Ana Jovanović je suosnivačica Krojačeve škole, u okviru koje je, zajedno sa svojim suprugom razvila LMS (Learning Management System), trenutno vodeću eLearning platformu koja poseduje i sopstvenu produkciju video kurseva. Ponosni su da danas, 20 godina od osnivanja kompanije, imaju više od 20 hiljada dnevno aktivnih korisnika, i više od 350 kompanija koje koriste ovu platformu za učenje.

Da li ste oduvek želeli da se bavite trenutnom delatnošću?

Delovaće kao da sam oduvek želela da budem u obrazovanju budući da sam završila Srednju pedagošku, pa Višu pedagošku, a potom i Učiteljski fakultet. Ali nisam zato u preduzetničkim vodama. Nisam oduvek želela da se bavim obrazovanjem, ali jesam oduvek imala preduzetničku narav. Još pre škole sam napravila prvi časopis, nazvala sam ga “Glasnik”, koji sam umnožavala uz pomoć indiga. Sadržao je priče, pesme, strip, šale, a cena je bila 1 dinar. Bio je prilično lep i sećam se radosti kada sam dobila prvi dinar. Tiraž je bio 5 primeraka, remitende nije bilo. Kasnije sam komšijama u zgradi ponudila uslugu da idem u prodavnicu umesto njih, ali to je bilo bezuspešno, niko me nije pozvao. Palo mi je na pamet da bih mogla da poradim na vidljivosti i primenila sam ono za šta sam kasnije saznala da je marketing. Bilo je pregršt sličnih akcija tokom mog odrastanja i sazrevanja. To su bile osamdesete i devedesete godine prošlog veka, kada na ovim prostorima privatni biznis nije bio baš toliko zastupljen.

 

Kada i kako ste došli na ideju da pokrenete sopstveni biznis?

Bila sam zaposlena u državnoj firmi za promociju turističke ponude Srbije. Divan posao i sjajna atmosfera. Moji nadređeni su razumeli potrebu da imam odrešene ruke kada su u pitanju inicijative, realizacije ideja, ali i sloboda da sama sebi određujem radno vreme. To znači da mogu doći na posao u 10 – 11, ali neću otići pre nego što završim sve u roku i na najbolji mogući način. I to mi je prijalo, bila sam veoma produktivna i zadovoljna. Ali, kao i danas, imala sam potrebu da idem dalje kada postavim i razradim neki projekat ili biznis. Najveće uživanje mi je u samom stvaranju, pokretanju i porinuću projekta i posla. Kada se stekne rutina, sigurnost, kada potvrdim da su temelji čvrsti i sigurni, moje biće traži novi izazov. Tako je bilo i 2003. godine kada sam predložila suprugu da postanemo poslovno samostalni, da otvorimo firmu. U tom trenutku nismo imali nikakvu finansijsku zaleđinu, samo naše znanje, vreme i strast. Nastao je Krojač, veb dizajn kompanija.

Kako je izgledalo sve prvih 5 godina? Da li ste imali pomoć i od koga? Koji su vam bili najveći strahovi, a koji ciljevi?

Početak je bio bajkovit. Nas dvoje gradimo jednu lepu priču. Počeli smo u našoj garsonjeri. Nakon 6 meseci iznajmili smo prvi prostor, pa onda i drugi, pa treći…Bez ikakve finansijske podrške, ali čvrsto rešeni da uspemo. Pomoglo je to što smo postavili priču kao da smo, u najmanju ruku, holding, a ne tim od dvoje. Imali smo sve moguće protokole, ništa nismo prepuštali slučaju i to je bilo odlično jer su kasnije nove kolege lako ulazile u poslovni proces.

Što se tiče strahova, nikad ih nisam imala, pogotovu od neuspeha. Iskreno smatram da ništa nije gotovo dok se ne završi dobro. Ali, moram da priznam da smo imali manjih neuspeha. Ali, i to je u redu, jer kroz neuspehe i greške učimo, postajemo jači, iskusniji, spremniji. Ciljevi se menjaju vremenom, kao i prioriteti, a sada idemo ka jednom novom cilju. Sigurnim korakom 🙂

Da li je rad i razvoj na sopstvenoj firmi uticao i na vaš lični razvoj?

Firmu razvijam skoro 20 godina i ne vidim na koji način bih mogla da joj se oduprem. Stekla sam iskustvo, razvila određene poslovne veštine, postala sigurnija u sebe, razvila kreativnost, osvestila po pitanju prepoznavanja važnih i nevažnih stvari u životu i poslu. Čak i “izazovi” sa kojima živimo u preduzetništvu utiču na lični razvoj. Pa tako danas lako mogu da kažem “ne”, “ne želim”, “nisam zainteresovana”, kao i “želim”, “hoću”…

Koliko je vaša okolina imala razumevanja i da li su vas podržavali? Da li ste imali neku pomoć od države?

Nas dvoje i nismo baš od onih kojima je važno mišljenje okoline. Nikada nismo ni razmišljali o tome. Podršku očekujemo samo od nas samih, jer se više vodimo onom starom “u se i u svoje kljuse”. Okolina nas nije kočila, a možda nam je to tada bilo važnije od same podrške. Kada je u pitanju pomoć države, nismo imali nikakvu. To ne znači da država ne može da pomogne, ali mi smo odabrali ovakav put.

Kako je izgledalo balansiranje između porodice i dece?

Imamo dve ćerke i dobili smo ih kada smo bili prekaljeni privrednici. Radost zbog dolaska dece je bila nemerljiva i prve dve godine sam se samo “ukazivala” u firmi. Sama postavka biznisa i tim su bili odlični i mogla sam da budem mirna, jer su izneli ogroman posao sami.

Ipak, veoma mi je bilo teško da dam jednak doprinos porodici, poslu i životu između. Kako deca rastu, delimično je lakše, ali ne može ni prići energiji koju sam imala pre dece. Ali, opet, NIKADA se ne bih menjala. Naporno je. Često zaboravim na sebe. Imam manje energije i motivacije za neke stvari, ali to je sasvim u redu jer je ovaj mehur ljubavi očaravajući. Kako me je biznis učio i menjao, tako me sada i deca uče i grade.

Danas kada pomislite na period pre nego što ste osnovali svoju firmu, šta biste voleli da ste znali i šta biste poručili sebi?

Šta god da mislim da bih poručila ili drugačije uradila, znam da se ne bih poslušala jer ne bih mogla da “pričam o ručku koji nisam probala”. Iz današnje perspektive mislim da bi jedna od mudrijih odluka bila otvaranje firme van Srbije, ali tada bi nam ceo životni put bio drugačiji, i to ko zna kakav. A nama je udobno u ovom našem životu i volimo što smo u Srbiji i što imamo priliku da nešto menjamo na bolje.

Kako izgleda vaša radna nedelja?

Da biste razumeli moju radnu nedelju i da ne pomislite da sam lenja, moram da ispričam šta joj je prethodilo. Krojačevu školu smo otvorili 2010. godine i nastava je realizovana u učionicama sve do 2019. godine. Tada je došlo vreme da se okrenemo samo eLearning platformi. Zatvorili smo učionice, otvorili studio na Avali, potpuno automatizovali radni proces, zahvalili se svima, a nas dvoje smo, sami, kao i 16 godina pre tog trenutka, krenuli u novu avanturu. Prioritet su nam bila deca, pa samim tim što manje vremena provedenog u saobraćajnoj gužvi, što manje nepotrebnog stresa, i što više osmeha i prirode. Iako nam se tim danas opet širi, zbog novih poslovnih poduhvata, još uvek uspevamo da odvojimo dovoljno slobornog vremena tokom nedelje. Do nedavno smo radili oko 4 sata nedeljno, a danas malo više. Najviše od svega volim slobodu, a preduzetništvo mi to pruža.

S obzirom da poznajete sve pozitivne i negativne strane ženskog preduzetništava, koje zakonske promene bi olakšale vaše poslovanje?

Dugo vremena sam već u preduzetništvu i možda sada patim od simptoma „zlostavljane osobe“. Ta presa nas gnječi decenijama i sada sam u fazi obamrlosti, ali i takva znam da ne postoji gotovo nijedan zakon koji ne bih menjala. Na prvom mestu bih krenula sa novim zakonima za bolja prava za trudnice/mame preduzetnice.

Šta biste poručili ženama koje danas planiraju da se upuste u preduzetničke vode?

Svim ženama bih poručila da samo guraju napred, jer neuspeh nije opcija. Ono što je neophodno da poseduju jesu fokus, strast, vizija i plan, a povraćaj je ogroman.

Šta biste poručili donosiocima odluka u državi?

Donosiocima odluka ne bih ništa poručila, jer me i onako ne čuju.

 

Napisala Vanesa Marčeta

 

Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta Pravda za mame preduzetnice koji Centar za mame u saradnju sa roditeljskim portalom Bebac realizuje u okviru programa podrške javnom zagovaranju „Istraži – Osnaži“ koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Trag fondacija.

Izradu ovog materijala je finansirala Vlada Ujedinjenog Kraljevstva; izneti stavovi nužno ne odražavaju zvaničnu politiku Vlade Ujedinjenog Kraljevstva

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: