.

Jer, pisanje ovog teksta zahtevalo od mene da govorim o sopstvenom uspehu, da verujem da sam kvalifikovana da drugima delim poslovne savete. Jer, drugim rečima, zahtevalo je od mene da budem „neženstvena“.

Kao dete, učena sam da se svima učtivo smešim, da se ponašam kao da su drugi iznad mene, da uvek pretpostavljam da su drugi u pravu. Znate već, da budem žensko.

Čak i sada – iako sam objavila nebrojene članke, iako sam pisala za najpoznatije svetske časopise, iako me često pozivaju da govorim u medijima – neretko se osetim kao šiparica koja tek što je zagazila u novinarske vode.

I mnogi se prema meni tako i ponašaju.

Korisnici Tvitera koji se ne slažu s mojim stavovima, „ispravljali“ su me, obraćajući mi se „dušo“. Članovi porodice savetovali su me da pišem o porodičnim letovanjima i zimovanjima i da obavezno priložim lepe fotografije.

Jedan bivši momak rekao mi je da sam „kučka“ jer sa ga spomenula u članku. Neznanci su me preko Okejkjupida1 „poučavali“ o tome zašto je feminizam loš da bih to mogla da „iskoristim“ u svojoj sledećoj knjizi.

Pročitavši moj članak o borbi sa doživljajem sopstvenog tela, jedan poznanik je pokušao da me uteši kazavši mi da sam „baš lepa“. Nebrojeno muškaraca slalo mi je imejlom fotografije penisa jer pišem o seksu. Čak me je, čuvši da sam pisac, jedan tip u liftu pitao: „Mora da pišeš romantične limunadice, zar ne?“

Tri mizoginistička pravila koja su me profesionalno sputavala i kako sam ustala protiv njih

A ne biste verovali kako su me postiđivali, jer sam pregovarala onda kada se očekivalo da naprosto pristanem.

Jesam li sve to tako doživljavala samo zbog toga što sam žena? Ne mogu da kažem kakav bi mi život bio da sam muško, ali pokušajte samo da zamislite muškarca u situacijama koje sam opisala.

Godine su mi, međutim, bile potrebne da sagledam ulogu koju rod igra u svim gorenavedenim situacijama. Zašto? Jer sam još kao dete usvojila društvena pravila u korenu takvog ponašanja i nametnula ih samoj sebi kao nešto normalno.

To što mogu da se otrgnem od tih pravila jeste privilegija. Neki ljudi bukvalno ne mogu da priušte sebi da na poslu dovode u pitanje društvene norme.

Otkad zarađujem dovoljno da samu sebe izdržavam, mogu sebi da dozvolim više rizika nego neki drugi ljudi. Pritom, to što sam belkinja sa diplomom jednog od najprestižnijih američkih univerziteta, znači da se mnogi ljudi suočavaju sa daleko više izazova nego ja.

Iako možda moramo da uzmemo u obzir koliko će nas koštati ako se usprotivimo rodnim normama, važno je da bar budemo svesne tih normi kako ih ne bismo nametale same sebi.

Stoga, evo nekoliko mizoginističkih „pravila“ vezanih za posao kojih sam se dugo pridržavala jer sam osećala da moram – i kojima sam se s vremenom usprotivila, sebi na korist.

  1. Ne traži previše’

Kada sam dobila prvu ponudu za stalan posao, izvršni direktor firme napisao mi je imejl u kome je, između ostalog, stajalo: „Recite šta možemo da učinimo da obezbedimo vaš pristanak.“

Nisam uopšte bila sigurna da želim taj posao, ali sam verovala da ću, ako tražim veću platu, delovati gramzivo ili kao da mi nije dovoljno stalo do samog posla. Stoga sam jednostavno zatražila nešto neodređeno poput „priliku da upravljam projektima.“

Naravno, takve nevolje nemaju isključivo žene, ali se sa njima mi suočavamo mnogo češće nego muškaraci. Finansijska firma Ernest sprovela je anketu pitajući ljude jesu li pregovarali kada su dobili poslednju ponudu za posao. Od svih ispitanika, potvrdan odgovor dalo je 42% muškaraca, a svega 26% žena (druge rodne grupe nisu ispitivane) i razumljivo je zašto.

Bilo da su u pitanju briga o deci, usluge prijateljima, savetovanje neznanaca u vezi sa njihovom karijerom ili rad za malu platu, od žena se redovno očekuje da nesebično daju drugima.

Moj strah da ću biti kažnjena ako tražim nadoknadu za svoj rad nije bio neosnovan.

