Biram da ne budem ambiciozna

Ćao, ćao!

Soba moje desetogodišnje ćerke okićena je nagradama. Ima nekoliko nagrada za akademska postignuća, nagradu za društvenu pravdu i brojna druga „zvanična” priznanja.

Da ih uramimo i okačimo na zid njene sobe nije bila moja ideja, već njena. Ona se jako ponosi svojim nagradama.

I ja sam ponosna, takođe, ali sam i oprezna kada je to u pitanju. Dugo sam i ja išla u škole i radila na poslovima na kojima se propovedalo o važnosti timskog rada i zajedničkoj odgovornosti, ali su se istovremeno nagrađivala individualna postignuća, često na način kojim bi se uzdizalo nekoliko odabranih, a mi ostali bismo se osećali nekako bezveze.

Još uvek se sećam kako je nastavnica španskog iz viših razreda osnovne škole pisala ocene sa testa svih nas na tabli u jednoj dugačkoj uskoj koloni, od najviših do najnižih ocena. Nije dopisivala imena uz ocene, ali ste i dalje mogli jasno da vidite da li ste gori od svih ostalih, dobri ili odlični. Moja ocena je uvek bila na vrhu.

Ja sam volela da budem na vrhu.

Biram da ne budem ambiciozna

Kao i moja ćerka danas, i ja sam volela nagrade. Sakupljala sam ih sa entuzijazmom. Jedna  nastavnica je jednom napisala izveštaj u mojoj đačkoj knjižici: „Mislim da Kerala pokušava da osvoji materijal koji radimo, a ne samo da ga nauči.“ Mislim da nije to mislila kao kompliment, ali sam ga ja svejedno prihvatila kao kompliment. Za mene je škola bila osvajanje. Želela sam da budem najbolja i, sudeći po mojoj đačkoj knjižici, to sam i bila.

Takmičila sam se sa svojim vršnjacima da bih bila primljena u najbolju gimnaziju, gde je bilo teže upasti nego na Harvard. Onda sam se tamo takmičila da bih dobila stipendiju. Provela sam veći deo svog vremena na Harvardu takmičeći se bilo u učionici, bilo na košarkaškom terenu.

Iako je ta moja srednja škola prikazivana kao progresivna obrazovna ustanova, glavne lekcije koje sam ja tamo naučila glase: „Da bi bio uspešan, moraš uložiti mnogo vremena, prioritet ti mora biti rad, moraš da žrtvuješ ostale stvari koje te raduju i moraš biti bolji od osobe koja sedi pored tebe.”

Pored škole, išla sam na tri sporta I, iako sam tamo naučila važne lekcije o timskom radu, sezona bi se uvek završavala tako što bi nas troje dobilo nagrade, a ostali bi tapšali. Često sam se vraćala kući sa novim trofejima u rukama koje bih dodavala svojoj uvek rastućoj kolekciji. Volela sam da gledam te trofeje sa svog kreveta, dok bih se noću uspavljivala. Bili su sjajni, a njihov sjaj obećavao je blistavu budućnost.

Moja nezasita ambicija dovela me je do jednog od najprestižnijih univerziteta u zemlji, uz još jedan izuzetno takmičarski proces primanja na fakultet. Nakon diplomiranja, moja ambicija vodila me je kroz jedan junački poduhvat u preduzetništvu i na kraju, do svetih hodnika jedne prestižne internacionalne medijske kompanije. Sa 28 godina imala sam kancelariju sa pogledom i srebrnu pločicu sa svojim imenom na vratima svoje kancelarije.

Bilo je sjajno, bar neko vreme. Bila sam „u stvarnom svetu“, u glavnom gradu, nosila sam isključivo suknje koje se jedino čiste na hemijskom čišćenju i upeglane košulje, osećala sam se jako važno. Sav moj trud, kroz celo moje obrazovanje, konačno se isplatio; uvek su me birali kao osobu koja će najverovatnije uspeti, i tu sam i bila, uspela sam. Težila sam ka nečemu većem. Ispunjavala sam svoj potencijal.

Sve do jedne tačke, moj život je nalikovao lestvicama: vrtić, osnovna škola, srednja škola, fakultet, sopstveni startap posao, zaposlenje u važnoj kompaniji. I pela sam se tim lestvicama sa sirovom glađu i fokusom na jedan cilj. I pri svakom koraku prikupljala sam svoja priznanja pogleda uperenog gore i videla jedino plavo nebo.

.   .   .

A onda sam se zapitala, zašto?

Na primer:

  • Zašto uspeh znači provoditi više vremena na poslu nego sa ljudima koje voliš?
  • Zašto je 40 sati minimalno održiv, magični broj oko kog organizuejmo svoj život kao odrasle osobe?
  • Zašto se kompanije fokusiraju na rast, pre svega? Zašto izjednačavamo rast sa uspehom?
  • Zašto si ti „važniji” kada „ispod“ tebe ima više ljudi? Zašto si ti „važniji” od ljudi koji rade „ispod“ tebe?
  • Zašto su naše plate, koje su jedini alat za postizanje stabilnosti i zdravlja, obavijene tajnošću i ogrnute subjektivnošću?
  • Zašto su ljudi sa određenim veštinama vredniji od drugih, kada nam treba raznovrsnost veština da bismo optimalno funkcionisali kao tim?
  • Zašto uopšte govorimo o „timu” kada naš sistem nagrađivanja postavlja kolege jedne protiv drugih?

Dok sam ja navigirala kroz politiku i predrasude ove ogromne, veoma poštovane kompanije u kojoj sam završila, počela su da mi se javljaju ova pitanja. Ali ja sam uložila preko 15 godina penjanja po toj prokletoj lestvici i nisam bila spremna da sada odustanem.

Kada sam se porodila, počela sam da gubim tlo pod nogama. Lestvice više nisu vodile ka nebu, već su počele da propadaju, da vijugaju. Na poslu sam sve završavala bez mnogo muke, ali sam se osećala kao da bledim, da se ne ističem. Počela sam da shvatam kako izgleda biti potcenjen i zanemaren.

Deset godina nakon što sam rodila prvo dete, kada bi čovek pogledao moju karijeru, stekao bi utisak da nisam baš daleko dogurala. Radim isti posao kao i pre deset godina, iako za manju kompaniju. Mnogo manju kompaniju, u stvari. Kompaniju u kojoj nemam priliku da intervjuišem repera Vajklefa ili da se rukujem sa bivšom prvom damom Mišel Obamom.

U početku, osećala sam se kao da sam na silu naterana da ne budem više ambiciozna, kao da sam primorana da siđem sa tih svojih lestvica, primorana da prihvatim taj težak život zaposlene majke koji predstavlja beskrajnu logističku slagalicu i različite akrobacije koje sam izvodila ne bih li mogla da uložim tih svojih minimalnih 8 sati.

Bila sam ljuta, ogorčena. Sve te večeri provedene uz domaće zadatke, udžbenike, sastave; ta iscrpljujuća trka od jedne aktivnosti do druge; sve kasne noći i rana jutra; sav taj pritisak da radim, radim, RADIM, RADIM.

A čemu sve to?

Nije da nisam ništa postigla. Moje skupo, prvoklasno obrazovanje priuštilo mi je prilike kakve drugačije ne bih imala. Dostigla sam nivo finansijske stabilnosti koja me oslobađa briga. Većinu vremena volim to što radim svaki dan, što je mnogo više nego što većina ljudi može da kaže.

Na mnogo načina imam sreće, znam to. Ne žalim se zbog toga gde se nalazim, ali sam zasigurno mogla dotle stići uz mnogo manje stresa, pritiska i takmičenja sa drugima. A usput sam mogla provesti mnogo više vremena gradeći odnose sa ljudima koji su mi zaista važni u životu.

Ne želim da gledam svoju ćerku kako provodi sate uz domaće zadatke, preterano brine o testovima i sastavima, kako previše vremena troši na vanškolske aktivnosti i uči po celu noć, samo da bi se uskladila sa definicijom ambicije koju nam diktira zastareli sistem belog partrijahata koga se svi mi, i dalje, snažno pridržavamo.

Ona ne mora da ide na prestižni univerzitet i postane advokat da bi „ispunila svoj potencijal”. Sve što ja želim za nju je prilika da iskoristi svoje veštine da bi služila zajednici koja je vidi i uvažava je. Da razume veliku lepotu u malim stvarima, veliko zadovoljstvo u miru.

To je ono što sam ja na kraju otkrila kao suvlasnica kompanije koju poseduju sami zaposleni. Samo sam ja to otkrila na teži način.

.   .   .

I što se mene tiče, završila sam sa onim ostalim.

Završila sam sa pokušajima da uspem u sistemu koji nagrađuje takmičenje, isključivost, premorenost, egocentrizam, nedostatak sna i sumnjive moralne vrednosti.

Završila sam sa verovanjem da uspeh znači veće, veće, veće. Da efekat podrazumeva širinu, a ne dubinu. Sa verovanjem da sam važnija što se više nepoznatih ljudi ugleda na mene. Da sam vrednija što više nagrada sakupim.

Završila sam sa terminima kao što su „najbolji od svih” i „preambiciozan”. Završila sam sa metaforama borbe i činovima takozvanog heroizma.

Naravno, jedno je reći završila sam, a drugo je učiniti da to zaista bude tako. U stvari, da bi to zaista bilo tako, podrazumeva da se odučim od godina društvenog uslovljavanja, da se ispetljam iz zamršenog čvora sopstvenih uverenja o samovrednosti, da razvrstam društvene poruke koje i dalje idu ka meni iz svih pravaca i podjednako prete da mi nahrane ego, kao i da ga sruše.

Zapravo, da bih završila sa svim tim, moram da budem istrajna. Ali reći da sam završila je bar početak.

 

Autorka teksta je Kerala Tejlor. Tekst je prvobitno objavljen na portalu Medium.com, a Centar za mame ga objavljuje uz autorkino odobrenje. Tekst je prevela Marica Miletić.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

18 + 4 =