ALT: „Biti mama negde drugde - u Kanadi”

 

Roditeljstvo sa sobom donosi ljubav i odgovornost, ali i povećanje troškova života. Istovremeno, ako ste majka, velike su šanse da ćete biti manje plaćene od vaših koleginica koje nemaju decu. Ovo se dešava u mnogim državama, pa i u takvim kao što je Kanada. Istraživanje rađeno u Kanadi potvrđuje da majke tamo imaju 12% niže plate od svojih koleginica koje nemaju decu. Ova razlika se povećava sa brojem dece: žene sa jednim detetom imaju 9% manju platu, sa dva deteta – 12%, a sa tri ili više dece – 20%. Isto tako, razlika u plati je manja za mlađe mame, dok se povećava sa starošću žene i višim stepenom obrazovanja, a na primanja pozitivno ne utiče ni ako ste samohrana majka ili ako ste imale duža odsustvovanja sa posla.

 

Mama – 24/7. To je posao bez pauze, bez godišnjih odmora i vikenda! Nemam rođake, bake, ni prijatelje. Živim deset hiljada kilometara daleko od Beograda. Živela sam 5 godina pre porođaja u Vankuveru i videla ga nekim „ružičastim” očima ili naočarima. Možda zbog prevelike ljubavi i ušuškanosti od strane mog muža koji je tradicionalan kao i muškarci sa našeg prostora, ali istovremeno veoma svestan sveta i novih munjevitih pomaka u svakoj sferi života. Možda sam previše idealizovala svet, ali otreznila sam se definitivno kad sam dobila dete. Kad god došla trezvenost – dobro je došla!

 

Trudnoća i porođaj

 

Trudnoća je proticala sasvim fino, iako sam postala mama u četrdesetoj godini. Medicinski sistem je takav da iako imate zakazano kod opšte prakse ili specijaliste, možete čekati i po 2 sata. Ultrazvuk se ovde radi samo 2 puta tokom trudnoće. O rezultatima sa ultrazvuka saznate tek od svog specijaliste, pošto tehničar radi ultrazvučni pregled, a samim tim neizvesnost o svemu važnom duže traje. Porođaju  je prisustvovalo njih petoro na kraju, plus još dva pedijatra jer vam bebu ne nose nigde. Beba je pored vas sve vreme u staklenom krevecu; poviju je peškirima, dobijete pelene, obilaze vas doktori, od pedijatra do raznih volontera; mere, ispituju, daju brdo papira, traže od vas da zapisujete kad je beba jela, piškila, itd. I tako dok ne izađete. Sjajna atmosfera, jer se svi brinu o vama na divan način. Imala sam osećaj da sam rodila najveću princezu na svetu, posebno zato što je za njih ovde bilo neverovatno da se majka porodi prirodno, i to za 6 sati. Zaista neponovljiv osećaj za vreme i posle njihovog aplauza, divljenja, ophođenja!

 

ALT: „Biti mama negde drugde - u Kanadi”

 

U trenutku kada mi je pukao vodenjak pa do porođaja prošlo je više od 24 sata. Vratili su me 3 puta iz bolnice, jer nisam bila dovoljno otvorena, a kontrakcija nije bilo. Sve to se dešavalo 3 nedelje pre termina. Prvi put majka, nisam baš znala šta me čeka; samo sam želela kraj. Prva babica je bila besna i umorna, izbola me po ruci priključkom za indukciju, kasnije otišla i nije me pogledala skoro 5 sati. Ušla je samo par puta da me pita želim li epidural. To je bilo sve. Čak ni do toaleta koji je bio na 2 metra od mog kreveta nije htela da me doprati. Moj suprug i ja nismo znali da li je to sve normalno; samo smo se zgledali. Sreća da je on bio tu. Ovde je, inače, normalno da očevi prisustvuju porođaju, bez nadoknade. Pila sam vodu, imala male bolove, ne znajući šta me čeka. U jednom trenu se pojavila druga devojka, istetovirana, sa pirsinzima, ali veoma ljubazna i divna. Sela je pored mog kreveta, sredila svetlo kako sam želela i počela da me bodri. To je bila prava babica, kakva se samo može poželeti! Zaista, anđeo! Kasnije sam saznala da je došlo do promene smene i Megan je, vedra i nasmejana, bila moja zaštitnica narednih 6 sati, uz mog supruga koji je, u nekim momentima plakao gledajući kroz koje bolove prolazim. Ginekolog je došao na kraju kad sam bila već pred porođajem, sedeo je 5-10 minuta, ali me je sve vreme pregledala ginekološkinja koja je stažirala. Mom porođaju koji je protekao bez epidurala (samo inhalacija gasom par puta) je prisustvovalo i 5 studenata. Svi su me ohrabrivali: „Puš, puš, go, go”, i sad čujem. Beba se ne nosi nigde od vas. Svaka soba za porođaj ima kupatilo i svu aparaturu za slučaj da dođe do nekih komplikacija. Moja beba nije plakala, fina neka devojčica! Bebu vam daju vam na golo telo; to je ovde praksa. Kad su je sredili i umotali u peškir sa sve ćubom od kapice, podojila sam je, dobila savete od babice i za dojenje, mleko, upale, kao i sve propratne informacije o stanju u kom sam bila. Kolicima su me odvezli do sobe u kojoj se bude dan (ako je sve dobro) ili dva.  Ovde je svaka soba opremljena kupatilom, krevetom za tatu i tv aparatom, kao i svim aparatima za hitan slučaj ili porođaj.

 

ALT: „Biti mama negde drugde - u Kanadi”

 

Osećaj koji i sad pamtim, a i ono što čujem je – aplauz volonterki koje su stajale pored pulta, čestitke, osmesi kao da su vam najrođeniji. Zaista, sve je to još uvek  u mojim ušima i očima. Bukvalno sam se osećala kao holivudska zvezda, posebno što je vest dana bila da sam mama koja se porodila bez ikakve „hemije”, pa su me svi gledali u čudu i sa nevericom! Ophođenje prema pacijentu je ovde na visokom nivou. Tokom boravka u porođajnoj sobi stigla mi je žena sa menijem za ručak, bilo je oko 2 popodne; naša zena, poreklom iz Sarajeva nas je služila.

 

Umreženost mama i podrška države

 

Kanada finansira organizacije koje vode računa o mamama i bebama i organizuju obilaske beba i kontrolu uslova u kojima će živeti novorođenče, zakazivanje prvog pregleda, potrepštine koje svaka majka prvorotka zaista ne zna. Preko njih možete doći do drugih majki koje su se tih dana porodile pa se i družiti sa njima, što ja nisam, nažalost, uradila. Ovde se posebno Kanađanke druže samo sa Kanađankama, neni sa neni, mi ostali imigranti kako ko i kako sa kim… sve zavisi od ljudi iz 43 zemlje sveta. Mene je skoro ubilo nespavanje, jer sam na svakih sat i po dojila bebu, pa krenuli i zubići sa 3 meseca da bole. Nekad je toalet bio misaona imenica, a nemate nikog ko bi vam na pola sata došao da se odmorite ili da vam skuva. Možete vi platiti nekoga, ali pre toga morate da prođete policijsku proveru i sve te neke detalje koji meni ne padaju na pamet ni sada, niti sam tada imala vremena njima da se bavim. Umor i nespavanje su nas rušili čitavih godinu dana. Kasnije je to bilo manje intenzivno, ali evo, živi smo. Zato svi vi koji tu imate baka servis i uživate u detetu na dva sata, nemate pojma koliko ste srećni! Koliko god težak porođaj bio, oslonac i pomoć su zaista nešto što vam znači. Znam da je moja drugarica imala pomoć baka u prvih godinu dana. Međutim, njen savet je bio da ne zovem nikog iz Beograda, jer će mi se previše mešati i razmaziti dete. Koliko je to tačno, ne znam, ali znam da mi je tona živaca ostala negde u toj 2013. godini.

 

Prijateljstva, druženja, otuđenost

 

Vankuver je najtopliji deo Kanade, na krajnjem zapadu gde ne vlada led i minus kao u ostatku Kanade. Mada, vetar je toliko hladan da ledi svaki deo tela ukoliko nemate neku zaštitu. To je meni teško palo jer i sada ne izlazim ako duva. Ovde možete videti novorođenče bez kape, ili boso, kao i majke kojima kao da je uvek proleće po načinu odevanja. Kanađanke generalno nisu žene koje se sredjuju; uglavnom su u sportskim helankama ma koliko vitke ili krupne bile. Ovo je drugi najskuplji grad u Severnoj Americi, posle Njujorka. Prelepi zalasci sunca, plaže, a zelenilo na sve strane.

 

ALT: „Biti mama negde drugde - u Kanadi“

 

Živim u kraju gde u krugu ima desetak igrališta; upoznavala sam svakodnevno po nekoliko majki. Međutim, sa samo njih tri sam razmenila broj telefona i sa njima se viđam s vremena na vreme. Uglavnom se svi druže iz koristi ako su vam deca istog godišta, ili ste u istom kraju, ili nekih drugih razloga. Nisu to prijateljstva kao kod nas. Koliko god vam se čini da je super što pitaju i pokušavaju da razgovaraju, sve je to površno, nezainteresovano i prosto ste uvek “dođoš”. Govorim o Kanađanima i onoj drugoj generaciji Kineza koji su postali Kanađani. Em što nisu iskreni, em što su individualci, a još kad vidite decu koja divljaju, bez bontona i vaspitanja (govorim o deci od 3 do 5 godina), sve manje osećam pripadnost ovom delu naroda. Roditelji su jedva posvećeni deci. Majke počinju da rade što pre, a i ako su sa decom, tu nema vaspitavanja. Nije čudo što na ulicama možete videti iz dana u dan sve više mladih narkomana, beskućnika, alkoholičara. Oni očekuju i traže da neko sa njima popriča, da bude na minut u centru pažnje. Svima treba ljubav od malena. Govorim iz iskustva, jer sam radila na poziciji gde su porodice tražile svog nekog, ili dece koja kad me vide pored moje ćerke uvek započinju razgovor jer njihov roditelj sedi negde na zemlji (obavezno sede na zemlji iako ima klupa) ili betonu i gledaju u mobilni, a deca su željna komunikacije i posvećenosti.

 

ALT: „Biti mama negde drugde - u Kanadi”

 

Službe za brigu o deci i prostor za igru

 

Za vrtić ovde morate da stavite ime deteta na listu čekanja čim saznate da ste trudni, inače ćete čekati  godinama. Ja nisam stavila ime svog deteta na listu, misleći da će biti lako odgajati dete i raditi od kuće. Nije pomoglo ni to što sam vaspitače doživela kao nedovoljno zainteresovane i neodgovorne prema deci. Neki od njih imaju celo telo prekriveno tetovažama, izbušena usta, noseve, kapke. Takođe, moram napomenuti da se od ranih dana u vrtiću uče (oko 3. godine ) da je normalno menjati pol i da je normalno imati istopolne roditelje. Dosta negativnog sam uvidela od trenutka obilaska dečjih igrališta i igraonica. Dečja igrališta imaju klupe, te roditelji retko idu za svojom decom i paze na njih; uglavnom sede i gledaju u telefone. Igraonice su popularne tokom zime. Ovde ima kišnih dana skoro deset meseci i igraonice imate pri svakom Komjuniti centru (centar sa rekreacionim salama i delom koji ima razne igračke i sprave za razvoj dece). Komjuniti centar je nešto što bi trebalo da okuplja ljude iz kraja da se druže ili bar da borave na istim aktivnostima. Ovde je nemoguće da pustite dete da izađe samo, kao u Srbiji, da se igra sa društvom iz susednih zgrada ili svoje zgrade. Morate da bdite nad njim dok vam se dete ne umori, a moje dete je aktivno do besvesti. Tako da moram da prođem sve tobogane, penjalice i ostale sprave; i male, i one od tri metra.

 

Nostalgija

 

Posetila sam Beograd kada je moja beba imala 15 meseci, i ta dobrodušnost, srčanost, ljubav koja izbija iz našeg naroda će mi zauvek ostati u srcu. Nekako su igrališta i uopšte mesta sa decom puna topline i neke dobrote, u odnosu na ova ovde. Nakon samo 5 dana, shvatila sam da moje druželjubivo i nežno dete, puno znatiželje, pripada svom terenu, Beogradu, ili nekom selu u Srbiji. To je neka nit koju sam videla i zbog koje sam nakon povratka ovamo plakala narednih par meseci, svakodnevno se vraćajuci sa igrališta. I dalje mi nedostaje sve to tu, iako čujem da je drugačije nego pre. Ali, verujte, tu je još uvek dobro za decu. Tu ipak ne strepite od raznih pogleda ili prijava. Dakle, možda se uskoro i vidimo u nekom parku, pesku ili šetajući pored reke.
Autorka teksta je Aleksandra

 

Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava Najbolja mama na svetu.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: