Nesebičnost mama neće spasiti svet; njihov neplaćeni rad hoće. 

Ili smo bar verovale u to, do skoro. U ovim mračnim danima nezvanične izolacije, kada je postalo očigledno da niko nije siguran i kada svakog dana čujemo da je neko koga poznajemo pozitivan ili preminuo, nismo sigurne da li ovom svetu uopšte ima spasa; i nama u tom svetu.

***

Pre pola sata sam se dopisivala sa drugaricom. Kaže, ide da dezinfikuje kvake, riba kupatilo i podove. Radi to svakog dana. Svakog. Dezinfekcija kuće jedan je od pokazatelja njene brige za dvoje dece ispod pet godina i supruga koji više nema radno vreme zato što radi non-stop; iz spavaće sobe.

Koliko često dezinfikuješ kuću? Podove, kvake, kupatilo? Da li je higijena tvoja nova opsesija?

Hoćeš li prestati kada prođe pandemija?

Juče sam razgovarala sa tetkom. Muči je neka alergija već skoro mesec dana, koja je, kaže, podseća na koprivnjaču. Ali izgleda da nije koprivnjača. I samo je na jednom delu stomaka. I svrbi, užasno svrbi. I ne pitam je zašto ne ide kod lekara. I sestra od tetke i teča su plućni bolesnici. Odlazak kod lekara za nju bi bio čin izdaje, nemara, nebrige i nevoljenja najbližih. Pa sam joj samo čestitala rođendan.

Kada si ti poslednji put otišla kod lekara, a da to nije bilo zbog prehlade/gripa/korone? Možda da se častiš jednim sistematskim za rođendan?

Moja sestra, koja i inače radi od kuće, ovih dana je morala da preklinje šefa kako bi dobila pola radnog vremena. Suprug radi od danas do sutra, a njihove dve ćerke su na onlajn školskom režimu; i u muzičkoj osnovnoj i u regularnoj osnovnoj. Danas, posle dva onlajn časa solfeđa na Zumu, jednog časa instrumenta na Vajberu, drugog časa instrumenta na Skajpu i dva seta školskih časova na RTS Planeti, pripremanja doručka, ručka, večere i pisanja teksta za jednog od klijenata koje vodi, pozvala me je i rekla da nema više snage; i da ne zna kuda sve ovo vodi.

Kako ti izlaziš na kraj sa onlajn časovima, sa čudnim školskim rasporedima, sa nedostatkom vremena, rastrgnuta između posla i ostalih obaveza?

Moja koleginica je letos morala da odvede ćerku kod lekara jer je usred avgusta dobila temperaturu. Nijedan lekar nije smeo da je primi, pa su morale u kovid ambulantu. Posle dva dana vraćanja u ambulantu i analiza, ispostavilo se da je ćerka imala urinarnu infekciju koja nikakve veze nije imala sa kovid virusom.

Da li redovno govoriš svom detetu da prestane da trči po kući; ako nešto slomi, to će mu/joj krivo srasti, jer tebi ne pada na pamet da ga/je vodiš kod lekara? I samo se praviš da si stroga, dok u sebi premireš od straha, od „šta ako’’.

Nesebičnost mama neće spasiti svet; njihov neplaćeni rad hoće

Mama sa decom, mural u Berlinu

Ljubav mame za dete ima neprocenjivu vrednost — ne možemo je izmeriti ni maženjem, ni brojanjem koliko puta smo izgovorile volim te, ni brojem promenjenih pelena, ni mnoštvom skuvanih obroka, ni zagrljajima, ni neprospavanim noćima. Nikako. Uvek raste, sa radovanjima, sa brigama, sa nestašlucima, sa uspesima, sa porazima, sa njihovim stopalima i širinom zagrljaja.

S druge strane, rad koji ulažemo u brigu o deci ima procenjivu vrednost.

Kako tu vrednost možemo proceniti, izmeriti, odrediti?

Lepo i lako — smanjenim radnim vremenom, otkazima, neplaćenim prekovremenim satima, propalim karijerama, propuštenim prilikama zbog porodiljskog, napuštenim nadanjima, oslabljenim zdravljem.

I kako godine prolaze, ova vrednost raste i raste i raste; direktno se oslikava na kućnom budžetu; utiče na budućnost ne samo mame, oca, već i dece, njihovo školovanje i odrastanje, poslovni uspeh, emotivni svet. Ali, vrednost nege i brige o deci koju je sistem procenio obrnuto je proporcionalna ljubavi koju osećamo prema deci i porodici.

A ovo stanje u kojem se sada nalazimo samo je ružno, bolno, gotovo groteskno naglasilo sve ono što ni do sada nije bilo u redu sa položajem mama u Srbiji.

Porodica je sada organizacija sa makar jednim neplaćenim radnikom koji radi puno radno vreme i bez koga bi se organizacija raspala (a ne bi ni postojala, ako ćemo pravo) i eventualno par povremenih radnika na crno. 

Kakva si ti to majka koja očekuje da bude plaćena za brigu o deci?

Kakva si ti to majka koja bi stavila karijeru ispred svoje dece?

Kakva si ti to majka koja nije rodila drugo/treće dete samo da bi zadržala posao?

Svi ponavljaju floskule o mamama i o tome kako se treba brinuti o deci, jer svi znaju sve o majčinstvu bolje od samih mama.

Zašto si rađala ako nisi želela da brineš o deci, ako nisi bila spremna da se žrtvuješ?

Žrtva se podrazumeva iako se ljubav mame prema detetu ne može dovesti s takvim ponašanjem/osećanjem u vezu. Žrtvovanje nije održiv model ni poslovanja, ni življenja, ni voljenja. Biti mama nije jednako biti žrtva. 

Nesebičnost mama neće spasiti svet; njihov neplaćeni rad hoće

Mame ne treba da budu žrtve ove pandemije.

Ipak, čini se da je korona virus doneo ili samo ubrzao neizbežno, ono što nam se godinama približavalo; ono što nismo primećivale u žuljevitim šakama naših baka, u ono par godina koje su nedostajale za penziju našim mamama, u zapomaganjima žene koju je muškarac tukao na parkingu, u suzama drugarice koja je pomerena na slabije plaćeno radno mesto kada se posle porodiljskog odsustva vratila na posao.

Korona virus nas je, kao snežna lavina, zatrpao istinom.

Mama koja ni do sada nije radila i koja se oslanjala na primanja partnera, odjednom je primorana da se suoči sa otkazom koji je partner dobio zbog „krize’’ koja je nastupila. Pošto nema mnogo radnog iskustva, već uglavnom „samo’’ ovog majčinskog, gleda u praznu belinu svog rezimea koji želi da pošalje na prijavu za posao. Njeno iskustvo nije relevantno da bi mogla da zaradi platu.

Kako ćete platiti račune sledećeg meseca?

Mama čiji se brak godinama polako raspadao, posle nekoliko meseci kovid krize, urušio se kao da nikada nije ni bilo šanse da se spasi.

Na kakvu podršku možeš da računaš posle razvoda?

Zaposlena mama se raspada od obaveza; ra-spa-da se između onlajn časova i skraćenih časova u školi, novog radnog vremena, krize na poslu, novim uslovima i smanjene plate na koju je morala da pristane kako bi sačuvala posao, nesanice i uvek i za sve nedovoljno vremena.

Da li se plašiš otkaza? Da li se plašiš siromaštva?

Mama koja odgovara na nebrojena pitanja svoje dece i koja im objašnjava svet, sada ima poteškoća da objasni zašto svet izgleda tako drugačije u odnosu na pre godinu dana, zašto baku i deku nisu videli mesecima, zašto u školi nose maske, zašto se ne viđaju sa prijateljima, zašto se uopšte dešava ovo što se dešava.

Kako objasniti da u kapitalističkom sistemu ljudski životi ne vrede mnogo, a da svakako ne znače više od profita? Kako reći tako mladim bićima, koja tek treba da zavole svet i ljude, da ni svi okeani na svetu, ni sve kišne šume ne vrede koliko interes/dobitak/prinos/kapital?   

Da li si samohrana mama?

Da li si mama i učiteljica/vaspitačica/nastavnica/profesorka?

Da li si mama koja radi na crno?

Da li si mama i medicinska radnica?

Da li si nezaposlena mama?

Da li si mama zaposlena u Maksiju ili pošti?

Da li si mama frilenserka kojoj prete porezima i zatvorom?

Da li si mama sa invaliditetom?

Kada mama pati i njena deca pate.
Nema jednostavnije i jasnije istine od ove. 

Nesebičnost mama neće spasiti svet; njihov neplaćeni rad hoće

Kažu da pandemija ne donosi samo bolest i smrt, već i novu, „najgoru do sada’’ ekonomsku krizu, kao i mnogobrojne psihičke poremećaje. U takvom scenariju, u zemlji u kojoj živimo, pod vrednostima sa kojima se ne slažemo, ali sa kojima smo suočene, mamama pripada uloga koju su im drugi dodelili, oni koji ne umeju ili ne žele da prepoznaju i procene vrednost brige o deci i porodici.

Od mama se očekuje da će, kao i do sada, samo sebi svojstvenom disciplinom, nastaviti da se brinu o svojim porodicama i da ih neguju, još i više i još temeljnije nego ranije, jer će okolnosti tako zahtevati. Od mama se očekuje ne samo rad, ne samo briga, već žrtva, kao i uvek, a u specijalno stresnim situacijama i vremenima kakvo je ovo i kakvo će, kažu, tek nastati, još više.

I iako mame na taj način brinu o celom društvu i dozvoljavaju da im to društvo stoji na ramenima kako bi se spasilo, ne, to isto društvo ih neće vrednovati kao sebi ravne ili makar kao žene koje svakog dana odlaze na posao i zarađuju platu. Ne, njihovo iskustvo u upravljanju domaćinstvom, planiranju, organizaciji vremena (da nabrojimo samo neke od veština koje mame razvijaju brzinom svetosti) neće im otvoriti vrata u poslovni svet i neće im pomoći da zarade platu. Ne, mame neće odjednom biti viđene kao poželjni zaposleni i neće biti pošteđene otkaza ako treba smanjiti broj zaposlenih; naprotiv, biće prve na spisku za otkaz.

Ne, za mame nema predaha. Iako smo umorne, iako nam je dosta svega; nama, neplaćenim ili nedovoljno plaćenim ženama čiji rad košta nas same.

U svetu posle korona virusa, od mama se neće samo očekivati da rade besplatno i održavaju sistem koji ih tlači; od mama će se to zahtevati.

U takvom svetu, u takvoj situaciji, nisam sigurna koliko ima smisla da pokušavamo da objasnimo kako je takav sistem neodrživ, da će se, sasvim izvesno, urušiti i povući sve sa sobom, i one koji su nas doveli u takvu situaciju, i one koji su stajali sa strane i bez reči posmatrali, i one koji su jednakom silinom, kao i mame, radili.

Mislim da ne treba pružati ruke za pomoć ka onima kojima ne odgovara da nas razumeju.

Mislim da treba da pružimo ruke jedne drugima.

 

Tekst napisala Sandra Đurić-Milinov, zaposlena mama i autorka bloga Letnje igralište

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: