Akušersko nasilje — stara boljka žena u Srbiji

Akušersko nasilje nije nova tema; to je tema koja je već godinama povremeno aktivna. Ove godine se o njoj dosta govorilo, od nedavnog potresnog svedočenja novinarke, do razgovora mama na društvenim mrežama početkom ove godine.

I Centar za mame se bavio ovom temom. Trudili smo se da nastavimo ono što je započela građanska inicijativa Majka hrabrost koja je tu temu među prvima pokrenula.

Pre 6 godina smo sproveli istraživanje o iskustvima žena u porodilištima koje je dalo zabrinjavajuće rezultate. Od tada se ništa nije promenilo.

Naše istraživanje je bilo deo regionalne kampanje Sloboda rađanju čiji je cilj bio da skrene pažnju javnosti na tretman žena i njihova prava na porođaju, kao i na važnost dobre komunikacije između osoblja i porodilja tokom porođaja. Kampanja je okupila aktivistkinje iz svih zemalja bivše Jugoslavije, a sama činjenica da su se žene za samo nekoliko nedelja mobilizovale, organizovale i osmislile kampanju, potpuno volonterski, govori dovoljno o tome da tretman žena ni u jednoj od tih zemalja nije na zadovoljavajućem nivou i da u svakoj treba da se popravi.

Naše istraživanje pokazalo je da su porodilišta u Srbiji mesta gde trudnice dolaze sa strepnjom i porađaju se u neprijatnoj atmosferi, gde im nepoznati ljudi ne objašnjavaju šta se događa, niti ih podržavaju pri porođaju, već prate svoj plan porođaja i donose odluke umesto njih samih. Stanje žene u trenutku kada na svet donosi novo ljudsko biće zbunjeno je i uplašeno, a iskustvo na porođaju ne dopinosi njenoj dobrobiti, niti doprinosi odnosu sa bebom i partnerom, već ga pogoršava. Iz porođaja je gotovo u potpunosti isključen otac, a i kada prisustvuje porođaju, on je prisutan prvenstveno kao osiguranje da neće biti verbalnog maltretiranja porodilje, a ne kao podrška i pomoć pri porođaju.

Neke od zabrinjavajućih brojki iz našeg istraživanja su:

● Samo 37% žena imalo je “privilegiju” da odluči kako želi da se porodi.

● Iako je medicinsko osoblje u zakonskoj obavezi da pre svakog postupka i zahvata objasni sve pozitivne i negativne strane tog postupka, to je urađeno u samo 24% slučajeva.

● Skoro dve trećine ispitanica (63%) je tokom porođaja bilo žedno, a petina (20%) gladno.

● 65% žena nije bilo uključeno u donošenje odluka prilikom sopstvenog porođaja, a 63% žena smatra da njihovo mišljenje nije bilo uvaženo ni poštovano.

● Osećaj da nemaju kontrolu nad događajima tokom svog porođaja imalo je 73% ispitanica, a skoro polovina (45%) nije se osećalo zaštićeno i sigurno, dok se skoro isto toliko žena (44%) osećalo usamljeno.

● Skoro polovina ispitanica (46%) izjavilo je da sa doktorkama, doktorima i ostalim osobljem nije imalo odnos poverenja i razumevanja, a kod sličnog broja (43%) osoblje se nije ponašalo ljubazno, uslužno i strpljivo za vreme porođaja i u postporođajnom periodu. Kod velike većine žena (75%) zdravstveni radnici/ce koje su sretale tokom porođaja, nisu se predstavili imenom, prezimenom i/ili strukom.

● Kada je reč o doktorima/kama, čak 47% žena je izjavilo da nisu poštovali njihove želje, njih 39% nisu saznale ni njihova imena, niti su im objašnjeni porođajni postupci (42%). Skoro svakoj trećoj ženi (29%) doktor/ka se nije ni obraćao tokom porođaja, već je samo davao naređenja medicinskom osoblju.

● Kod trećine ispitanica (33%), iskustvo sa porođaja je pogoršalo generalno raspoloženje, a kod 19% i lično viđenje sebe. Iskustvo na porođaju imalo je i negativan uticaj na odnos sa partnerom kod 14% ispitanica, a na seksualni život u čak 27% slučajeva. 11% ispitanica je zbog lošeg iskustva odlučilo da nikad više ne rodi dete.

● Više od polovine ispitanica nije imalo porođaj kakav su želele (56%) i očekivale (55%), ni kontrolu tokom porođaja (68%).

Naše istraživanje je privuklo ogromno interesovanje javnosti i gotovo da nije bilo medija koji nije izvestio o njemu. Uvek zainteresovani za dobar PR, javili su se nam se i iz Ministarstva zdravlja, sazvali sastanak sa svim načelnicima/cama porodilišta u Srbiji, dali nam priliku da predstavimo rezultate, na kraju predložili neke kozmetičke izmene i obećali dalje promene u bližoj budućnosti.

Ništa se nije promenilo, ni ministar, ni tretman žena u porodilištima.

Mi smo posle kampanje pisali pisma, podsećali na obećanja, zvali i zvali, ali bez rezultata. I ako mi, kao najveća organizacija za prava mama ne možemo da dobijemo odgovor, kako će se bilo šta promeniti?

Moramo da priznamo, kampanja Sloboda rađanju je jedan od naših najvećih neuspeha. Zašto neuspeha? Njen cilj nije bio da skrene pažnju na višedecenijski problem, nego nešto da promeni… a nismo uspele ništa da promenimo.

Otkako postoji Centar za mame, mi se zalažemo za aktivno građanstvo. Govorimo i verujemo da ljudi imaju moć da promene stvari, svojim primerom pokazujemo da to može… osim kad se ispostavi da ne može, kao što je primer sa porodilištima. Posle svih ovih godina, shvatile smo da je promena uslova u porodilištima moguća ako se dese ove dve stvari:

1. Potrebna nam je veća rodna ravnopravnost. Dr Vuk Stambolović je odavno rekao da kakav je odnos prema ženi u društvu, takav je i porođaj. Pa, hajde da promenimo taj odnos.

2. Potrebni su nam drugi ljudi na mestu gde se donose odluke. Mame, ovo je poziv za vas da se uključite. Porođaj je političko pitanje, kao i sve ono što utiče na naše živote. Posle 9 godina aktivizma možemo da zaključimo da se zakoni i prakse koje nisu dobre tako menjaju, ne protestima pa čak ne ni kampanjama, a posebno ne kampanjama na društvenim mrežama. Mame, uključite se. U neku partiju, u neki pokret, pokrenite nešto same. Potrebne su nam drugačije političarke i političari. Uradite to da bi druge žene izlazile nasmejane iz porodilišta, uradite to za vaše kćerke!

Dosta je bilo ovakvog tretmana žena u porodilištima!