Marijana Mladenović  je mama četvoro dece i žena iza firme za dizajn i proizvodnju dečije garderobe “Marimmam”. Iako se školovala za drugu struku, sudbina je umešala prste i dovela je do mode i ženskog preduzetništva.

Kada i kako ste došli na ideju da pokrenete sopstveni biznis?

Još od detinjstva sam imala želju i volela da se bavim modom, odnosno izradom odevnih predmeta. Sve je počelo sa mojom bakom, koja je šila, a ja sam stalno pokušavala da sašijem nešto sama, po ugledu na nju. Tata je prvi primetio tu moju strast, pa mi je kupio moju prvu mašinu za šivenje. I sve bi možda ostalo na nivou hobija, da nisam upoznala svog sadašnjeg supruga. Naime, njegova majka je imala svoju krojačku radnju, pa sam od nje krenula da učim neke osnove. To je dodatno rasplamsalo moju strast prema krojenju i šivenju, pa sam upornošću došla do ovoga što imam danas. Negde na tom putu sazrevanja sam shvatila da me to ispunjava mnogo više nego posao za koji sam se školovala i kojim sam se bavila, pa sam, uz podršku supruga, odlučila da se u potpunosti posvetim dečijoj modi i da mi to postane primarni posao.

Kako su izgledali počeci?

Prvih 5 godina je bilo dosta naporno i pomalo haotično. Trebalo je ući u tajne dizajniranja i u tematiku materijala. Međutim, upornošću, željom za učenjem i ovladavanjem zanata, i uz neizbežnu pomoć interneta, vremenom sam došla do nivoa gde slobodno mogu da kažem da sam znalac svog zanata. Veliku pomoć i podršku sam imala prvenstveno od svog supruga, koji je zajedno sa mnom ulazio u taj svet i koji se i dan danas trudi da mi olakša određene segmente posla. Takođe, imam pomoć od svoje dece, koja, iako mala, imaju razumevanja za moj posao. Osim što mi olakšavaju rad, zbog kreativnosti koju podstičemo sve više učestvuju u mom radu. Ali ne mogu da kažem da se nisam, kao i svako drugi ko se upusti u ovako nešto, plašila od neuspeha. Međutim, bitno je da na početku shvatite da ulazite u proces koji će da traje, ali i da budete svesni da će vas neminovno čekati i rizici i poteškoće. Važno je zapamtiti cilj, a u mom slučaju je to bilo stvaranje prepoznatljivog brenda koji prati kvalitet i lepota. Moja kompanija je danas već ozbiljan studio za izradu i dizajn odevnih predmeta za decu. Raspolažemo sa kvalitetnim mašinama, radimo sa kvalitetnim materijalima i postižemo da izradimo primamljive odevne predmete koji već dobijaju na svojoj reputaciji i imenu kao zaštitnom znaku. Zadovoljna sam dokle sam stigla, jer sam ispunila svoja očekivanja. Ali nisam stigla do konačnog cilja. Imam planove za dalji razvoj firme i nadam se da će i uspeh biti mnogo veći.

 Obično ljudi kažu da su se lično razvijali u korak sa razvojem firme. Da li je tako i sa vama bilo?

Naravno da jeste. Ova firma je od mene stvorila poslovnu ženu. Osim toga, otkrila sam kod sebe neke talente koje nisam znala da imam, a tiču se trgovine, kao i komunikacije sa klijentima i sa poslovnim partnerima. Prvenstveno sam krenula sa željom da se bavim modom, a postala sam mnogo više.

Koliko je vaša okolina imala razumevanja i da li su vas podržavali?

Iskreno, svi oko mene, sem mog supruga, su mislili da će krojenje i šivenje ostati na nivou hobija, i nisu baš shvatali pravac u kojem idem i šta tačno želim da napravim i ostvarim. Srećom, imam pored sebe divnog supruga, koji ne samo da je uvek čvrsto verovao u mene, već je uspeo i da pokrene neke moje sposobnosti za koje nisam ni znala da imam. Od njega sam uvek imala punu podršku, i nije štedeo pohvale, ali i kritike kada su bile potrebne. Posebno mi je značio kada su nailazili teški periodi jer mi je davao vetar u leđa i pronalazio snagu u meni da nastavim dalje.

 Kakvu ste pomoć imali od države i da li je bila adekvatna?

Što se tiče pomoći države, jedino što sam imala jesu sredstva sa Biroa za zapošljavanje koja se dodeljuju za lakši početak otvaranja firme. Moram da priznam da mi je ta pomoć baš u tom trenutku i bila potrebna i mnogo mi je pomogla. Dodatno mislim da bi država trebalo malo više da obrati pažnju na mikro biznise, pogotovu na male proizvodnje, u smislu davanja podstreka i pomoći pri pokretanju svega. 

Kako je izgledalo, a i kako još uvek izgleda, balansiranje između porodice i dece?

Mi imamo dve devojčice od 9 i 5 godina, i dva dečaka od 7 i 2 godine, tako da se i pokretanje i razvijanje biznisa paralelno dešavalo sa njihovim dolascima na svet i rastom. Balansiranje između posla i dece je proces koji se uči i nije ni malo lak. Ali ako porodica vidi i oseća da vas vaš posao ispunjava i ako im omogućite da učestvuju u svemu, balansiranje postaje lakše, a posao postaje i zabavan.

Danas kada pomislite na period pre nego što ste osnovali svoju firmu, šta biste voleli da ste znali i šta biste poručili sebi?

Sigurno bi mi pokretanje svega bilo mnogo lakše da sam tada imala svo znanje koje danas posedujem. Bilo bi mi neuporedivo lakše i jednostavnije prevazilaženje raznih poteškoća koje sam u hodu rešavala. Ono što bi poručila sebi, da mogu, je isto što bih rekla i svima koji planiraju ili su već krenuli u pokretanje svog biznisa, a to je da je važno da imate istrajnost, upornost i ljubav prema onome što radite i što vam budi strast, jer novac ne treba da vam bude krajnji cilj. Ne isplati se ovo raditi samo zbog novca, i verujem da takvi projekti pre i propadnu. Osim toga, jedino što bih promenila u celokupnom svom dosadašnjem radu jeste trenutak kada sam počela. Trebalo je radnije da krenem. Ali, ipak, nikad nije kasno.

Kako izgleda vaša radna nedelja i šta je to što najviše i što najmanje volite kod toga što ste preduzetnica?

Moja radna nedelja je nešto što se ne može opisati kao standarno radni dani i vikend. Kod mene to jednostavno ne postoji. Radi se svaki dan, u svako doba, u zavisnosti od obaveza prema deci i drugim stvarima koje su sastvani deo života. Međutim, ja sam ta koja određuje šta i kako se radi i ta sloboda u odlučivanju i kreativnosti. Najveću muku mi pridaje taj segment poslovanja i sva birokratija, ali ne postoji posao gde je baš sve sjajno.

S obzirom da poznajete sve pozitivne i negativne strane ženskog preduzetništava, koje zakonske promene bi olakšale vaše poslovanje?

Mislim da bi moralo da se više obrati pažnja na žensko preduzetnišvo. Nije dovoljno da se o tome samo priča, već da se i nešto konkretno uradi, pa se obezbede neki ustupci i pomoći kojima bi se omogućio lakši rad i napredak.

Šta biste poručili ženama koje danas planiraju da se upuste u preduzetničke vode?

Poručila bi da se spreme na dosta poteškoća, da imaju upornosti ali da je krajnji rezultat posao koji će ih ispuniti i definisati kao preduzetnicu i majku.

Šta biste poručili donosiocima odluka u državi?

Donosiocima odluke bih poručila da malo više obrate pažnju na žene preduzetnice, na majke sa bilo kojim brojem dece koje imaju volju i snagu da pokrenu nešto svoje. Objasnila bih im da nije sve u davanjima za dete, već da nešto ima i u olakšicama koje će ženama olakšati posao istovremeno im dajući snage da podižu svoju decu.

 

Napisala Vanesa Marčeta

Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta Pravda za mame preduzetnice koji Centar za mame u saradnju sa roditeljskim portalom Bebac realizuje u okviru programa podrške javnom zagovaranju „Istraži – Osnaži“ koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Trag fondacija.

Izradu ovog materijala je finansirala Vlada Ujedinjenog Kraljevstva; izneti stavovi nužno ne odražavaju zvaničnu politiku Vlade Ujedinjenog Kraljevstva

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: