Mama tri deteta — jednog školarca i dve ćerkice koje ne idu u obadnište — Ljiljana je stekla tri fakultetske diplome pre nego što se upustila u novi univerzitetski poduhvat i upisala doktorske studije. Ova nesvakidašnja mama posvećena je tome da decu odagaja bez ekrana, ne libi se da se na međunarodnu konferenciju uputi sa bebom u kolima i čvrsto veruje da svako treba da krči svoj put u životu ne dozvoljavajući da mu okolina nameće svoje vrednosti. Pred vama je sedamnaesta priča serijala ‘Kad mama studira‘.
Tri fakulteta i doktorat – kao mama tri deteta
Ne postoje određene godine kada se treba školovati, ispravan redosled životnih iskustava i izbora, niti broj dece koji treba imati. Ništa od toga ne treba da vam određuje neko drugi.
U Rusiji mladi veoma rano planiraju i ostvaruju porodicu bez obzira na to da li studiraju. Tamo ići na fakultet i istovremeno biti mama ili supruga ne dovodi u pitanje ženin uspeh na studijama. U Srbiji je stanje nešto drugačije – možda jer smo više pod uticajem zapadnjačkog shvatanja da je neophodno odlučiti se između karijere i porodice. Bilo kako bilo, ukoliko kod nas devojka tokom studija postane supruga ili majka, odmah se sumnja u njene sposobnosti da završi fakultet.
Čini mi se da se kod nas gaji kult „savršene žene“: očekivanja da žena sve radi bez mane, bez propusta, bez umora. Moramo biti savršene studentkinje, savršene majke, savršene kuvarice, savršene domaćice. Sve je u kući i životu treba da je besprekorno, iako vrlo dobro znamo da je u stvarnosti retko tako.
Tri fakulteta uz prvu bebu, doktorat uz drugu i treću
Igrom slučaja, stekla sam tri diplome kao majka jednog deteta. Igrom slučaja jer sam se tražila, jer nisam bila jedna od onih koji odmah znaju čime žele da se bave i nepokolebljivo idu ka tom cilju. Na neki način, to je trend u mojoj porodici. Moj suprug je programer sa master zvanjem i iz engleskog jezika, a više fakuletskih diploma – sve sa državnih fakulteta – imaju i moja sestra, dever, i svekar.
Poneta iskustvom sa prvim detetom, kada sam bila znatno mlađa i ispite polagala bez teškoća tokom čitave trudnoće, upisala sam doktorske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu dok sam čekala drugo dete. Za mene je to bilo sasvim novo iskustvo. Tek sam tada shvatila zašto se kaže „drugo stanje“ i kako zaista trudnoća i porođaj mogu da utiču na ženu. Ponekad sva moguća pomoć nije dovoljna jer se suočavate sa vrtoglavicama, višednevnim glavoboljama, nesanicom, padom imuniteta i lošim pamćenjem koje može da potraje i poduže nakon porođaja.
Porodična organizacija bez vrtića i ekrana
Takav poduhvat, naravno, ne bi bio moguć bez podrške. Psihičke, jer imam uz sebe ljude koji me ohrabre kada pokleknem, posumnjam u sebe i pomislim da više neću moći. I fizičke, jer imam ogromnu pomoć u kućnim poslovima i ne brinem samo ja o našoj deci. Našu porodicu čine sin od 13 godina i ćerke od 2 godine, te 10 meseci i, iako znam da se mnoge nove majke odlučuju za vrtić, mi nismo pristalice takve opcije. Naravno, imamo i mogućnosti da svoje želje i nastojanja u vaspitanju dece ostvarimo jer imamo veliku pomoć šire porodice.
Osim te ispomoći, ključ našeg uspeha je u fleksibilnosti. Kao porodica nemamo neki dnevni raspored. Jedina rutina koju održavam jesu treninzi sa instruktorkom preko Skajpa i šetnje sa decom, često i dva puta dnevno. Moj suprug mnogo više radi, te je njegov raspored malo ustaljeniji, ali generalno ne volimo da planiramo i kod nas se nikada ne zna gde će se i kako dan završiti.
Kako deca ne idu u obdanište a nemamo televizor i ne koristimo ekran za zabavu mališana, moramo da se dovijamo da ih zabavimo ako želimo da odemo u kafić ili uradimo nešto po kući – i nemamo onih osam sati potpune slobode, tišine i mira koje daje obadnište. Ponekad to bude zaista zahtevno, ali smatramo da je izuzetno dobro za našu decu da što više budu uz nas.
Odnos kolega i profesora na fakultetu
Pored pomoći oko čuvanja dece i psihološke podrške, mislim da je za roditelje-studente neophodno i razumevanje profesora. Rekla bih da sam u 90% slučajeva nailazila na podršku i prilagođavanje kada su u pitanju profesori, ali se dešavalo i da neki ne želi da uzima u obzir da imam malu bebu kod kuće i da nije baš lako doputovati u drugi grad na konsultacije u zakazano vreme. U tom slučaju oslanjala sam se porodicu ili bebisiterke.
Što se kolega tiče, tu i tamo sam osetila uticaj razlike u godinama između mene i njih kao i činjenice da sam došla na fakultet koji mi nije matični. Upoznala sam divne mlade ljude i našila na susretljovost i otvorenost, ali i na sujetu, strah od tuđeg uspeha i ignorisanje.
Lična organizacija – usklađivanje želja i obaveza
Kao roditelj, nemam slobodu da učim u bilo koje vreme, te su mi neophodne sposobnost organizacije, samokontrola – i snaga volje. Iako ne mogu uvek da odradim ispitne obaveze na vreme imam dovoljno vremena da šaljem radove na naučne konferencije, pa i da ih posetim ako nisu daleko i ne traju dugo. Nekim drugim prisustvujem virtuelno.
Stižem da pišem kratke priče, pesme, da čitam, da učim strani jezik. To sve zvuči kao naučna fantastika za majku troje dece, ali nije jer je tempo tih aktivnosti mnogo lakši nego inače, odnosno prilagođen deci, njihovim odlascima na spavanje. Umesto da listam društvene mreže, čitam vesti na stranom jeziku, čitam knjigu ili pišem. Dok sam imala dvoje dece, uspevala sam i da radim kao prevodilac i koordinator u „Prevodilačkom srcu“, napustivši te obaveze tek pošto mi je treća trudnoća prilično odmakla.
Kad staviš na vagu…
Teško mi pada što ne mogu da čitam baš onoliko koliko bih htela. Što ne mogu uvek da posetim književne večeri koje me zanimaju, jer su uvek u vreme kada se bebe kupaju i idu na spavanje. Što nije lako otići u bioskop ili pozorište. Mučila sam se da prihvatim da mi sada, u tridesetim godinama, rad na ispitima ide teže nego u dvadesetima. Da se pomirim sa tim da ću morati da zamrznem godinu zbog male razlike između poslednje dve bebe. Ali brzo sam se navikla. Jer vas deca osvoje. Jer njihova ljubav sve drugo baca u zasenak.
Da li se pored roditeljskih obaveza upustiti u studiranje? Da li se prvo ostvariti kao mama ili kao poslovna žena? Zaista mislim da ne postoji tačan odgovor na ovo pitanje. On zavisi od mogućnosti, volje, želje i uopštenih okolonosti svake od nas. Ono u šta jesam uverena jeste da ne postoje određene godine kada se treba školovati, ispravan redosled životnih iskustava i izbora, niti broj dece koji treba imati. Ništa od toga ne treba da vam određuje neko drugi. Krčite svoj put. Dragoceno je imati ljubav i podršku svoje porodice i druge polovine, ali ako i nemate, ne predajte se. Ne odustajte. Jer snovi, volja, želja i trud znaju biti čarobna kombinacija.
***
Autorka teksta je Ljiljana Pticina iz Sombora, doktorand Filozofskog fakulteta u Novom Sadu
Serijal uredila Blaga Lazić
Serijal „Kad mama studira” pokrenuo je i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Cilj ovog serijala je dvostruk. S jedne strane, želja nam je da skrenemo pažnju na glavne izazove sa kojima se majke-studentkinje susreću i otvorimo razgovor o tome kako se majkama može pomoći da nastave i završe školovanje. S druge se nadamo da će ove priče podstaći žene da ne odustanu od želje da uče i steknu diplomu — iako su se našle u ulozi majke. Serijal medijski podržava portal Žena.
Leave a Reply