Svaka žena, htela ona to da prizna ili ne, razmišlja i mašta o svom porođaju. Obično su to strahovi zbog očekivanog, ali i uzbuđenje zbog upoznavanja ljudskog bića koje je njeno telo stvorilo.

Niko ne razmišlja, pa ni porodilja, o tome kako će medicinsko osoblje da se ponaša prema njoj, ni da li će biti primorana na neki hirurški zahvat. Realno, to je postala jedina izvesnost i zagarantovano iskustvo prilikom porođaja. U porodilište ulazimo ne znajući koliko će trajati porođaj, kakav će biti i koliko će boleti, ali znamo da će na nas u jednom trenutku neko sigurno vikati i da ćemo morati da se borimo za svoja i bebina prava.

Moja trudnoća je bila savršena. Osim viška kilograma, koji mi uopšte nisu smetali, dete je bilo zdravo i sve je teklo po planu, a onda sam došla u porodilište. Količinu uvreda, vikanja i bezobraznog ponašanja koju sam ja doživela za dva dana, koliko mi je trajao porođaj, u životu nikad nisam ni pre, a ni posle doživela. Pošto beba ni posle 12 sati kontrakcija nije htela da izađe, tražila sam carski rez, jer nisam mogla da izdržim više tu količinu bolova, a dežurna babica mi je rekla da sam “veoma bezobrazna što tražim nešto tako od doktora koji je tog dana imao 11 carskih rezova i nema nameru da se zbog mene ponovo vraća u operacionu salu.” Kao da ja tražim da mi kupi bicikl, a ne da radi svoj posao.

brazil2

Uz konstantno vikanje na mene da prestanem da plačem i da “stisnem malo zube”, dotična babica je odbijala da mi pomogne na bilo koji način. Lekove protiv bolova nije ni spomenula. Bez mog pristanka je odlučila da pređe na indukovani porođaj jer “ u Beogradu postoji još žena koje će doći da se porode, a ja već 12 sati okupiram jedan krevet”. Kada su počeli najgori bolovi koje sam ikada u zivotu iskusila, ona je odlučila da je “nekom drugom potrebnija” i otišla. Nakon pet sati nesnosnih bolova koje sam trpela sama u sobi, odlučila sam da moram sama sebi da pomognem. Dozvala sam jednu medicinsku sestru i tražila da mi dovede anesteziologa, kojeg sam molila da mi da nešto protiv bolova. Poniženje koje sam osećala dok sam ležala gola i u nesnosnim bolovima molila nepoznatu ženu da mi pomogne, nikad neću zaboraviti. Srećom, ona je imala malo više ljudskosti od pomenute babice, pa je pristala da mi da epidural. Kada je saznala da ću dobiti epidural, babica je uletela u boks i počela da viče kako sam bezobrazna i umišljam da znam njen posao bolje od nje i kako “trošim medicinska sredstva umesto da je slušam i porodim se”. Nažalost, epidural nije proradio. Anesteziolog je zaključio da je to zbog prejakih bolova, a babica je rekla da ja lažem i da ne treba da troši više anesteziju na mene. Zašto ona misli da bi neko lagao i glumio da se guši u porođajnim bolovima nepojmljivo mi je. Ipak, nakon razgovora sa anesteziologom van moje sobe, ubedili su je da ja ne lažem i da treba da mi se pomogne. U naredna 3 sata dobila sam još dve doze epidurala, koje opet nisu pomogle. Tako su u tridesetom satu obavestili doktora o mom porođaju i on je napokon došao da me pregleda. Istog trenutka je odlučio da moram na hitan carski rez. Babica je ućutala i izašla iz sobe, a mene su trčeći prevezli u operacionu salu.

Pre davanja totalne anestezije, doktor mi je gurnuo neki papir ispred nosa i rekao da moram da ga potpišem. Pretpostavljam da je to bio moj pristanak na carski rez, ali s obzirom da mi nije rečeno šta potpisujem, mogla sam i da potpišem da im poklanjam svoje nerođeno dete.

I tako je jedna babica meni oduzela posebnost i magiju porođaja. I ja nisam jedina, ni u Srbiji ni u svetu. Akušersko nasilje je prisutno čak i u razvijenim zemljama, i pored verbalnih uvreda obuhvata širok spektar nasilnog ponašanja koje nad trudnicama sprovodi medicinsko osoblje. Jedan od najčesćih vidova, pored vikanja, je epiziotomija. Da osoba koja to radi nema doktorski mantil, sečenje žene bi se smatralo napadom i krivičnom delom. Taj zahvat se sigurno ne radi nepotrebno, ali se ni ne traži pristanak porodilje, kao da to nije njeno telo koje se seče. Osim epiziotomije, najčesći oblik akušerskog nasilja je vađenje preostale posteljice iz materice bez anestezije. Lekari prečesto smatraju da je to “kratak zahvat” zaboravljajući da cepaju utrobu žene. Prilikom ležanja na ginekologiji,  imala sam priliku da čujem krike žene kojoj je revizija rađena bez anestezije. Nemogućnost hodanja zbog bola, nemogućnost govora i šok koji je ona trpela su neopisivi.

baby-birth-labor-mom-Favim.com-2042522

Iskustvo porođaja mogu da razumeju samo žene, i za svaku pohvalu je saosećanje i pomoć koje jedna drugoj pružaju nakon porođaja. Ali niko sem žena, pa čak ni muževi, ne mogu da shvate poniženje koje žene prolaze prilikom akušerskog nasilja.

U svetu postoje razna udruženja koja pokusavaju da zaštite pravo žene na nenasilan porođaj, verujući da svaka žena ima pravo da pristane, ali i da odbije sve zahvate tokom trudnoće, porođaja i nakon porođaja. Čak i u susednoj Hrvatskoj je pokrenuta kampanja za borbu protiv kršenja ljudskih prava žena prilikom porođaja. Udruženje “RODA – roditelji u akciji” pozvalo je sve žene koje su doživele akušersko nasilje da ga prijave i pomognu u borbi za ljudska prava žena, i to u okviru 16 dana aktivizma koji su počeli 25. novembra na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

8bfadbbab8e327ad4f9a23e0ececd826

U isto vreme, u Srbiji se ćuti i dozvoljava ovaj vid nasilja. Niko od stručnjaka kojima sam se obratila povodom ove teme nije našao vremena da porazgovara sa mnom i kaže koliko se u porodilištima u Srbiji vodi računa o dobrobiti i poštovanju prava trudnica i porodilja. Pre ili kasnije, o ovome će morati da se progovori. Za sve majke, bebe i čitavo društvo, bilo bi bolje da se to dogodi što pre.

Samo zato sto je žena trudna, ne znači da je izgubila pravo glasa kada je u pitanju njeno telo.  Kao što ima pravo da odluči da li će da zadrži dete ili da abortira, tako treba da ima pravo i mora da se pita u vezi sa svakom invazivnom procedurom na njenom telu. Doktori i babice nemaju pravo da oduzimaju ženama njihova ljudska prava i maltretiraju ih ili izvode nepotrebne hirurške zahvate bez pristanka porodilje.


https://www.youtube.com/watch?v=6hJHKD67IUo


Autorka teksta je Vanesa Marčeta, novinarka, anglistkinja i volonterka Centra za mame

 

 

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: