Manipulacije, različiti uticaji i pritisci (medijski, psihološki, grupni pritisci, pritisci koji dolaze iz filmske i modne industrije, kao i sa društvenih medija itd) danas su prisutni više nego ikad. Pored nas, odraslih, ovim pritiscima su izložena i naša deca. Imajući u vidu nedostatak znanja, iskustva, nedovoljnu emocionalnu i društvenu zrelost, pritiske vršnjačke grupe, pubertet kao period najvećih iskušenja (eksperimentisanje sa fizičkim izgledom, alkoholom, narkoticima, prva seksualna iskustva), jasno je da su deca i mladi podložni raznoraznim vrstama manipulacije.
Kako pomoći detetu da izraste u mladu osobu koja će misliti svojom glavom
Znanje je lek protiv manipulacije. Znanje iz pouzdanih izvora, znanje zasnovano na činjenicama, to je ono čime treba da naoružamo dete. Kada mladi imaju znanje, kad barataju činjenicama, kada su informisani, onda je sa njima teže manipulisati. Zato je važno da deca uče sa razumevanjem, da čitaju lektiru, da istražuju. Zato bi trebalo imati više razumevanja za učiteljicu koja se ne zadovoljava deklamovanjem definicija, već traži da dete samostalno izvodi zaključke, da ume da obrazloži svoje mišljenje, da bude uverljivo, da kritički razmišlja. Zato je važno deci širiti vidike i objašnjavati da nam je znanje, pored toga da bismo radili i obezbeđivali sredstva za život, potrebno i da bismo donosili ispravne odluke, da bismo izbegli manipulaciju, da ponekad, zahvaljujući znanju, možemo sebi ili drugome spasiti život. Da, znanje nije dovoljno samo imati, već ga treba umeti i unovčiti, ali što više znanja i veština imamo, to imamo i više mogućnosti.
Često kažemo: „A i ta učiteljica, toliko insistira na znanju… Zašto da se dete muči kad oni sa završenim kursom imaju iste plate, a često i veće od onih sa fakultetima?”
Deca slušaju i upijaju ono što govorimo, te postoji opasnost da zaključe da se učenje ne isplati, da je ulaganje u znanje bacanje novca i gubljenje vremena. Što više znanja ima, čovek je manje podložan negativnim uticajima i manipulaciji.
„Sa znanjem raste i sumnja.” Gete
Radoznalost, aktivno učenje i kritičko mišljenje treba podsticati kod dece kako ne bi samo pasivno usvajala znanja koja im se prezentuju, a tuđe predloge prihvatala zdravo za gotovo.
Međutim, nama je najlakše kada je dete mirno, poslušno, sklono da odmah uradi ono što mu kažemo. Ali, kad to poslušno dete pitamo da li zna zašto mi to nešto zahtevamo od njega, iznenadimo se ukoliko dobijemo odgovor da ne zna, a pritom ga i ne interesuje i ne želi da pita. Još više se iznenadimo ako nam vaspitačica ili učiteljica kaže da je primetila da je dete povodljivo.
Radoznalo dete puno energije, koje postavlja bezbroj pitanja, koje voli da istražuje, koje uglavnom ima nešto da pita pre nego što uradi ono što se od njega traži, često opisujemo kao naporno, dosadno i zahtevno. Usled nedostatka vremena i strpljenja, skloni smo da radoznalomk detetu upućujemo poruke kao što su: „Ne diraj, ne dosađuj, ne talasaj. Ti se uvek nešto raspravljaš i ubeđuješ. Pravi mali advokat.”
Na taj način, umesto da podstičemo, mi gušimo tu dečju radoznalost, sklonost ka istraživanju i aktivnom učenju, a da toga često nismo ni svesni. I onda kada porastu, žalimo se da imamo generaciju mladih kojoj nedostaje istraživački duh, koja, bombardovana informacijama iz vršnjačke grupe, sa interneta, televizije, iz časopisa, pasivno usvaja ono što joj se prezentuje.
Naravno, vrlo je važno da umemo da prepoznamo razliku između deteta koje svoje mišljenje brani i zastupa argumentima i deteta koje se inati i ispituje roditeljske granice. „Neću, mrzi me” nije argument, nije opravdanje, ali ako dete ima argumente, dozvolite mu da svoje mišljenje brani i zastupa tim argumentima. Jer, kako će tinejdžer da bude kritičan u odnosu sa drugima, da postavlja pitanja i argumentovano brani svoje mišljenje, ako mu to kao detetu nije bilo dozvoljeno u odnosu sa roditeljima? Kako će dete da produbljuje znanja i širi vidike ako mu ne dozvoljamo da postavlja pitanja?
„Ne učite decu samo da čitaju, učite ih da preispituju to što čitaju. Učite ih da sve preispituju”. Džordž Karlin
„Imaj hrabrosti da se služiš vlastitim razumum.” Imanuel Kant
Samopouzdanje, veštine komunikacije i druge socijalne veštine
Česti oblici manipulacije mladima su izazivanje osećanja krivice i straha, odbacivanje, poigravanje osećanjem lične vrednosti, etiketiranje.
Svi ti načini manipulacije manje su efikasni kod mladih koji poseduju veštine komunikacije i visok nivo samopouzdanja. Njihov stav i samopouzdanje se prepoznaju po držanju, izrazu lica, rukovanju, tonu glasa, samoodgovornom ponašanju, te samim tim nisu pogodna meta za manipulatore.
Poznato je da mnoga deca danas više vremena provode uz tablet, telefon, televiziju, na raznim časovima i treninzima, nego na svežem vazduhu u igri i druženju sa drugarima. Usled savremenog načina života i radnog vremena koje je često i prekovremeno, mame su umorne i nemaju dovoljno vremena za razgovor sa decom, za pričanje priča, čitanje knjiga i razgovor o pročitanom, a zajednički porodični obroci prava su retkost. Sve su to uslovi koji deci ne ostavljaju dovoljno prostora da razvijaju veštine komunikacije i druge socijalne veštine, jer te veštine se uče kroz druženje i igru sa vršnjacima, kroz razgovor sa roditeljima, interakciju sa drugima. To su poligoni za uvežbavanje socijalnih veština. Kako će dete naučiti da prepoznaje manipulaciju, da rešava konflikte, da se zauzima za sebe, ako ne provodi vreme u igri sa drugom decom, i to u igri koju su sami osmislili? Kada je deci dosadno, ona bi trebalo da sama osmisle igru, da podele uloge, da se dogovore, da postave pravila. Tada su deca aktivna, kreativna i uče mnogo više nego kada im se ponudi gotova zabava, kao i unapred osmišljena igra uz prisustvo animatora ili odrasle osobe koja deli uloge, postavlja pravila i rešava konflikte.
Prezaštićavanje dece, priskakanje u pomoć i kada treba i kada ne treba, otklanjanje prepreka na njihovom putu neće im pomoći da razviju veštine komunikacije i samopouzdanje.
Potrebno je da ih osposobljavamo i podstičemo da rešavaju probleme bez naše pomoći i da se sami izbore za sebe, da im poveravamo obavljanje zadataka i donošenje odluka primerenih njihovom uzrastu, da im dozvoljavamo da greše i uče na svojim greškama.
Tako se stiče iskustvo. Tako se stiče poverenje u svoje sposobnosti i jača samopouzdanje.
„Veština i samopouzdanje su nepobediva vojska.” Džordž Herbert
Pošto na decu više utiče ono što mi radimo od onog što im govorimo, potrebno je da im ličnim primerom pokažemo kako se komunicira asertivno, kako se iz pouzdanih izvora prikupljaju informacije, kao se argumentima zastupa svoje mišljenje, kako se preispituju tuđi predlozi, kako se postavljaju granice u odnosu sa drugima, itd.
Umesto skupim igračkama, telefonima i tabletima, naoružavajmo decu znanjem, samopouzdanjem i socijalnim veštinama, jer to je ono što će im pomoći da prepoznaju manipulaciju i odupru se pritiscima.
Pripremila Branka Vasilev, mama, psihološkinja i saradnica Centra za mame
Leave a Reply