Svima je poznato koliko se mame svakodnevno suočavaju sa brigama, strepnjama i strahovima vezanim za njihovu decu.
One brinu da li je dete bezbedno na putu od škole do kuće, da li će se živo i zdravo vratiti sa ekskurzije; uznemiri ih i sama pomisao na vršnjačko nasilje, konzumiranje alkohola i psihoaktivnih supstanci; strepe svaki put kada njihov tinejdžer sedne za volan automobile; prestraše se ukoliko se dete ne vrati na vreme sa rođendanske žurke.
Prethodnih dana svedoci smo nemilih događaja koji su potresli čitavu Srbiju, pa i šire. Ono što se dogodilo jednoj devojčici, malo je reći da je prestrašilo, uznemirilo i rastužilo sve nas, a pogotovo majke koje su ionako već dovoljno uplašene. Mame se pitaju kako sačuvati dete u današnje vreme i kako se izboriti sa svim tim osećanjima: brige,strepnje, uznemirenosti, uplašenosti, napetosti.
Drage moje mame, i ja sam takođe mama. Prolazim isto što i vi, sa istim osećanjima se borim i znam da to nije uopšte lako. Pošto sam i psihološkinja, često me prijatelji i poznanici pitaju šta da uče decu i kako da ih savetuju, kakav stil života da vode, da li da se izoluju u smislu da vode povučen, miran život ili da puštaju decu da žive punim plućima i čine sve što čine njihovi vršnjaci itd. Evo nekoliko saveta koji se odnose na to kako da se postavite, na koji način da savetujete decu, kakav stav da zauzmete prema sebi, a sve u cilju smanjenja napetosti, uznemirenosti i strepnje.
Preterano zaštitnički stav nije dobar.
Lično poznajem mame koje se prema deci odnose isuviše zaštitnički. Mnogo toga preuzimaju na sebe i obavljaju poslove umesto deteta. Vole da je dete u njihovoj blizini, plaše se da ga puste da istražuje, da isprobava nove stvari, stiče nova iskustva. Nameću mnogo zabrana i ograničenja, naročito po pitanju korišćenja interneta, upotrebe mobilnog telefona, noćnih izlazaka… Te mame su svesne svojih postupaka i kažu:“Ali meni je tako lakše, ja se tako nosim sa strahovima i brigama, to je moj način.“ Ali, drage moje mame, niste na dobrom putu. Dokle god vi držite dete na oku i radite stvari umesto deteta, ono ne napreduje. Dete tada ne stiče nova iskustva, ne postaje zrelije, iskusnije, mudrije, snalažljivije. Vaš zadatak je da dete pripremite za svet odraslih, da ga osposobite za samostalan život. Tek kada budete imale osećaj da u tome uspevate, počećete manje da brinete i strepite.
Osnažite dete.
Verovatno ste i sami bili u prilici da prisustvujete razgovoru dve mame, gde jedna kaže drugoj:“Lako je tebi, tvoja ćerka je nekako jaka, otresita, ne da na sebe. Da je moja bar malo kao tvoja, ne bih ja sada ovoliko brinula”. Svaka mama manje brine kada zna da joj je dete samostalno, snalažljivo, borbeno, uporno, da posle pada ume da se ustane i nastavi dalje. Vi nemate moć da detetu obezbedite trajnu sreću i blagostanje, ali možete da ga pripremite i osnažite za svet odraslih. Evo nekoliko saveta kako da osnažite dete:
-Povećajte samopouzdanje deteta. To se radi tako što detetu poveravate zadatke koje samostalno treba da obavi i dajete mu odgovornosti. Tako mu šaljete poruku da verujete u njega. Dete dobija poruku:”Mama misli da ja to mogu, da sam sposoban. Ona me ceni“. Što više toga dete ume i zna, to je njegovo samopouzdanje veće.
– Vodite dijalog sa detetom, tražite njegovo mišljenje, podstičite ga da misli. Na primer: „Poznaješ Maju koja se izgubila na ekskurziji? Da si bio u prilici da je posavetuješ, šta bi joj rekao? Šta je mogla da uradi? Šta bi ti radio da si se našao u takvoj situaciji“?
– Dajte detetu lični primer. Kada dete vidi da se vi hvatate u koštac sa životnim problemima, da ste borbeni i uporni, veće su šanse da će i samo biti takvo.
-Trudite se da kontrolišete svoj strah pred decom. Deca uče po modelu. Vi kao mama sigurno ne želite da se vaša deca ponašaju zastrašeno, napeto, uznemireno. Međutim, nismo svi isti. Možda ste vi od onih mama koje su po prirodi osetljive i plašljive. Ipak, koliko god možete, gledajte da se kontrolišete pred decom, da svoj strah ne prenosite na njih, da ne širite paniku.
Učite dete da bude svoje, da misli svojom glavom.
Da ne bude povodljivo, da ne kopira druge, da kritički razmatra tuđe predloge. Ovo je jako težak zadatak jer deca, naročito tinejdžeri, kopiraju drugare kako bi osigurali pripadnost grupi i kako ne bi ispali čudni. Nedavno sam čula priču o dve devojčice koje su se iz škole vraćale kući. Komšija koji je vozio svoje dete iz vrtića sreo je devojčice i ponudio se da ih poveze jer mu je bilo usput. Pretpostavljam da je komšija želeo da bude ljubazan i da mu je bilo neprijatno da prođe, a da ne ponudi prevoz. Ipak, jedna od devojčica je odbila da uđe u automobil, iako je njena drugarica ušla. Mnoge mame su za tu devojčicu prokomentarisale : „Ma to je preterivanje, to dete je prestrašeno, ko zna šta su joj roditelji pričali…“ Ja mislim da je devojčica dobro postupila i čini mi se da su je roditelji dobro posavetovali. Zar nije jednostavnije i bezbednije da se dete drži svoga puta i dogovora sa roditeljima? Zašto bi uopšte ulazila u komšijin automobil? Zar nije zdravo da dete prošeta posle sedenja u školi? Šta ako joj sledećeg puta prevoz ponudi neki drugi komšija koji nije tako dobronameran kao ovaj prethodni?
Kada znate da vam je dete dobro informisano, manje ćete brinuti.
Pobrinite se da vaše dete na vreme informišete i edukujete o bolestima zavisnosti, seksualno prenosivim bolestima, bezbednoj vožnji i slično. Savetujem vam da tu obavezu preuzmete na sebe, bez obzira na to što će možda predavanja na tu temu biti organizovana u školi. Ne oslanjajte se previše na druge i ne čekajte da vaše dete informišu vršnjaci i škola.
Naučite dete da bude oprezno i u kontaktu sa poznatim ljudima.
Čula sam jednu mamu kako kaže:“Moja deca se kreću samo po našem naselju.Tu su najsigurniji. Mi se ovde svi znamo. To su sve poznati ljudi“. Verujte mi, kao psihologu dobro mi je poznato da su deca najčešće žrtve zlostavljanja poznatih ljudi, ljudi iz neposredne blizine. Isto tako, često možete čuti priče o vršnjačkom nasilju koje se desilo u školskom dvorištu, na putu do škole ili u ulici iza ugla. Međutim, i dalje imam utisak da roditelji vole da veruju ili im je samo lakše da veruju da opasnost vreba tamo negde izdaleka od nepoznatih ljudi, da je njihov kraj miran i da tu nije bilo mnogo droge, te najviše strepe kada treba da puste dete u veliki grad na školovanje i slično. Ukratko, dete koje je naučilo da bude oprezno u svom kraju, biće oprezno bilo gde da ode.
Prihvatite svoja osećanja i nemojte odmah misliti da sa vama nešto nije u redu.
Kad god vreba neka opasnost, kad god je prisutna neka pretnja, tada su anksioznost , strah, strepnja, uznemirenost i napetost prirodne reakcije organizma. Naš organizam se tako priprema za suočavanje sa opasnošću. Kada treba da se zabrinete? Ukoliko osećanja o kojima govorim postanu preterana i počnu da ometaju vaše uobičajene dnevne aktivnosti, da onemogućavaju vaše svakodnevno funkcionisanje, onda bi trebalo da potražite pomoć stručnjaka.
Od preterane brige niko nema koristi.
Time što brinete dok je vaše dete na žurci, vi ne doprinosite tome da ono bude bezbednije. Vi svojom brigom ne pomažete detetu, a sebi odmažete. Radi se o tome da kada mnogo brinete, strepite i iščekujete da se nešto desi , vi trošite jako mnogo energije, brzo se zamarate i iscrpljujete.
Ne stavljajte sebe na poslednje mesto, zadovoljavajte svoje potrebe.
Često čujem mame kako kažu: “Ma, moje vreme je prošlo. Sad se brzo živi. Tempo života je takav da jedva stignem deci da se posvetim. Nemam ja vremena za sebe“. I to je istina, ali isto tako, vaše potrebe su važne. Mama mora da bude dobra sama sebi, da bi mogla da bude dobra deci. Organizujte se tako da iz dnevnog rasporeda izbacite poneku iscrpljujuću aktivnost i uvrstite onu koja vas opušta, da spustite neke visoko postavljene standarde. Što ste zadovoljniji i odmorniji, lakše se nosite sa svakodnevnim strahovima i brigama.
I na kraju, mnoge mame koje ovo čitaju će reći: ”Sve mi to znamo i primenjujemo, ali kada pogledamo realnost oko nas, osećamo se jako nemoćno da zaštitimo ono najvrednije, sopstveno dete”.
I sama se osećam tako, ali svest da činimo sve što je u našoj moći doprinosi osećaju sigurnosti, bez obzira na to što znamo da nije sve u našim rukama.
Autorka teksta je Branka Vasilev, psihološkinja i volonterka Centra za mame
Leave a Reply