ALT: "kako sam preživela abortus"

Abortus je odluka i procedura o kojoj nije lako govoriti, pogotovo ne ako ste ga i sami preživeli. Lakše je imati mišljenje, kritikovati tuđe odluke, nadati se da se tebi to neće desiti, verovati u lekare, njihove zakletve i etiku. Ja imam šezdeset godina, dvoje dece, četiri unučeta i jedan abortus iza sebe. Naravno da bih volela da nisam morala da ga sprovedem. Naravno da bih volela da mi je život uvek bio jasan, jednostavan, lak. Još više bih volela da sam kroz život imala više vere u sebe i više ljubavi za sebe. Ali, to dolazi sa godinama; u mom slučaju, bar.

Tog leta 1984. godine mogla sam da nestanem. Imala sam divnog supruga, osmogodišnju ćerku i sina od četiri godine. Imala sam sve radosti koje mama može imati, kao i sve nevolje koje su bile tipične za to vreme i za porodice. Ni manje, ni više; taman onoliko da i dalje budemo srećni. Međutim, smrt svog oca jako sam teško podnela. Posle njegove sahrane završila sam u bolnici i ostala tamo dva meseca usled teške kožne alergije koja se pojavila na nervnoj bazi; nakon toga usledili su problemi sa čirom koji je umalo perforirao. U sred svega toga, ostala sam ponovo trudna… i rešila da prekinem trudnoću. Odgovorno priznajem da sam ja bila ta koja je u svom ludilu u kojem sam se nalazila zaboravila na kontracepciju. Moj ginekolog nije preporučivao pilule ni bilo kakvu kontracepciju i ponavljao je kako žene treba da rađaju. Slušajući njega, osećala sam krivicu i sramotu što ne želim više dece, i, rastrzana sve vreme između tog njegovog “Ispravnog” i mojih, odnosno naših, porodičnih mogućnosti i želja, u vihoru događaja koji su me poklopili, ja sam zatrudnela i u najkraćem mogućem roku zakazala sam abortus na Institutu za majku i dete.

Suprug je uzeo slobodan dan da ostane sa decom. Ja sam otišla na Institut gde je bilo dogovoreno da mi abortus urade u opštoj anesteziji. Doveli su nas ispred jedne sobe gde smo nekoliko žena i ja čekale lekara. Došao je doktor poreklom iz Egipta, koji nije najbolje govorio srpski, ali koji je i te kako umeo da viče i kritikuje na srpskom žene koje su mu dolazile na sto. Nije mi bilo svejedno dok sam čekala ispred, u spavaćici. Žene su se ređale jedna za drugom. Ne znam koliko abortus treba da traje, ali ovde je svaka intervencija trajala kraće nego uklanjanje karijesa kod zubara. Žene su jaukale, a on vikao na njih i kritikovao ih, govoreći: ”Sad vičeš, a? A o čemu si razmišljala ranije? Što se nisi pazila, nego si sad došla ja da te čistim?”… I sve u tom maniru. Niko nijednu od nas nije pitao zašto radimo to što radimo, da li je razlog abortusa zdravstvene ili psihičke prirode, ili je prosto plod donete odluke iz bilo kog drugog razloga. Uostalom, bez obzira na razlog, svaka od nas zasluživala je poštovanje i korektan odnos. Mi smo bile pacijentkinje, na prvom mestu, a abortus je legalna medicinska procedura i tada bio kao i danas.

Medicinske sestre su asistirale, prolazile između nas, ne gledajući nas. Žene su izlazile iz sobe povijenih leđa, zgrčenih tela, svaka se držeći za stomak… blede, uplakane… ojađene. Ja sam razmišljala samo o tome kako želim da što pre sve bude gotovo i da idem kući deci i mužu. Nijedna žena nije dobila anesteziju, pa ni ja. Nekoliko trenutaka pošto sam legla na sto i pošto je on počeo sa radom, osetila sam bol kakav nikad ranije nisam osetila. Očekivala sam bol, bila sam spremna na njega. Naravno da abortus boli, i psihički i fizički, ali ovakav bol se ne očekuje. Posle samo nekoliko trenutaka nisam više mogla da izdržim i počela sam da vrištim. On je počeo da viče, nisam sigurna šta, ali sećam se da me je šakom jako udario po unutrašnjoj strani butine. Sećam se da me je sestra na krevetu iznela u hodnik gde sam ostala naredna dva sata. Krvarenje je postajalo sve jače, pa je suprug, koji je u međuvremenu došao po mene, morao da mi kupi još dva pakovanja vate. Žene koje su ulazile kod njega jaukale su i kukale sve do jedne i on je na sve njih vikao, kritikovao ih i nipodaštavao. Kad su me posle dva sata čekanja i krvarenja vratili kod njega u sobu i kada je on ponovo počeo sa radom, neizdrživ bol mi je ponovo presekao utrobu i ja sam ponovo, nekontrolisano počela da vrištim, sama ustala sa stola i izletela iz sobe. Usledila je opšta pometnja. Moj suprug je, i sam unezveren pokušavao da me smiri, a sestra koja je sve vreme bila prisutna, rekla da je najbolje da me prime u bolnicu. Pošto sam legla na odeljenje, došao je, sećam se da se zvao dr Sretenović, koji je sa mnom popričao smirenim glasom, pažljivo me pregledao i tada pogledao u sestru i rekao joj: “Dajte joj.” Sestra mi je ubrizgala nešto špricem u nadlanicu i sledeće čega se sećam su moj suprug, sin i ćerka koji stoje pored mog kreveta. Ispostavilo se da sam umalo iskrvarila na smrt, da je krv hitno bila poslata helikopterom iz Niša za mene i da mi je lekar koji je započeo abortus probušio matericu i pokidao krvne sudove, da je operacija bila hitna i da su lekari, kako bi mi spasili život, morali da isperu čitavu utrobu; izvadili su je iz mene, oprali je i vratili. Nekoliko sati neizvesnosti, ali na kraju je sve bilo u redu. Matericu mi nisu odstranili samo zato što nisu bili sigurni da li imam decu ili ne. Da su znali da imam, lekar mi je rekao da bi je sigurno izvadili; to je bila praksa.

Ja sam posle svega bila suviše slaba za bilo kakvu inicijativu, ali suprug je bio taj koji je uzeo stvar u svoje ruke i pokrenuo me. Tužili smo lekara za koga se kasnije ispostavilo da je tu došao kao suprug neke važne funkcionerke… preko veze. Kao svedok, na sudu se pojavila žena koja je imala manje sreće od mene. Dotični doktor je radio godinama po unutrašnjosti i ova žena negde sa juga Srbije posle intervencije kod njega ostala je bez materice. Po okončanju procesa, ovom lekaru je oduzeta dozvola za rad u Srbiji. Kada su me pitali da li želim novčanu odštetu, pomislila sam koliko volim svoju zemlju i kako ne želim da uzimam novac od bolnice, od institucije koja pomaže ljudima i spasava im živote. Zato sam im rekla da želim samo da se ovo što se meni dogodilo ne dogodi nikada više nijednoj ženi. Bez obzira na ženine motive, na postupke, na način života, na odluke, ovako nešto ne zaslužuje niko.

Život se nastavio svojim pređašnjim, uobičajenim tokom. O svemu što se dogodilo nisam progovarala mnogo godina. Dugo sam zazirala od belih mantila, od ljudi koji govore glasno, od ljudi koji se unose u lice drugim ljudima dok govore. Na pregledu kod psihologa je utvrđeno da mi je samo potrebno vreme i podrška porodice; imala sam i jedno i drugo. I kada sam, posle toliko godina, progovorila o tome što se dogodilo, svaki put sam preživljavala isto. Preživljavam i sad.

Ja sam danas baka tri divne devojčice, majka predivnoj mladoj ženi i mami i svekrva supruzi mog sina. Osećam da imam veliku odgovornost, kao što sam je i tada imala. Ma koliko da bole neke odluke koje sam donela u životu, ja i danas stojim iza njih. Sva suština mog života svela se na to da dobro odgajim svoju decu i da im, zajedno sa mojim suprugom, obezbedim dobar život i fer šanse. Iako sam vaspitana da žensko treba da pogne glavu i istrpi nepravdu, bol, muškarca, vlast, nametnute autoritete i šta god joj život servira, svoju decu učim drugačije. Ako ne želite dete – koristite kontracepciju; ako imate decu – volite ih više od svega; ako vas boli – viknite; ako vidite nepravdu – pobunite se; ako imate mišljenje – kažite ga; možda vam od toga život zavisi. Verujte sebi i volite sebe, pre svega. Drage moje, podignite svoj glas kada mislite da treba, borite se za sebe i brinite o sebi, jer to niko neće raditi za vas.

 

Autorka teksta želi da ostane anonimna

Go Ahead, Leave A Comment

Name *: Mail *: won´t be published Website
Comment*: