ALT: „Biti mama negde drugde - u Americi”

 

Gotovo 75% mama u Americi je zaposleno, a žene čine polovinu celokupne radne snage, prema podacima tamošnjeg Biroa za radnu statistiku. Ipak, sklad između poslovnog i privatnog života za mnoge Amerikanke predstavlja izazov, pogotovo kada se uzmu obzir cene i način rada vrtića, kao i razlike u platama koje variraju od države do države.

 

Restrukturiranje propisa koji se odnose na rad dečjih boravaka u Americi ide teško. Neki zakonodavci odbijaju da sprovedu promene zbog ličnog uverenja da je majkama mesto pored dece, u kući. Tako je, na primer, predstavnik Ajdaha izjavio da je razdvojenost od majke štetna, dok se jedan drugi predstavnik javno zapitao: „Šta možemo da uradimo kako bismo zadržali majke kod kuće?”

 

Ni u Alabami situacija nije mnogo bolja. 10,6% tamošnjih žena je siromašno i ta brojka se u ruralnim naseljima penje na 56%, dok gotovo polovina samohranih majki živi u siromaštvu.

 

Kentaki je imao najveću razliku u visini plata između žena i muškaraca i ovo je tamo uvek goruća tema. 40% od 224,996 domaćinstava u Kentakiju koje vode žene pada ispod granice siromaštva, a žene koje rade puno radno vreme primaju prosečno 32,157 dolara godišnje. Muškarci zarađuju godišnje u proseku 42,321 američkih dolara.

 

Kalifornija, Nju Džerzi, Roud Ajland, Vašington i Njujork potpisali su, u aprilu ove godine, zakon koji garantuje program osiguranja plaćenog odsustva za porodice, što daje nadu mnogima širom Amerike.

 

O tome kako je biti mama u Americi, piše nam Nela.

 

Prošlo je već dve godine otkako živimo u Šarlotu u Severnoj Karolini i još uvek ne mogu da kažem da smo se ovde preselili, jer ta odluka nije donesena u našim glavama. Odlučili smo se na dolazak u Šarlot jer je moj muž poreklom odavde, a želeli smo da pokušamo da obezbedimo svojoj porodici neki bolji život i perspektivu („trbuhom za kruhom“ – klasična emigrantska priča). Ono što jeste zanimljivo u našoj verziji je da je moj muž, Amerikanac od glave do pete, pobegao iz Amerike u Srbiju (ima odličan smisao za humor), a onda se venčao sa mnom koja sam ga, četiri godine kasnije, vratila u Ameriku (i verovali ili ne, i dalje s vremena na vreme izjavi da ne može više da izdrži da živi u Americi i da bi hteo da se vratimo u Srbiju, kakva god bila, jer je i takva bolja od Amerike). Neke od razloga zašto tako misli, a u mnogima se slažem s njim, pokušaću da navedem u narednim redovima.

 

ALT: „Biti mama negde drugde - u Americi”

 

Kada smo došli u Ameriku, naš sin je imao devet meseci. Muž i sin imaju američko državljanstvo, a ja sam došla s turističkom vizom (mi zaista nismo bili sigurni da ćemo ostati). Naša poseta porodici mog muža je trebalo da traje neka tri meseca i tokom te posete doneli smo konačnu odluku da ostanemo u Šarlotu i vidimo kako ćemo se snaći i prilagoditi. Muž je ubrzo počeo da radi, ne puno radno vreme doduše, jer u Americi je teško naći posao s punim radnim vremenom. Poslodavci se dovijaju kako da ne plaćaju zdravstvenu i socijalnu zaštitu, i jedan od načina je da zaposleni mora da radi određeni broj sati u proseku da bi imao pravo na beneficije, kako oni to zovu.

 

Zdravstvena zaštita u Americi

 

Mislim da nam je trebalo oko godinu i po dana da skupimo novac, izučimo zakone i apliciramo za moju zelenu kartu koju sam dobila bez ikakvih problema, ali je proces bio dug i prilično skup. Pritom, tokom tih godinu i po dana dana nisam imala pravo da radim. Nismo bili u sjajnoj situaciji, primanja su nam bila jako mala i nismo mogli da priuštimo nikakvo zdravstveno osiguranje za muža i mene tih prvih godinu dana. Dobra stvar jeste da je naš sin imao prava na besplatnu zdravstvenu zaštitu, tzv. Medikeid (Medicaid), jer naši prihodi nisu zadovoljavali državni minimum za tročlanu porodicu. Bilo je veliko olakšanje što je sin dobio neophodne vakcine i mogao da ide na redovne kontrole kod lekara, a sada čak radi i s logopedicom koja dolazi dva puta nedeljno kod nas kući.

 

Socijalizacija dece u Americi

 

Kada je reč o formalnoj socijalizaciji u Americi, ona nije dostupna svakome, već samo porodicama sa vrlo solidnim primanjima. Cena vrtića na mesečnom nivou je oko hiljadu dolara. Moje dete nije pohađalo i još uvek ne pohađa vrtić, iako sam u jednom trenutku bila u situaciji da mu to omogućim. Naime, s obzirom da sam po struci pedagog, nakon evaluacije položenih ispita od strane Odeljenja za rano obrazovanje u Severnoj Karolini, dobila sam odobrenje za rad u vrtiću. Radila sam kratko vreme u vrtiću koji je, koliko sam ja upućena, tipična američka predškolska ustanova.

 

ALT: „Biti mama negde drugde - u Americi”

 

Ubrzo sam shvatila da ne želim da mi dete pohađa takvu vrstu vrtića. Ne postoji nikakva, ali apsolutno nikakva adaptacija deteta na vrtić. Dete se samo jednog dana dovede i ostavi se koliko roditelj misli da treba. Ne postoji stručni saradnik koji radi ni u tom, ni u bilo kom drugom vrtiću iz istog lanca u čitavom Šarlotu. Sva deca uzrasta od tri do pet godina moraju svakog dana po dva i po sata da spavaju ili leže i odmaraju; nemaju izbora. Program je skroman, rade se uglavnom osnovne stvari i rano opismenjavanje je veoma važno. Ishrana je ne najzdravija, sadrži jako malo svežih namirnica, gotovo svo voće i povrće je iz konzerve, sa dodatim šećerom. Zbog pravila o dozvoljenom broju dece po vaspitaču, zakonskoj normi, deca se u poslepodnevnim časovima premeštaju iz grupe u grupu bez ikakvog pedagoškog pristupa. Na primer, decu koja su tek krenula i nisu se adaptirala premeštaće iz grupe u grupu, što sigurno ne pomaže njihovom lakšem i bržem prilagođavanju.

 

To su samo neke od stvari koje sam uočila. Sa druge strane, vrtić je fantastično opremljen, ima bazen i fiskulturnu salu, ali to na kraju nije najvažnije, zar ne? Neočekivano je mnogo bolja prilika za socijalizaciju našeg deteta bila, verovali ili ne, u teretani. Da, teretana ima vrtić, zapravo dve prostorije za decu mlađeg i starijeg uzrasta. Naš sin jako voli da se tamo igra i rado ide. Mislim da je tu razrešio svoj strah od razdvajanja od roditelja – separacioni strah. Tokom jednog kratkog perioda je plakao kada bismo ga ostavili, ali je to brzo prevazišao i sada se bez problema rastavlja od nas.

 

Ishrana i način života u Americi

 

Posebno sam izdvojila ishranu, jer Amerika ima veliki problem s nezdravim načinom života, a tu se pre svega misli na nedovoljnu fizičku aktivnost i neadekvatnu ishranu. Meni se čini da je jedan od velikih problema u američkom načinu ishrane – šećer. Na primer, u najbližoj prodavnici ne mogu da nađem jogurt za svoje dete. Svi koji se prodaju su sa smanjenom količinom mlečne masti, a jogurt koji se reklamira kao dečji je obavezno s nekim ukusom i prepun šećera. Šećer se stavlja bukvalno u sve. Jednom prilikom sam pravila rusku salatu i samo sam je probala pre stavljanja u frižider, kad sam shvatila da je slatka?! Kiseli krastavčići su bili uzrok. Šećer u kiselim krastavčićima??? Pa dobro, ljudi, zašto?! Pa oni bi stavili šećer i u kiseli kupus. Zamislite slatke sarme, pa to je za izazivanje međunarodnog skandala!

 

U svim restoranima ovde postoji meni za decu. Evo muž i ja sad baš polemišemo da li je taj koncept uopšte dobar. Pa i deca jedu hranu kao i mi; zašto poseban meni za njih? Posebno kada vidimo šta je na njemu – sendvič sa sirom, pohovana piletina, makaroni sa sirom – to je otprilike to, ni p od povrća. Naravno, mi nikad ne naručujemo ništa s dečjeg menija; naše dete uvek jede ono što i mi, i mislim da jede raznovrsnu hranu. Dobra strana je da ovde postoji toliko različitih nacionalnih kuhinja, može da se doživi prava eksplozija ukusa i proba hrana iz raznih delova sveta i to ne u skupim restoranima nego na ulici, u kamionima s hranom. Želimo da naučimo sina da se ne plaši da eksperimentiše s hranom, da konzumira različite ukuse i da zna šta je kvalitetna ishrana.

 

Aktivnosti i rekreacija

 

Ovo je možda jedna od najboljih stvari u Americi što se mene tiče. Kvalitet ponude aktivnosti za decu je fantastičan. Ono što smo mi otkrili i što volimo da radimo je poseta Muzeju moderne umetnosti gde postoji divan prostor za dečju igru i kreativnost. Slagalice napravljene na osnovu umetničkih slika, kobajagi bašta gde se sadi cvece, povrće i voće, materijali za razne konstrukcije, besplatni koncerti u parkovima uz razne sportske aktivnosti i igre za decu, bioskopske projekcije za decu na otvorenom, itd.

 

Dečja biblioteka je prelepa i postoji toliko aktivnosti za decu – od projekcije filmova i igranja pozorišnih predstava do pripovedanja priča. Priče pripovedaju zaposleni koji su zaista sjajno edukovani da to rade. Igrališta za decu su moderna, bezbedna i napravljena za različite uzraste dece, tako da postoje igrališta za decu do 3 godine, od 3 do 5, i od 5 do 7.

 

Nacionalni parkovi su pravo prirodno bogatstvo koje se brižljivo održava i propagira. Parkovi, jezera, šume i planine postaju poslednjih godina sve popularniji među Amerikancima i ljudi sve više i više izlaze u prirodu i pokušavaju da budu aktivni. To je dobar trend jer se Amerikanci slabo kreću i svuda idu kolima. Staze za planinarenje su sve dobro uređene, održavane, mape su obezbeđene i Pult za informacije svuda postoji, a toaleti su često renovirani i uredni.

 

ALT: Biti mama negde drugde - u Americi

 

Druženje i povezivanje s mamama iz Srbije i Amerike

 

Moram da priznam da je druženje za mene još uvek problem. Upoznali smo neke divne ljude u Šarlotu, a to su uglavnom naši ljudi i sa njima se i najviše družimo. Druženje je manje spontano ovde nego u Srbiji, čini mi se. Grad je vrlo razuđen i treba vremena da se stigne bilo gde. Mislim da je i to ograničavajuća okolnost za druženje. Ljudi ovde mahom žive u kućama i deca se igraju u svom zadnjem dvorištu. Roditelji ugovaraju viđanje i voze svoju decu ili u kuću njihovih drugara ili u park. Nama je najbliže igralište na pola sata brzog hoda i to je igralište koje pripada školi, zapravo. Deca iz komšiluka ne bi trebalo da se igraju na tom igralištu dok je nastava u toku, što ja uporno ignorišem, naravno, jer želim da odvedem detete na ljuljašku kad mogu i hoću. Mislim da bi trebalo da postoji još neko igralište u našem komšiluku. Uglavnom, često se događa da odvedem sina na to školsko igralište tokom vikenda i da mi budemo jedini tamo.

 

Ponekad razmenim po koju reč s nekim roditeljem u parku, ali jedino poznanstvo iz parkića je bilo sa jednom mamom iz, naravno, Srbije, Beograda. Kada je reč o druženju sa američkim mamama, tu nemam baš mnogo iskustva. Sestra moga muža ima četvoro dece i s njom se najčešće viđam. Koliko sam primetila, većina njenih mama prijateljica je iz crkve u koju ona ide. To je za mene bila još jedna novina ovde. Mnogo ljudi iz naše okoline ide redovno u crkvu i druži se s ljudima koje tamo upozna. Onda oni zajedno pohađaju razne aktivnosti koje crkva organizuje. S obzirom da nisam za to zainteresovana, to nije jedan od načina da se povežem s drugim mamama.

 

Ovde se mame druže i tako što organizuju različite aktivnosti u svojim kućama na neku temu koja ih interesuje, recimo predavanje o esencijalnim uljima gde mama koja se time bavi priča ostalima na tu temu, spreme se neki kolačići i sokići i tako provedu lepo poslepodne zajedno. Takođe se nekad organizuje da frizer dođe kod nekoga i ošiša i mame i decu, za neku povoljniju cenu, jer frizer je ovde prilično skup.

 

ALT: „Biti mama negde drugde - u Americi”

 

Mame se  još viđaju kako bi razmenile dečje stvari. Sjajno je i što imaju mnogo prodavnica sa polovnom dečjom odećom, obućom, igračkama i opremom. Postoji lanac takvih prodavnica koji se zove „Od deteta detetu“ (Kid To Kid) i mi tu nabavljamo odeću i obuću za sina jer deca ionako sve brzo prerastu i stvari su gotovo nove, a cena je neuporedivo niža.

 

Položaj žene i majke u američkom društvu i razmišljanje o budućnosti u Americi

 

Moram odmah da se ogradim da je ovo moje lično mišljenje zasnovano na dosadašnjem iskustvu stečenom kroz život i rad u jednom američkom gradu na jugu zemlje.

 

Američki jug je specifičan zbog bolne i teške istorije robovlasništva. Svima je poznato koliko je ova zemlja i dalje opterećena problemom rasizma. Možda manje ljudi zna kakav je problem položaj žena u ovom ekonomski i tehnički visoko razvijenom društvu. Amerika je jedina razvijena zemlja u svetu koja nema zakonom zagarantovano plaćeno porodiljsko odsustvo. Jedino što je majkama omogućeno je 12 nedelja neplaćenog porodiljskog odsustva kada se porode ili usvoje dete. Ono što žene ovde rade je da sačuvaju dane koje imaju za plaćeno bolovanje (određeni broj dana godišnje koje im firma plaća, obično oko nedelju dana) i odmor (takođe u proseku oko nedelju ili dve dana godišnje). Mame sakupljaju ove dane godinama da bi ih iskoristile kada se porode i tako jedva sakupe dva, eventualno tri meseca. Mali broj kompanija odlučuje da majkama omogući bar nekoliko nedelja plaćenog odustva. Takođe je američko društvo jako podeljeno po pitanju ovog problema. Često čujem i čitam komentare majki koje su proplakale vraćanje na posao i slanje svojih dvomesečnih beba u jaslice. Sa druge strane, mnogi ljudi smatraju da je planiranje porodice lična odluka i da niko ne treba da očekuje pomoć od društva za to, već da uštedi novac za troškove porođaja i porodiljskog.

 

Meni je najveći utisak o američkom društvu da je to jedno dehumanizujuće i okrutno društvo. Ljudi služe samo da bi se od njih izvukla korist, a za uzvrat ništa ne dobijaju i to se jasno vidi na primeru majki. Kako bi to društvo opstalo i obnavljalo se da nema majki koje rađaju i podižu nove članove tog društva?

 

Drugi problem je zdravstvena zaštita. Mi plaćamo osiguranje za nas dvoje i to nam pokriva samo preventivni pregled kod lekara opšte prakse i za mene ginekologa. Ne daj bože da se razbolimo – ne bismo mogli da platimo usluge lečenja. I to se dešava milionima ljudi. Javna je tajna da ljudi odlažu odlazak kod lekara, trpe bolove i zdravstvene probleme dok se oni dodatno ne iskomplikuju, dok ne ostanu bez izlaza i onda bankrotiraju kako bi se lečili.

 

Možda nije toliko poznata činjenica koliko je teško i biti star u ovom društvu. Veliki broj ljudi ovde nije u stanju da se penzioniše jer im poslodavci nisu dovoljno uplaćivali za penziju. Često ćete videti ljude u kasnim šezdesetim i ranim sedamdesetim godinama kako rade u prodavnicama, pakuju kupcima hranu i sl.

 

Amerika mora da se pozabavi rešavanjem ovih izuzetno važnih i osetljivih društvenih problema. Jedino ukoliko se to i desi, možda mogu da poželim da planiram svoju dalju budućnost u ovoj zemlji. Trenutni plan je da se nekako stane ovde na noge, uštedi i zatim potraži humanije i bezbednije parče ove naše planete.

 

Autorka teksta je Nela Kranjčević Sprinkle

 

O tome kako je biti mama i u drugim državama sveta, čitajte ovde.

 

Tekst je deo serijala „Biti mama negde drugde” koji dokumentuje majčinstvo naših mama van Srbije. Serijal inicira i sprovodi Centar za mame, udruženje građana čija je vizija Srbija u kojoj mame nisu diskriminisane, gde je njihov značaj za zajednicu i društvo prepoznat i gde svaka mama ima mogućnost da ostvari svoj pun ljudski potencijal. Serijal medijski podržava Najbolja mama na svetu.

 

Želiš da podržiš objavljivanje ovakvih i sličnih korisnih tekstova? Postani članica ili član našeg Kluba mama.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: