Abortus spada u onaj deo medicinskih usluga čija dostupnost nije ugrožena samo zbog višegodišnjeg urušavanja javnog zdravstvenog sistema. Mogućnost medicinskog prekida trudnoće je u sve većoj meri pod pritiskom zahteva različitih (neo)konzervativnih i patrijarhalnih društvenih grupa koje time ne samo da ugrožavaju zdravlje žena, već i njihovo sticanje kontrole nad sopstvenim životom.
Slobodu ženâ da samostalno donose odluke o sopstvenom telu i reproduktivnom životu često su kroz istoriju diktirali interesi različitih društvenih grupa i institucija. U skladu s dominantnim moralnim vrednostima određenih epoha, religijskim uverenjima i stepenom njihovog uticaja na društvo ‒ a posebno s populacionim politikama država, njihovim aktuelnim vojnim i ekonomskim interesima ‒ pravo žene da odlučuje o rađanju željene i nerađanju neželjene dece uvek je bilo u manjoj ili većoj meri osporavano. Patrijarhalne društvene norme, uprkos mnoštvu izborenih prava i znatno poboljšanom položaju žena tokom 20. veka još uvek su dominantne u najvećem delu sveta, te bitno doprinose da se tradicionalna uloga majke i negovateljice i dalje vidi kao osnovna i najvažnija uloga žene u društvu.
Poredak stvari u kome je odgovornost brige o porodici, o vaspitanju, nezi i dobrobiti budućih generacija skoro isključivo stavljena na teret ženama, nužno dovodi žene u podređen položaj, isključuje ih iz sfere javnog života i onemogućava ih da postignu određene profesionalne i obrazovne ciljeve, a samim tim i da ostvare materijalnu sigurnost. Reproduktivna prava žena (dostupnost kontraceptivnih sredstava i zdravstvene nege, pravo na odluku da li imati decu, kada i u kojim okolnostima, kao i odluka o prekidu neželjene trudnoće) zato su jedan od najvažnijih preduslova za njihovo sticanje kontrole nad kvalitetom i tokom svog života, kao i za jednakost sa muškarcima na polju društvenog delovanja.
Ova prava, iako (s manjim ili većim ograničenjima) formalno izborena u većini svetskih zemalja, za najveći broj žena u praksi često ostaju neostvariva. Moderna sredstva kontracepcije nedovoljno su u upotrebi i u svetu i kod nas, i mnogima su teško dostupna. Pristupačnost i kvalitet zdravstvene nege u domenu reproduktivnog zdravlja daleko su od zadovoljavajućeg, a pravo na abortus skoro svuda je ugroženo i preispitivano.
Medicinski indukovan prekid trudnoće (abortus), po podacima UN za 2011. godinu, legalan je, pod različitim uslovima, u 97% država sveta, ali u većini njih isključivo u slučajevima kada je neophodan da bi se spasio život žene. Trećina država ne dopušta abortus ni onda kad trudnoća ozbiljno ugrožava fizičko ili mentalno zdravlje žene.
Polovina njih ne dopušta abortus u slučajevima silovanja ili incesta, niti ozbiljnih urođenih ili genetskih deformiteta ploda – što znači da su žene u tim zemljama prinuđene da održavaju trudnoću do porođaja i onda kad se u prvim nedeljama utvrdi da su male šanse da će dete preživeti. Primjer ovakve prakse je Irska, gdje je lekarima zabranjeno čak i da daju pacijentkinjama informaciju o mogućnosti dobijanja ove zdravstvene usluge van Irske. Samo 29% svetskih zemalja dopušta abortus na zahtev žene bez dodatnih obrazloženja. Među njima je i Srbija, kao i ostale države bivše SFRJ, koje su, s izuzetkom Makedonije, sve zadržale zakon iz perioda socijalizma, po kome je abortus legalan na zahtev do desete nedelje trudnoće, a kasnije uz odobrenje lekara.
Tamo gde je teško ili nemoguće u bezbednosti zdravstvenih ustanova doći do sredstava i medicinskih procedura za kontrolu rađanja – žene koriste druge, očajničke i opasne metode za prekid neželjene trudnoće. Kada se uzme u obzir podatak Svetske zdravstvene organizacije da se u svetu godišnje izvrši oko dvadeset dva miliona ilegalnih abortusa, i da zbog posledica neadekvatnih uslova u kojima se vrše, ili nestručnosti lica koja ih obavljaju, svake godine umre bar 50.000 žena – jasno je da se stavljanjem abortusa van zakona oni ne sprečavaju, i da uskraćivanje ovog prava sa sobom nosi ogroman rizik po zdravlje i život žena.
Čak i u delovima sveta gde ne postoje zakonske prepreke za prekid neželjene trudnoće, često postoji problem nedostupnosti abortusa. Nedovoljan broj klinika koje ovu zdravstvenu uslugu pružaju (ili nepostojanje takvih ustanova u manjim mestima), nedostatak stručnog osoblja obučenog da je obavlja, visoke cene procedure – problemi su s kojima se žene suočavaju čak i u razvijenim zemljama. I dok su ovakvi problemi uzrokovani nedovoljnim izdvajanjem iz budžeta za zdravstvenu negu u većini kapitalističkih država, dodatne prepreke ostvarivanju reproduktivnih prava uglavnom se javljaju u vidu verskih institucija i sve brojnijih pro-life aktivističkih grupa, kod nas i u svetu. Od poziva na prigovor savesti lekarima u Hrvatskoj, do ubijanja lekara i oružanih napada na klinike za planiranje porodice u SAD – zagovornici prava na život fetusa (tj. ukidanja prava na abortus) direktno i indirektno ugrožavaju živote žena. Pored širenja pogrešnih, nenaučnih i štetnih informacija o reproduktivnom zdravlju, metodama kontracepcije i rizicima abortusa, njihovo delovanje često uključuje i inicijative i predloge za zakonsko ograničavanje reproduktivnih prava.
Dok se u Srbiji, srećom, njihov „uspeh“ svodi na slabo posećene proteste jednom mesečno, u susednoj Hrvatskoj, iako i dalje legalan, abortus postaje u sve više gradova nedostupan, a veliki broj lekara ga, pozivajući se na prigovor savesti, odbija raditi. U Makedoniji je 2013. promenjen zakon o abortusu, i sada se intervencija dopušta samo jednom godišnje, od žena se eva da prođu proces psihološkog savetovanja nakon kojeg na intervenciju moraju čekati tri dana, a lekar je pre procedure obavezan da informiše ženu o prednostima zadržavanja trudnoće i opasnostima abortusa. Lekarima koji propuste ili odbiju da na taj način utiču na odluke svojih pacijentkinja zaprećene su visoke novčane kazne, pa sve više njih odbija uopšte da pruža ovu medicinsku uslugu. Pored toga, vlast zajedno s crkvom kroz državne medijske servise i druge institucije vodi agresivnu kampanju protiv abortusa, u svrhu povećanja nataliteta. Osim što smanjuje dostupnost, ovo dovodi i do posramljivanja i osude žena koje se odluče za prekid trudnoće, i uzrokuje porast broja ilegalnih abortusa.
Pooštravanje zakona o reproduktivnim pravima i vođenje kampanja za porast nataliteta posebno je licemerno u državama koje za zdravstvenu negu žena (i zdravstvo uopšte), kao i za staranje o deci, izdvajaju minimalna sredstva. Na prostorima bivše Jugoslavije, ove pojave su jedan od simptoma restauracije kapitalizma koja je, pored drastičnog pada životnog standarda i masovne nezaposlenosti, donela i znatno pogoršanje položaja žena. Smanjena izdvajanja iz državnog budžeta za socijalnu zaštitu, male naknade za porodiljsko odsustvo (ili nepostojeće u većini privatnih firmi), nedovoljan broj predškolskih ustanova i visoke cene njihovog pohađanja – znače vraćanje brige o deci isključivo u okvire porodice, i vraćanje žene u tradicionalnu ulogu domaćice. Takva socijalna politika, kao i ograničenje reproduktivnih sloboda najviše pogađaju žene iz nižih socijalnih slojeva, i radnice ‒ koje na ionako loše plaćenim poslovima često čeka otkaz ako se odluče za rađanje.
U svetlu nespremnosti država da obezbede adekvatne uslove života majkama i njihovoj već rođenoj deci, kampanje za zaštitu prava nerođene dece zapravo su ništa drugo nego direktan napad na žene, i ništa drugo, nego signal da je dostupnost abortusa prvorazredno političko pitanje.
Autorka teksta je Tatjana Maksimović
Tekst je prvobitno objavljen u magazinu Liceulice br. 032
Leave a Reply