Istraživanje objavljeno u časopisu Organizational Behavior and Human Decision Processes tražilo je od ispitanika da pročitaju opise situacija u kojima neko pregovara o uslovima zaposlenja i traži veću platu, i da potom ocene ponašanje te osobe. Ispostavilo se da je većina učesnika istraživanja osuđivalo žene koje su pregovarale, dok muškarce nisu.

Nije mi teško da poverujem u takav ishod. Pošto sam sačekala s odgovorom na ponudu za pomenuti posao, jednu noć – da bih sebi dala prilike da naprosto proučim ugovor o radu – izvršni direktor tog preduzeća već je bio odlučio da me „odjebe“ ako budem tražila više novca, kako mi je sam kasnije kazao na nekoj proslavi.

A kada sam, drugom prilikom, pitala da li bi mogli da mi plate $50 više za posao honorarnog urednika, potencijalna šefica mi je kazala da bi radije zaposlila nekog drugog nego se „uplela u pregovore“.

Lako je razumeti zašto je ženama pregovaranje odbojno. Drago mi je, međutim, što sam ja to prevazišla.

Uopšteno uzev, traženje mi se isplatilo – naročito kada sam tražila ono što nisam osećala da zaslužujem. Većina urednika sa kojima sam pregovarala odgovorilo mi je učtivo sa da ili ne, a zaradila sam na hiljade dolara više nego što bih da nisam pregovarala.

Pritom se pregovaranje ne odnosi samo na novac. Tražila sam i dobila novinarske zadatke koje sam želela, zgodnije rasporede, čak i prilike da putujem.

Često se iznenadim na šta sve ljudi pristanu, što znači da po svemu sudeći i dalje potcenjujem sopstvenu vrednost. Mnogo nas to čini.

Dakle, evo prijateljskog podsetnika da nema ničeg neučtivog u tome da nešto zatražite ljubazno i bez pritiska. Pritom, velika je verovatnoća da vaš zahtev nije jednostran, jer pošto vi dajete svoj dragoceni rad, drugima će koristiti da vam izađu u susret; oni to treba da prepoznaju.

  1. Nemoj imati previsoko mišljenje o sebi’

Pre neki dan, pozvana sam da na radiju govorim povodom Međunarodnog dana žena.

Naravno! Hvala na pozivu!“ odgovorila sam ne razmišljajući. I gotovo se odmah pokajala.

Zašto sam se ponela kao da mi je učinjena usluga? Žena se javila meni jer je njoj nešto trebalo, a gostovanje pritom nije bilo plaćeno.

Međutim, da sam se postavila kao da ja njoj činim uslugu, doživela bih samu sebe kao nadmenu. Umesto toga, ponela sam se kao da sam izuzetno zahvalna što me iko smatra stručnjakom za određene teme. Što inače jesam.

U našoj je kulturi neophodno da se čovek predstavi kao autoritet da bi dobio priliku da predvodi druge ili govori u medijima. Učeći žene da se ne ponašaju kao autoriteti, istovremeno im ograničavamo budućnost.

Godine su mi bile potrebne da naučim da ti zvanje „stručnjaka“ niko ne dodeljuje. Sama ga prisvajaš, a pritom mnogo žena misli da je potrebno mnogo više nego što zaiste jeste da bi postale stručnjaci.

U potrazi za stručnjacima koje bih intervjuisala za svoje članke, povremeno koristim sajt Help A Reporter Out. I svaki put me zapanji koliko mi se muškaraca odazove iako uopšte nisu stručnjaci za oblast u pitanju, šaljući mi poruke sa uvodima poput „Nije da sam terapeut, ali…“

Jedan tip kome kao zvanje na poslovnoj mreži LinkedIn stoji „zamislite beskonačne mogućnosti“, slao mi je odgovore na pitanja o svemu, od tantričkog seksa do korišćenja Instagrama u poslovne svrhe.

Nekima od tih ljudi možda i pođe za rukom da ih intervjuišu i navedu kao stručnjake samo zato što sami sebe tako predstavljaju. Da je neko iz marginalizovanih zajednica učinio isto što i oni, moguće je da bi naišao na veće podozrenje, mada to ne bi značilo da podozrenje nisu zaslužili.

Učeni smo da je navođenje sopstvenih postignuća neukusno, iako su naša postignuća ono što nas čini kvalifikovanim za određeni posao. Ako svoje uspehe krijemo, niko neće znati koliko smo stručni.

A ako smo žene, možda će pretpostavljati da nismo stručne sve dok im ne kažemo suprotno.

  1. Ne dozvoli da te posao previše obuzme’

Što sam na poslu bivala uspešnija, to je više prijatelja, poznanika i članova porodice počelo da mi govori da „usporim“ i ne zaboravim kako je „u životu ključna ravnoteža između posla i življenja!“.

Stidela sam se zbog toga koliko radim i često krila koliko sati zaista posvećujem poslu.

Još su mi kao studentkinji prijatelji govorili „Treba ti odmor!“ kad bih pohađala časove preko leta, a ja sam se pitala zašto mi treba odmor od onoga što me puni energijom.

Konačno mi je jedan prijatelj priznao (muškarac, što možda i nije slučajno): „O, da mogu, radio bih 24 časa dnevno. Obožavam da radim.“ Ta mi je izjava delovala kao neviđeni tabu, ali čuvši je, shvatila sam da je u redu da se i ja tako osećam.

Obožavam da radim. Hoću da radim po ceo dan. Ushitim se kad mi momak ode na put, jer to znači da mogu da radim po celu noć, a da mi ništa ne odvraća pažnju. Nekad se potajno nadam da će mi prijatelji otkazati viđenje da bih mogla da uradim još ponešto.

To je nije radoholizam. Znam, jer sam i njega preživela. Radoholizam je kad ne želiš da radiš, ali osećaš da nemaš izbora. Radoholizam je unutarnja prisila.

Posvećivanje mnogo vremena poslu samo po sebi nije problem. Nekad je to, zapravo, neophodno da bi čovek postigao svoje ciljeve. Kad u ženama budimo krivicu zbog toga što rade ono što žele, mi ih profesionalno sputavamo.

Ni sa ovom se nevoljom ne susreću samo žene. Ipak, kada se pretpostavci da žene treba da pridaju veći značaj ljubavnom i porodičnom životu doda opšta sklonost ljudi da se prema ženama odnose pokroviteljski, tvrdeći da znaju šta je za njih najbolje – dobijamo sredinu u kojoj postiđujemo žene zbog njihovih profesionalnih ambicija.

Govore nam da ne radimo previše kao da smo krhke, da ne uzimamo previše na sebe kao da nam treba dadilja da pazi da legnemo na vreme, da izlazimo više da bismo našle partnera i da požurimo jer nam otkucava biološki sat.

Moja karijera nije napredovala zato što sam tražila dečka, već onda kad sam počela da beležim misli koje sam godinama suzbijala pokušavajući da dostignem nečiju tuđu idealnu sliku balansa.

Naravno, moguće je provesti previše vremena radeći i postoje mnogi razorni kapitalistički ideali koji nas navode da prevailazimo sopstvene granice. Ali odluka o tome šta možemo, a šta ne, treba da bude na nama. Prepuštajući je drugima, lišavamo se dragocenog vremena koje smo mogle provesti ostvarujući svoje snove.

Osim toga, neki ljudi zaista moraju mnogo da rade da bi preživeli. Reći njima da treba da nađu ravnotežu besmisleno je, jer oni jednostavno nemaju tu mogućnost.

***

Sva pravila koja sam navela svode se, zapravo, na jedno: „Ne budi previše uspešna“. Traženje bez ustezanja, samouverenost i posvećenost poslu nisu samo zastrašujući sami po sebi, već i stoga što čoveka mogu učiniti uspešnim.

Pritom, pod uspehom ne podrazumevam veliku zaradu ili posao zbog kojeg ti se drugi dive. Uspeh je kada radiš ono što te ispunjava i omogućava ti da živiš onako kako želiš.

Učene smo da ćemo, ako smo previše uspešne, biti manje privlačne, manje dopadljive ili da ćemo time povrediti tuđa osećanja. (A neprestano nam se nameće da smo odgovorne za tuđa osećanja.)

Dodijalo mi je da svoj uspeh neprestano umanjujem. Time umanjujem sebe u sopstvenim očima, a verovatno i u tuđim.
Dodijalo mi je da krijem koliko zarađujem, jer navodno ne zaslužujem toliku platu.
Dodijalo mi je da govorim kako sam imala sreće, kad dobro znam šta sam sve učinila da dospem tu gde jesam.
Dodijalo mi je što ne tražim više jer negde duboko u sebi mislim da već imam previše.

I dodijalo mi je da se trudim da ne „potežem pitanje roda“ samo zato da se muškarci oko mene ne bi osetili napadnuto i smatrali me odbojnom.

Potežući“ pitanje roda skrećemo pažnju na to kako rod zaista utiče na naše živote. Govoreći o rodu, stvaramo svet gde položaj na poslu ne zavisi od roda, svet u kojem nas neće kažnjavati zato što se opiremo pravilima koja nas sputavaju.

Tekst je preuzet sa sajta Everyday Feminism.
Tekst je prevela Blaga Lazić.

1 OKCupid je onlajn platforma za odrasle koja omogućava upoznavanje i druženje sa drugim korisnicima prevashodno u romantične svrhe.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: