Pogledala je sebe na video snimku kako se kreće po dvorištu porodične kuće za svojom jednoipogodišnjom ćerkom i zapanjila se – bio je to identični, blago gegajući hod njene pokojne majke. Taj prizor ju je duboko potresao jer je odjednom oživeo sećanje na davno umrlu majku. Ma, oživeo je majku samu! Prizor njenog lica na snimku lagano se preobratio u majčin lik iz kojeg je izbijala facijalna ekspresija večite zabrinutosti. Setila se da joj je majka pričala kako žene kada se porode promene fizionomiju. Sada joj je postalo jasno o čemu je govorila.

Ovo nije priča o genetskom nasleđu. Ovo je „traktat“ o učenju po modelu kroz više generacija.

Porodica porekla nas višestruko određuje – u pogledu stavova, morala, navika, običaja, a čini se, najviše, po pitanju emocionalnosti i stilova komunikacije. Uticaj predaka prenosi se putem transgeneracijskih obrazaca ponašanja. Naročito snažno dejstvo na nas imaju oni obrasci koji uporno opstaju kroz nekoliko generacija.

Uticaj porodičnih obrazaca na ulogu majke

Na formiranje uloge majke takođe utiču porodični obrasci, posebno oni koji se protežu duž ženskog rodoslova, tačnije po ženskoj liniji. Nasuprot tome, savremeno doba postavlja nove zahteve, pa i u pogledu oblikovanja majčinstva u skladu sa njenom društvenom svrhom. Tako je rodna ravnopravnost stvorila mogućnost za razvoj partnerskog roditeljstva koje ruši stereotipe o tradicionalnim ulogama oca i majke.

Šta je u ulozi majke plod uticaja porodičnih obrazaca kroz generacije?

Sposobnost saosećanja, odnosno empatije za potrebe dece.
Način ispoljavanja emocija (ljubavi, besa, tuge…).
Stepen bliskosti i distance (od krajnjeg simbiotskog do krajnje hladnog odnosa prema detetu; krajnosti, naravno, nisu poželjne).
Način emocionalnog reagovanja na stresne situacije i traume:
Kako reagujemo kada nam je dete bolesno (da li paničimo, gubimo glavu ili reagujemo staloženo, a posle nas stigne strah?), kada dobije slabiju ocenu (da li smo skloni da strogo kažnjavamo dete, da li imamo nerealna očekivanja, da li krivimo nastavnike za neuspeh deteta, da li pokušavamo da pregovaramo za veću ocenu), kako onaj ko je izgubio dete reaguje na gubitak (da li ga prevazilazi ili ne, kako ga prevazilazi, kojim mehanizmima – da li se povlači u sebe, ostaje do kraja života u crnini, ili se možda brzo odlučuje za rađanje „zamenskog deteta”).

Obrasci žalovanja za umrlim, posebno obrasci žalovanja majke za umrlim detetom izrazito se prenose sa generacije na generaciju. U našoj kulturi žalovanje majke za detetom predstavlja najtraumatičniji životni događaj, a seže u vreme kada su majke masovno bivale zavijane u crno zbog ratnih razaranja i pogroma mladog, pretežno muškog stanovništva.

Ponašanje prema deci – vaspitanje: uspostavljanje moći, kontrole, način kažnjavanja, nagrađivanja, naročito verbalne poruke koje se šalju detetu (npr. pretnja „Platićeš mi kad dodjemo kući!”, obraćanje ženskom detetu sa „sine“, uvredljive poruke: Idiote, budalo, glupačo; poruke nežnosti i umilno obraćanje: „Dušo, ljubavi, ćerko, mili i sl.”).

Način provođenja vremena sa detetom (naročito u igri). Neke majke spontano provode vreme u igri sa decom, ali ima i onih koje moraju da se potrude kako bi se setile nekih zabavnih aktivnosti. Sa njima se po svoj prilici u detinjstvu odrasli nisu dovoljno igrali, niti su im pevali, pričali priče.

Način provođenja vremena bez dece. Naigled lako, ali nije jednostavno popuniti „prazninu“ dok su deca odsutna – u gostima kod bake i dede, u školi u prirodi, na školovanju. Nekim supružnicima je veoma teško da se organizuju bez dece, naročito kada deca odu na dalje školovanje (fenomen „praznog gnezda“), naročito one žene čije su majke bile prebrižne i ako je njihov život bio prezaštićen roditeljstvom te svojim ćerkama nisu pružile jasan model drugih ženskih uloga.

Naravno, moguća je i „druga strana medalje“, odnosno negativno delovanje porodičnog modela. Neke žene koje ne žele da se poistovete sa svojom majkom, jer je smatraju velikom žrtvenicom ili imaju konfliktan odnos sa njom, odlažu materinstvo ili se trude da kao majke razviju suprotna ponašanja (ako je njihova majka bila prebrižna, one su suviše ležerne, ako je trpela muža nasilnika, one vanbračno rađaju decu i ne žele da ulaze u brak i sl).To je, dakle, dokaz uticaja porodičnih obrazaca, samo u suprotnom smeru.

Zasebnu kategoriju čine žene koje i pored velike želje nisu postale majke, a imaju snažno utisnut model majke koji je vrlo živ, iako nema „podlogu” na koju bi se preneo. Ove žene funkcionišu raznoliko – usvajaju decu, kompenzuju svoju osujećenost posvećujući se drugoj deci kroz profesionalno ili humanitarno delovanje, čime se potvrđuju kao majke (adoptivne) ili kao pomagači (hraniteljice, aktivistkinje i sl.), a neke očajavaju (što je stanje koje se može prevazići – psihoterapijskim delovanjem, podrškom porodice, preko crkvene zajednice i sl).

Porodični obrasci oblikuju naše ponašanje, pojednostavljuju život i u vreme postojanja tradicionalnih zajednica imali su nezamenjivu ulogu. Međutim, s obzirom da živimo u savremenom dobu gde na jedinku utiče i širi društveni kontekst koji više nije omeđen kulturološki i usko geografski, kruto funkcionisanje po ovim obrascima nije produktivno.

Novo doba zahteva redefinisanje uloge majke jer to jeste najvažnija, ali svakako ne jedina uloga žene. Porodični obrasci su korisni samo ukoliko se u odnosu na njih ponašamo fleksibilno i bez obaveznog vrednovanja (npr. kada pokušavamo da odgovorimo na pitanje o tome šta znači biti dobra majka). Oni svakako bazično određuju materinstvo, ali se ova uloga dodatno oblikuje pod sredinskim uticajima, kako bi ispunila svoju društvenu svrhu. Pritom je naročito aspekt vaspitanja dece podložan promenama pod uticajem društva.

Kad god se pojavi nesklad između usvojenih porodičnih obrazaca i zahteva realnosti u današnjem modernom dobu življenja, u sferi stilova vaspitanja dece i emocionalnog reagovanja to zahteva uspostavljanje novih oblika ponašanja i reagovanja, kao i odbacivanje nekih porodičnih obrazaca (pa makar bili pozitivni, ako više nisu funkcionalni). Nekad to nije težak zadatak, ali ima situacija, naročito kada je potrebno odbaciti štetne porodične obrasce (npr. zanemarivanja dece, grubog kažnjavanja, nasilnog odnosa prema njima), koji zahtevaju stručnu psihoterapijsku pomoć.

Porodični obrasci u širem smislu predstavljaju naše kulturno nasleđe. Oni su delom svesni, a delom utkani u naše pojedinačno, porodično i kolektivno nesvesno. Istovremeno su i konstanta i promenljiva, i arhaični su i adaptibilni; jedni nestaju, drugi se rađaju i prenose se na sledeće generacije. Ovi obrasci predstavljaju svojevrsni softver porodičnog življenja, što je veoma važno, s obzirom da kao misleća bića imamo veoma slabe instinkte.

Dakle, drage mame, kada počnete da se preispitujete i razmišljate o tome da li ste dovoljno dobre u svojoj ulozi, setite se bar na tren da u vama stražari i bogato nasleđe vaših pretkinja.

Autorka teksta je Svetlana Prodanović, dipl. psihološkinja i porodična psihoterapeutkinja

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: