Od samog proglašenja vanrednog stanja usled pandemije virusa COVID-19, a pogotovo od proglašenja vanrednog stanja u Americi (koja je i inače okrenuta postignućima), pojavio se jedan novi socijalni fenomen – biti produktivan u izolaciji.  Zatrpani smo savetima šta sve „treba“ i „možemo“ da uradimo tokom ovog perioda i kako je ovo „pravo vreme“ da uradimo „sve ono što nikako nismo stizali do sada“.

Čekaju nas knjige, učenje stranih jezika, nove veštine koje možemo da usvojimo, „rad na sebi“, različite fizičke vežbe u kućnim uslovima, važna poslovna umeća baš sada otkrivena, na društvenim mrežama pogotovo…

Zastanimo na trenutak. Ovo nije ni raspust, ni odmor.
Ovo je drugačija, nova situacija i potrebna nam je energija da se priviknemo i adaptiramo na nju.

Dok pišem ove redove, čujem svog supruga kako dovikuje sinu: „Jesi li poslao domaći?“ Sedamnaestogodišnji tinejdžer se nešto buni iz svoje sobe. Ne voli da ga bilo ko kontroliše kao da je prvi osnovne. To je normalna reakcija u njegovom uzrastu, ali tata se oseća pozvanim i prozvanim od strane razrednog starešine, škole i društva, da njegov sin preda sve svoje zadatke na vreme, da shvati da online nastava nije isto što i prolećni raspust, te njihov razgovor prelazi u raspravu.

Koliko vas ima sličnu situaciju u kući? Deca imaju, već pomenutu, online nastavu i gomilu domaćih zadataka, vi radite od kuće ili idete još uvek na posao, pod izmenjenim okolnostima, obavljate sve one svakodnevne „nevidljive“ kućne poslove, dezinfikujete, perete i opet dezinfikujete…

Odupri se trci zvanoj „biti produktivna u izolaciji“

Kažu, potrebno je i korisno da stvorimo rutinu. Slažem se s tim. Rutina olakšava prolazak kroz izazovne periode.
Međutim, ovo nije naša uobičajena rutina.

Mi kreiramo novu rutinu, prilagođenu novim okolnostima, a za to je ponovo potrebna dodatna energija.
Želim da vas podržim da se opustite i date sebi vremena da prihvatite i svarite nametnuta ograničenja, sopstvena osećanja u vezi sa samom pandemijom, vaš lični doživljaj cele situacije, privikavanje vaših najdražih na promene…

Ne morate uvek da budete „na visini zadatka“.
Pratite sebe i ono što je vama potrebno da biste se osećali dobro. A to isto važi i za vašu decu. I za njih je sve ovo nepoznat teren i potrebna im je podrška da isprate sve i prilagode se. Bilo da su osnovci, srednjoškolci ili mališani. Deci i mladima je izuzetno važno da se kreću i budu društvena. Zato im je trenutna situacija, uz pojačane školske zahteve, dodatno stresna.

Treba nam svima prostora. Ne samo fizičkog, već i mentalnog.
Prostora i vremena da kažemo kako se osećamo, šta nam je potrebno, šta nas plaši, zabrinjava, a šta raduje. Prostora da na pravi, iskreni način budemo jedni sa drugima dok sedimo u svojim kućama.

Treba biti proaktivan i kreativan, ali i dati sebi vremena za adaptaciju.
Možda će vam to vreme biti potrebno tokom celog vanrednog stanja. A šta ako je i tako? Neće pobeći ni knjige, ni strani jezici, ni nove aplikacije, ni sve druge stvari za koje ni do sada nismo imali dovoljno vremena. Ali hoće naš unutrašnji osećaj mira i sigurnosti, ako se bacimo u trku zvanu „biti produktivan u izolaciji“.

Ovaj tekst posebno pišem zbog toga što se, ovih dana, u svom radu i razgovoru sa ljudima, najčešće susrećem sa sindromom pregorevanja. Više nego sa anksioznošću.

Na žalost, prema onome što smo do sada videli, pandemija i vanredno stanje su trka koja je maraton, ne sprint.
Zato radimo, svako po svojoj meri i svojim tempom. Sačuvajmo, pre svega, fizičko, duševno i mentalno zdravlje svoje i svoje dece.

 

Autorka teksta je Tamara Vujnović, Professional Coach (ECA) i edukant geštalt psihoterapije. Više od Tamare možete videti ovde.

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: